Духовни свет и духовно виђење срцем у коме се виде пали духови и демони. Како демони утичу на нас, наше мишљење и дела. Шта је циљ демона
ДЕМОНИ ‐ Духовно виђење демона
Пали духови, демони и духовно виђење. Како демони утичу на нас – Приликом истинског духовног подвига благодат Божија, која је у нас посађена светим Крштењем, почиње да нас посредством умилења мало помало исцељује од слепила духа. Насупрот (дотадашњем) стању слепила, почињемо да ходимо у стању (духовног) виђења. Пошто је ту посматрач ум, Свети Оци су ово виђење назвали умним. А пошто стање виђења пружа Дух Свети, и виђење је названо духовним, као плод Духа Светога.
… Прво духовно виђење јесте виђење сопствених сагрешења, дотле прикривених заборавом и незнањем. Видевши их посредством умилења, подвижник одмах добија опитно познање дотадашњег слепила свога духа, у коме му се и оно што јесте и оно што је било чинило као да уопште није постојало и не постоји. Приликом одступања умилења то што постоји опет се скрива у небиће и опет изгледа као непостојеће. А када дође до умилења, оно се поново јавља. Подвижник опитно прелази од свести о сопственим гресима ка познању својих страсти или различитих природних слабости. Од виђења свога пада он прелази на виђење пада коме је подвргнут читав људски род. Затим му се постепено открива свет палих духова; он их изучава у својим страстима, у борби против њих, у помислима, маштањима и осећањима које му духови доносе. Одузима му се заводљиви и варљиви поглед на земаљски живот ‐ живот који му се дотле чинио бесконачним: он почиње да увиђа његову границу ‐ смрт, и почиње да се диви смрти, то јест да се духом и осећањима преноси у сам час смрти, у час нелицемерног Суда Божијег. Из стања свога пада он сагледава неопходност Искупитеља, а прилажући заповести Господње својим слабостима, и увиђајући исцељујуће и животворно дејство тих заповести на људске слабости и страдалну душу, он задобија живу веру у Јеванђеље, које својим животом почиње да исповеда. У Јеванђељу као у огледалу он још јасније види своју палу природу, пад људског рода и лукавих духова.
…Пали духови делују на нас различитим помислима, маштањима и додирима. Управо кроз њихова дела, могуће их је уочити и изучити. Сва та дела спомиње Свето Писмо. Свето Јеванђеље описује како је ђаво најпре у срце Јуде Искариотског ставио помисао о издавању Богочовека (Јн. 13,2), а потом је и ушао у Јуду (Јн. 13,27).
… Да ђаво маштањима искушава човека, види се из тога како је искушавао Богочовека: он је Господу сва земаљска царства и њихову славу показао у трен ока (Лк. 4,5), то јест у машти. Наш ум има способност мишљења и способност замишљања. Првом способношћу он усваја појмове о предметима. док другом усваја слике предмета. Полазећи од прве способности ђаво се труди да нам саопшти греховне помисли, а полазећи од друге, труди се да уобличи саблажњиве слике. ʺКао што се мало и незлобиво дете ‐ каже свети Исихије ‐ кад види неког мађионичара, радује и прати га по својој незлобивости, тако се и наша душа, проста и добра, какву ју је такву створио Свеблаги Владика, радује варљивим наговорима ђавола и, преварена, приљубљује се уз зло као уз добро, сједињујући своје помисли са фантазијом ђавољег наговораʺ.
Демонско маштање на душу делује врло штетно, подстичући у њој нарочиту склоност ка греху. Ако се јавља често, оно може да произведе непоправљиве и најпогубније последице.
О томе како ђаво делује на човека кроз додир, читамо у књизи о Јову (ЈОБ. гл. 1 и 2) и у јеванђелској повести о жени коју је сатана свезао посебном и чудном болешћу (Лк. 13,10 16). Од демонског додира буде се телесне страсти и појављују болести, на које обични људски лекови не делују.
… Духовно виђење духова обавља се умом и срцем. Лукаве духове разоткрива срце; ум за то није довољан; само сопственом снагом он не може да разликује истинска виђења од лажних оних која се скривају иза маске истине. Духовно расуђивање засновано је на духовном осећају, како је рекао и свети Исак Сиријски: ʺДуховно познање је осећај вечног животаʺ (Беседа 38); или, како су посведочила двојица ученика Господњих о своме осећају и значају осећаја прили ком сусрета са Господом, Кога нису препознали на чулни начин, нити умним расуђивањем: не гораше ли срце наше у нама док нам (Господ) говораше путем и док нам објашњаваше Писма? (Лк. 24,32). Исто то срце, које је поуздано сведочило о Господу, поуздано сведочи и о духовима, и испитује јесу ли од Бога (1.Јн. 4,1) или из царства таме и непријатељства. За такво сведочанство способно је срце које је очишћено покајањем и обновљено Духом Светим; а срце које се налази у ропству страсти и демона, може да прими само лажна и погрешна сведочења. Из тог разлога преподобни Варсануфије Велики је монаху који га је питао како да разликује помисли ‐ да ли дола зе од Бога, или од природе, или од демона ‐ одговорио следеће: ʺТо што ти питаш, својствено је људима који су достигли велику меру духовног раста. Ако духовно око не буде очишћено многим лековима, оно не може да се избави од трња и чичка, и да сабира грожђе које јача и весели срце. Ако човек не достигне поменуту меру, он не може да разликује ове помисли, него ће га демони посрамити и он ће пасти у заблуду јер ће им поверовати; јер они мењају ствари како хоће, нарочито за оне који не познају њихове подвалеʺ.
Даље у овој посланици велики отац каже: ʺПомисли које потичу од демона бивају испуњене пре свега немиром и тугом, и увлаче се скривено и лукаво, пошто се непријатељи облаче у овчије коже, то јест подмећу мисли наоко исправне, а изнутра су вуци грабљиви (Мт. 7,15), тј. заводе и варају срца незлобивих (Рим. 16,18) оним што изгледа добро, а уствари је штетно. Светлост која потиче од демона касније се претвара у таму. Што год да чујеш, или помислиш, или видиш, и при томе се твоје срце макар за длаку узнемири ‐ све то није од Богаʺ. У другој посланици Варсануфије Велики је рекао: ʺЗнај брате да свака помисао којој не претходи тишина смирења не потиче од Бога, него очигледно долази са леве стране. Наш Господ долази у тишини; све непријатељско бива са узнемирењем и пометњом. Мада се (демони) јављају обучени у одело овчије, пошто су изнутра вуци грабљиви, открива их узнемирење које доносе; јер је речено: по плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7,15 16). Нека нас Господ све уразуми како се не бисмо поводили за њиховом (умишљеном) правдомʺ. Закључимо наше излагање поуком преподобног Макарија Великог: ʺЉубитељ добродетељи треба веома да се труди око задобијања расуђивања, како би у потпуности могао да разликује добро од зла, и да истражује и препознаје различите демонске подвале којима ђаво има обичај да у виду добрих предлога развраћа ум.
Корисно је увек бити на опрезу како би опасне последице биле избегнуте. Немој да лако мислено и брзо попустиш пред наговорима духова, макар то били и Анђели небески, него остани непоколебив, подвргавајући све брижљивом истраживању, и тада, кад видиш да је нешто заиста добро, прими, а што се покаже као зло, то одбаци. Дела благодати Божије, која грех никако не може да пружи, макар узео на себе привид добра ‐ нису неприметна. И мада се, према апостолу, сатана претвара у анђела светлости (2. Кор. 11,14) како би преварио човека, чак и када би пружио светла виђења, он, као што смо рекли, никако не може да пружи добро дејство, што и служи да га јасно покаже. Он не може да пружи ни љубав према Богу и ближњем, ни кротост, ни смирење, ни радост, ни мир, ни обуздавање помисли, ни мржњу према свету, ни духовно спокојство, ни жељу за небеским даровима, нити може да укроти страсти и похоте, што представља очигледно дејство благодати, јер је речено: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир и дпyго (Гал. 5,22). Напротив, демон човеку лако може да преда гордост и умишљеност, јер је за то изузетно способан. Дакле, када је реч о умној светлости која је засијала у твојој души, према њеном дејству можеш да препознаш да ли је од Бога или од сатане. Уосталом, и самој души, ако има здраво расуђивање и може да разликује добро од зла, одмах постаје јасно и једно и друго, према њеном разумном осећању (то јест духовном осећају). Као што су сирће и вино по њиховом спољашњем изгледу једнаки, али по укусу језик одмах препознаје разлику између њих, показујући шта је сирће а шта вино, тако и душа својом сопственом снагом, својим духовним осећајем, може да разликује дарове Доброг Духа од ђавољих илузијаʺ.
Срце осењено Божанском благодаћу васкрсава у духовни живот и задобија духовни осећај који му није познат у палом стању, у коме су словесни осећаји људског срца умртвљени и помешани са ското подобним… Дакле, духовно расуђивање је својствено савршеним хришћанима; у том добру учествују они који су значајно узнапредовали у подвигу побожности; оно је страно почетницима и неискуснима, чак и када су старци по телесном узрасту.
Извор: Енциклопедија православног духовног живота – Свети Игњатије Брјанчанинов
Башта Балкана
