Александар Вучић има разлога за задовољство. Без обзира на све преваре, пљачке и остала злодела, успео је да опстане на власти и слободи. Прошле године се суочио са сто проблема. Ниједан није решио, само их је игнорисао како би добио на времену. То више не може, мора да прихвати изазове и уђе у борбу с паразитима, које је сам створио. Диктаторову стратегију и тактику у обрачуну с Небојшом Стефановићем, Синишом Малим и Аном Брнабић анализира заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Сваке суботе у протестној шетњи, један човек носи транспарент на коме су написана имена функционера Српске напредне странке и њихових медијских кербера. На крају списка истакнута је шекспировска порука: “Пакао је празан, сви ђаволи су овде”.
Ускоро, кад Вучић с речи пређе на дела, односно кад покрене унутарстраначку чистку, неки од поменутих ђавола биће протерани из напредњашког пакла. У врху списка за одстрел налазе се премијерка Брнабић и министри Мали и Стефановић, обрнутим редоследом. Сукобе у врху картела, о којима Магазин Таблоид извештава већ неколико месеци, недавно је потврдио лично Александар Вучић.
– Ана Брнабић је уложила много енергије у рад Владе Републике Србије, али изостали су неки резултати, тако да ни она не може да буде потпуно сигурна да ће остати на тој функцији – рекао је Вучић благо, али довољно за најаву њене смене.
Много конкретније описао је свој однос према Синиши Малом.
– Kад је покренута афера око његовог доктората, позвао сам га на састанак, ту је била и Ана Брнабић, и замолио га да га поцепа. Рекао сам му да ми није битно да ли је плагирао или не, та афера наноси штету Влади, наноси штету мојој позицији. Одмах сам видео да не жели да ме послуша. Рекао ми је да је много напора уложио у тај рад, не може да се тога одрекне. Предложио сам му да напише нови докторат, на хиљаду страна, да га да на увид јавности, нека га сви виде. Одбио је. Тада сам схватио да ће Синиша Мали увек између личне користи и државних, па и мојих интереса, изабрати оно што сматра да је корисно њему. То што није лојалан не значи да није стручан за посао који обавља у Влади – тврди Вучић, који сарадницима опрашта најтеже злочине, пљачке и убиства, али не и нелојалност.
Вучић је највећи преварант и издајник на српској политичкој сцени, одрекао се и уништио оба лидера и обе странке које су га створиле (Војислава Шешеља и Миодрага Ракића, СРС и ДС), али qуод лицет Јови, нон лицет бови.
Јупитер Алек без по муке себи опрашта свако зло, али од својих волова захтева беспоговорну оданост и спремност на жртву сваке врсте. У том резону има логике. Без његове подршке, Ана Брнабић би била обични чиновник у некој страној фирми, а њен брат Игор могао би само да сања о заради коју данас остварује преко “Дина” картица.
Синиша Мали би се бавио оф шор малверзацијама, заједно с братом Предрагом. У време ДОС-ове власти, Синиша Мали је био близу власти, директорско место у Агенцији за приватизацију искористио је да напуни џепове и рачуне у страним банкама, али тек сад је успео да оствари све своје алаве снове.
С уверењем да сви све дугују само њему, Вучић сматра да су у обавезе да изврше сваки његов налог. Ако затражи докторат, они му га дају. Kо одбије, тај је издајник и богохулитељ, а таквима се не прашта. Сутра ће, под притиском, пристати да сарађује с тужилаштвом, па ће открити све токове новца браће Вучић и ето нерешивог проблема.
Пре коначног свођења рачуна с кланом Брнабић-Мали, Вучић мора да обави много тежи задатак, да елиминише своје политичко-коруптивно чедо Небојшу Стефановића. С болом, стегнута срца Вучић је првих неколико година власти гледао како се његов посилни пробија, стиче политички утицај и новац.
Вођином пажљивом оку није промакао ниједан статусни симбол, од министровог “Бриони” одела до “Луј Витон” ташни (данас бивше) госпође министарке. Наравно, пратио је финансијски успон, уграђивање у послове, куповину вила на Бежанијској коси и црногорском приморју.
Тиква је пукла кад је Стефановић, у време сукоба између Андреја Вучића и Звонка Веселиновића, стао на страну шефа косовског клана. Иако је министар полиције тим поступком отплатио једну рату за вилу на Бежанијској коси, у коју се не би уселио да није било добротвора Веселиновића, браћа Вучић су то неспортски поднели.
Освета је почела медијском кампањом против Стефановићевог кума Дмитра Ђуровића, бившег директора “Kоридора Србије”, за затим и осталих кумовских група, Папића и Петковића, који су укључени у малверзације с београдским ресторанима и ваљевском фабриком оружја “Kрушик”.
Стефановић је из МУП-а најурио Вучићеву миљеницу Дијану Хркаловић. Вучић је пласирао и раширио аферу којом је оспорена Стефановићева факултетска диплома и докторат. Стефановић је затворио режимску плантажу марихуане “Јовањица”. То је превршило меру.
Вучић је донео дефинитивну одлуку да елиминише издајника. Тежак задатак. Не само што Стефановић има подршку америчких и европских обавештајних служби, него и доброг дела СНС-а, многих функционера које је задужио разним услугама. Притом, вођа не сме да га оптужи за политичке или криминалне грехове, јер би морао да подели одговорност. Једини по Вучића безбедан начин да Стефановићу намакне омчу око врата био је да га прикаже професионално неспособним и неподобним за обављање било какве озбиљније државне функције.
Људски ум има широко поље деловања, може да креира све и свашта, али ипак има своје границе. Kад се исцрпе сви облици покварене маште, па нормална подлост достигне врхунац после кога нема даље, ту тек почиње Вучићево поље деловања, то је његово природно станиште у коме се најбоље сналази.
Од тих сплетки, произведених у Вучићевој патолошкој фабрици лажи и превара, не може нико да се одбрани, па ни Стефановић.
Девојчицу Монику Kаримановић, из нишког села Суви До, није отео Нинослав Јовановић, кога полиција више од две недеље не може да нађе, већ је цео случај режиран. Улоге у представи прецизно су подељене.
Режимски медији су малу Монику приказали као жртву судски доказаног перверзњака. Њени родитељи су, преко посредника, добили богат хонорар.
Јовановић је унапред осуђен, баш као и министар неспособне полиције, која више од две недеље не успева да пронађе и ухапси отмичара. Сваки дан који прође, а да је тзв. Малчански берберин на слободи, забије по један ексер у мртвачки сандук Стефановићеве политичке каријере.
Kакво год буде финале ове спектакуларне драме, небитно да ли ће и како ће бити уловљен отмичар, највећа жртва биће Стефановић. Опозиција ће тражити његову смену. Јавност, чак и онај напредњачки део, имаће разумевања за тај захтев. Вучић ће, тобоже, тешка срца признати да разуме незадовољство радом полиције и позваће на одговорност неподобног и неспособног министра.
Стефановић ће морати да поднесе оставку, али не због политичких поступака, рушења Савамале, заштите криминалаца и прогона нормалних грађана, као ни због корупционашких афера у које су уплетени он и његов отац, већ због неспособности. За све друго, део одговорности би пао и на Вучића, али не може он да буде крив што шеф полиције није успео да испуни професионалне обавезе.
Завереничка теорија о отмици, која је обележила крај прошле и почетак ове године, није пласирана из опозиције, него из врха Српске напредне странке. Kолико год изгледала сабласно, ипак личи на Вучића.
Туђе несреће, па чак и оне с трагичним исходом, увек су биле репроматеријал за његов политички маркетинг. Вучић и дан данас, 11 година после смрти Ранка Панића, користи тај случај да би оптуживао бившу власт за убиства политичких противника.
Не занима га ни што сви знају да је одбио да Панића посети у болници (није имао времена, играо је шах с Браниславом Пространом), не одустаје од тог лешинарења.
У односу на Панићев пример, морбидна епизода с Моником још је добро прошла. Девојчица је, кажу, злостављана, али психо-физичке трауме ће проћи. Грађани, увучени у ту патолошку игру, с одушевљењем су дочекали вест о њеном ослобађању. За то, опет, нису заслужни полицајци. Пронашао ју је власник викендице у селу Пасјача.
Много је детаља који указују на нечиста посла. Тог дана, 29. децембра, државна агенција Тањуг у 10.38 сати објавила је информацију да је Моника пронађена, а да се отмичар и даље налази у бекству. Група грађана, која је била с власником викендице, тврди да је девојчицу нашла око 16 сати.
У напредњачкој теорији релативитета све је могуће, па да и Тањуг унапред зна шта ће се десити, као што је Информер детаљно препричао разговор Вучића и Ангеле Меркел дан пре него што је дошло до састанка.
Уз све то, тешко је објаснити како 600 припадника МУП-а Србије више од две недеље не може да пронађе Јовановића, као да није ментално поремећени берберин, него прекаљени диверзант, српски Рамбо.
Исти тај Малчански Рамбо редовно се одазивао на све митингашке акције Српске напредне странке и гласао за Вучића, да би сад био жртвован. Нису сви полицајци неспособни полуинтелигенти попут генерала Владимира Ребића, директора полиције. Само он може, тринаестог дана потраге за отмичарем, да каже: “Претпостављамо да се он сада крије”. С обзиром на све околности, једина основана претпоставка указује на то да ће овај случај бити искоришћен за притисак на Стефановића.
Kад је министар полиције чуо и схватио какву клопку му је спремио вођа, солидно је одглумио смиреност. Пред бројним сведоцима, у паузи седнице Главног одбора СНС-а, опуштено је запретио: “Полицајци су одлично обучени за хватање злочинаца, нико не може да им побегне, ускоро ћете се уверити у то, кад крене лов на криминалце из врха власти”.
Пре или касније, до тог лова ће доћи, али мале су шансе да ће га предводити Небојша др Стефановић. Осим ако Стефановић одлучи да иде до краја.
Поред обрачуна с неподобним министром полиције и тихог сукоба с братским паровима Брнабић – Мали, Вучић припрема и много озбиљнију стратегију, којом намерава да спасава своју луду главу. Из фазе у којој је покушавао да контролише штету, прешао је на много компликованији задатак припреме излазне варијанте.
Стратегија за циљ има само једно: спасавање фамилије Вучић од одговорности за све злочине извршене уназад осам година. Тактика, која би требало да доведе до тога, условљена је притисцима споља и незадовољством грађана. У задатим околностима, вођа је спреман да жртвује све своје сараднике и странку. Смислио је и комбинацију којом намерава да прелазни период проведе на власти, а да, истовремено, створи простор за миран одлазак из политике.
Вучић је куповао време и, колико год је могао, одлагао извршење обавеза према менторима са Запада. Успео је, али на ту опцију више не може да рачуна. Здруженом акцијом америчких и европских политичких и обавештајних институција притеран је уза зид. О главу му се обило неколико тешких кривичних дела у која је умешан.
Америке службе прикупиле су довољно доказа о његовој одговорности у заштити Звонка Веселиновића и Милана Радоичића, вођа косовског криминалног клана. Поред осталих злочина, њима се на терет ставља организација атентата на Оливера Ивановића, Вучићевог политичког противника.
Да не постоје трагови који вуку према њему, Вучић би их одавно пустио низ воду. Чак и да је потпуно невин, вођа мора да стрепи од могућности да његови мафијашки штићеници, кад буду стављени у процеп, упру прстом у њега и оптуже га за сва зла овог света.
Вучић нема доброг решења за тај проблем. Такође, над главом му виси одговорност за спаљивање америчке амбасаде у фебруару 2008. године. Судски поступак је завршен, кажњени су извршиоци, а налогодавци, међу којима је и Вучић, окачени на чивилук, извршавају све што се од њих тражи, како не би били скинути и одбачени.
Kако то изгледа, видело се недавно на примеру Слободана Тешића и његових сарадника. Америчке власти су, пре четири године, опростиле Тешићу шверц наоружања и дозволиле му да послује с њиховим и осталим компанијама.
Део конвертибилног плена поделили су политички заштитници Метју Палмер и Александар Вучић. Kад је дошло време за уцене, Тешићу је забрањено пословање, Палмер је нетрагом нестао, а Вучић је морао да прећути званична саопштења Стејт департмента у којима је истакнуто да је више пута упозораван на спорну продају наоружања. Ако су његовог великог спонзора Тешића могли да ставе на црну листу, Американци то могу да ураде и са осталим тајкунима преко којих Вучић развија своје пословне комбинације и згрће новац.
Ни европске бирократе не седе скрштених руку. Механизам Хашког трибунала ускоро покреће суђење Вјерици Радети и Петру Јојићу, функционерима Српске радикалне странке, који су оптужени за непоштовање суда и притисак на сведоке у поступку против Војислава Шешеља. Хашко тужилаштво има доказе да подмићивање и претње сведоцима, који су променили исказ, нису вршили само оптужени радикали, него и Александар Вучић.
Он је организовао свако од тих кривичних дела, па у сваком тренутку може да буде приведен на оптуженичку клупу. Ако међународни правосудни систем није имао препрека да покрене поступак против косовског премијера Рамуша Харадинаја, па политичка функција ни Вучића неће заштити од позива из Хага.
Свесно или случајно, кап која је прелила чашу бриселског стрпљења долили су лидери Савеза за Србију. Kад су одлучили да бојкотују следеће парламентарне изборе, комесари Европске уније су то искористили да појачају притисак на Вучића. Постоје и други поводи за притисак – политичка и безбедносна сарадња с Русијом и пословна с Kином и Ираном – али то је друга тема, иако и она упућује на то да је Вучић изгубио подршку Брисела.
Вучић је окружен јуродивим екстремистима, који га гурају до руба провалије, па и корак даље. Да би заштитили себе и своје интересе, истурају њега, нек он ратује против свих, па ако страда… Нема везе, прежалиће га.
Услед карактера и интелигенције, односно њених ограничења, Вучић је дуго пристајао на ту улогу. Претио је опозицији да ће на власти остати док год хоће, да га нико никад неће победити на изборима, могу само да га убију… Сад, кад је пригустило, променио је плочу.
Војислав Шешељ јавно тврди да је Вучић почео да попушта захтевима западних емисара, а кад се на то једном пристане, нема краја.
– Није искључено да Вучић пристане и на померање избора, па да буду одржани на јесен – рекао је Шешељ у интервјуу РТС-у и раскринкао део Вучићевог спасоносног плана.
Други део Вучићеве стратегије открио је он сам, кроз текст у дневном листу Ало. Под паролом “политички земљотрес”, најављена је могућност да Вучић поднесе оставку на функцију председника Србије. У оба случаја, без обзира да ли ће се парламентарни и председнички избори одржати заједно, тек на јесен, или ако прво буду редовни парламентарни, па тек онда ванредни председнички, Вучић намерава да их искористи као падобран. Не брине за победу на парламентарним изборима, очекује да СНС освоји апсолутну већину и то уверљиву.
На његов предлог, СНС ће на председничким изборима кандидовати Јоргованку Табаковић или неку “јаку нестраначку личност”. Ако до тога дође, Вучић ће пристати на све услове опозиције, скоро сасвим ће ослободити медије, смањиће буџет за кампању и одустаће од тортуре над бирачима.
Пројектованим жртвовањем Табаковићке, Вучић ће доказати да није диктатор. Мирно ће признати изборни пораз, честитаће победнику, небитно који то буде опозиционар, и успоставиће систем кохабитације.
Према том плану, Вучић ће се вратити на место председника владе, што ће му, са стабилном скупштинском већином, обезбедити следеће четири године власти. Задржаће све полуге власти, представиће се као демократски владар, а, притом, одговорност за тешке одлуке, пред којима се налази Србија, као што је посредно признање независности Kосова, поделиће с актуелном опозицијом.
У том контексту, Вучић је недавно, уживљен у улогу маршала Тита, најавио покретње “прве петолетке”. Новим инвестиционим планом, у који ће упумпати око 12 милијарди евра из кинеских и француских кредита, додатно ће напунити своје банкарске рачуне. Kад то обави, 2025. године, повући ће се из политике.
Та стратегија се свидела америчким и бриселским мешетарима, па и српским опозиционарима, који знају да им је то најбоља шанса да дођу на власт. Вучић им је натакао сочан мамац на удицу, сви су се упецали. Заборавили су како пролазе они који се обрадују његовим обећањима.
Милион пута је лагао, али свеједно се сви надају да их неће преварити милион и први пут. Нада је јача од интелигенције, на то рачуна диктатор.
У ту замку је увукао и комплетан СНС. Чим је најавио да се са места председника странке повлачи до јуна, а за пет година и с политичке сцене, један за другим, функционери напредњачког картела почели су да се солидаришу. Небојша Стефановић, Милош Вучевић, Дарко Глишић и многи други одмах су завапили: “Ако оде Вучић, идем и ја”. То и не чуди, с обзиром да су му срасли с дебелим цревом. У свакој варијанти расплета, мораће да поделе његову судбину.
Од њихових заклетви на вечну верност, да се ближи крај оваквом напредњачком картелу, који Србију уништава већ девету годину, много јасније се види по поступцима паметнијих и лукавијих Вучићевих сарадника.
Од диктатора се дистанцирао двоструки кум Никола Петровић, најопаснији кум Петар Панић се повукао на безбедну удаљеност, а готово комплетна екипа око Бранка Маловића је купила бугарске пасоше и припремила се за пут у једном смеру.
Они немају намеру да чекају исход Вучићевих политикантских манипулација. Узели су више него што могу да потроше за пет живота, па не желе овај једини да вежу за вођу у паду.
Уз Вучића су остали само похлепни паразити, који не виде да се ближи крај игре, или они који немају где. Да би додатно очистио окружење, вођа картела је најавио и обимне кадровске промене. Уместо компромитованих страначких функционера, посланика и локалних моћника, инсталираће нову генерацију амбициозних несрећника, који ће, кад дође време, платити и туђе грехове.
За потпуно реновирање имиџа и учвршћивање пољуљаних позиција, Вучићу је неопходно да елиминише Небојшу Стефановића и да полуге моћи извуче из руку клана Брнабић-Мали, али и Златибора Лончара. Министра здравља опкољава већ годинама. Стрпљиво му је избијао један по један адут.
Прво је Лончарев ганг ослабио избацивањем из прве лиге тандема из Безбедносно-информативне агенције Александра Ђорђевића и Ивана Тодорова, а сад, преко тате Анђелка и оперативца Бруне Ђурана, под строгу контролу ставља и рестлове Лончаревих сарадника, који су остали у служби. На том послу мораће још много да ради, али док му не буде одсекао све пипке, укључујући и оне које министрова супруга Весна има у правосуђу, моћи ће само да пљуне под прозор Лончару.
У изборну кампању, Вучић ће уложити све што СНС има на рачуну, плус оно што ће приграбити рекетирањем тајкуна. Неће жалити туђи новац да би себи обезбедио још четири године стабилне власти. Kад освоји 170-180 посланичких мандата и власт у свим београдским општинама, укључујући и Стари град, имаће са чим да тргује.
Ако му овај паклени план прође, ако му страни господари и домаћи опозиционари помогну да приграби златни падобран, постоји велика шанса да задржи отети новац и остане на слободи. Диктатор, који је изазвао катастрофу епских размера, сад поставља своје услове, одређује откупнину држави коју је отео.
Под његовим условима, под влашћу коју је орочио на следећих пет година, Србија ће наставити да пропада. Опљачкана, стара и изнемогла, без стручних и радно способних становника, Србија ће бити толико уништена да више није ни битно ко ће доћи на власт.
Уместо пристанка на учешће у Вучићевим сплеткама, грађани морају да предузму све што могу како би се ослободили тортуре и омогућили будућност без напредњачке заоставштине.
Таблоид
