Пале су маске – ЕУ ствара Велику Албанију

БЕОГРАД – Књижевница Мирјана Бобић Мојсиловић у свом ауторском тексту за Новости анализирала је однос ЕУ према све јачој албанској агресији на Балкану, али и политичку ситуацију у Србији. Она каже да Србија на свом путу ка ЕУ има да буде добра и послушна и има да призна Косово.

Масовне демонстрације Албанаца у Македонији, али и у неколико европских градова, укључујући и Брисел, због пресуда Албанцима који су пре неколико година убили петорицу македонских младића, изгледа да никоме не представљају већи проблем, осим Македонцима.

Да подсетимо, премијер Албаније Саљи Бериша позвао је Албанце на уједињење 25. новембра 2012. у Скопљу, на прослави 100 година албанске државе.

“Позивам наше суседе, покушајте да правилно схватите уједињење Албанаца и бићете слободнији, праведнији…”, рекао је Бериша на прослави у Скопљу, додавши: “…Нека се нико не плаши и нека га не иритирају напори Албанаца за њихово национално уједињење… Скопље је вековима било не само епицентар Дарданије, него епицентар нације и њених покрета.”

Македонија је, како се чини, остављена сама себи да се бар преполови, иако је, због обећања да ће ући и ЕУ, међу првима признала Косово. Мали доказ да Данајцима не треба веровати ни када дарове доносе, па ипак, занимљиво је да случај Македоније није никог претерано потресао ни у Србији. Кога је молити није га љутити, па је тако скоро са олимпијским миром прихваћена идеја да су у Скопљу биле спонтане демонстрације које немају никакве везе са идејом уједињења свих Албанаца и стварањем “природне Албаније”, а изјава лидера Црвено-црне алијансе Крешника Спахијуа, да је “ово век Албанаца; овај век треба да проведемо уједињени, Скопље је срце Албаније”, пропраћена је, како доликује, са политички коректном тишином. Јер, ЕУ нема о тој теми шта да каже.

И не само то: Европска комисија је наредила да се на донаторској конференцији за помоћ Србији и БиХ, које су биле погођене поплавама, има да учествује и Косово, које ће представљати министар спољних послова Енвер Хоџај. Седеће иза табле на којој пише Косово, са звездицом, додуше. А Едита Тахири је у Бриселу одбила да се рукује са Марком Ђурићем са којим је у Бриселу, преко Кетрин Ештон, десет сати разговарала о Парку мира у Косовској Митровици. Договор није постигнут и само је најављено да ће се нови преговори одржати 22. јула.

Србија на свом путу ка ЕУ има да буде добра и послушна и има да призна Косово, како су јој ових дана децидирано јавили из Немачке. Да би ушла у политички систем без граница, мора да призна границе које јој одређује ЕУ, па ће после све да буде фантастично, као што је у Македонији, на пример.

Уз то, Србија има да са дужним поштовањем ревидира своје односе са Русијом, да у тишини прати смернице политичке коректности, да никада са правога пута не скрене. У том смислу треба поздравити напоре државе Србије да се анестезира јавно мњење – Косово овде више никога не узбуђује, Велика Албанија изгледа као да није довољно озбиљна тема, Прешево и Бујановац, засада, не помињати. Такође, у духу политичке коректности, не помињати српске жртве у минулим ратовима, избегавати тему Хашког трибунала и случај Војислава Шешеља, волети судију Теодора Мерона, видети блештавило светлости која долази из центра Сунчевог система који се налази у Бриселу, ширити говор мржње према онима који шире говор мржње, гајити скептицизам према евроскептицима, веровати увек званичној верзији, и тако даље. Све у свему, бити добар кандидат значи не постављати сувишна питања и не извлачити никакве аналогије.

Политичка коректност тако се испоставља као пилула за смирење – као што лепо каже Ларс фон Трир, политичка коректност убија разговор, а у великим системима се управо о томе и ради. Питајте Стаљина, или Макартија. Уосталом, кад се о нечему не говори, то као и да не постоји, зар не? Политичка коректност, или како се то некада звало “бити на линији”, представља модеран систем суперконтроле – заиста, да ли су уопште више важне територијалне границе ако су претходно постављене границе говора и мишљења?

Када сви мисле исто, онда нико не мисли довољно, лепо је рекао Волтер Липман, али то више никога не узбуђује.

Ућуткивање и једноумље, или политичка коректност, уз махање чланством али и васпитном палицом, овде је дало огромне резултате. С поносом може свако да примети да се овде све више људи брине око бразилских шума, права мањина, толико њих са тугом посматра патње Израела и са извесним тихим одобравањем клима главом на Порошенкову изјаву да ће за једног убијеног Украјинца побити сто Руса, толико њих се залаже да се забрани пушење и дозволе дроге, толико њих гласа за мир у свету и навија да Хилари буде следећи председник Америке, да је то просто за дивљење.

Курс Европа за почетнике још увек траје. У том смислу требало би неко да јави Бриселу да је Србија научила до сада све лекције, али да је спремна за све што долази. Да се поклони и почне.

Новости