Брда, потоци, шуме и пашњаци. На сваком кораку су трагови бурне прошлости. Трагови битака у којима је био све јунак до јунака. И многобројни белези како би се потомци подсећали на херојство предака. То је рам за слику колубарског краја, у последње време омиљене туристичке дестинације. Многи се, посредством Туристичког друштва “Излетник”, најпре упуте у Лазаревац, па одатле међу воденичаре у месту Маркова Црква, да би дан завршили у земаљском рају, у етно-селу “Бабина река”.
-У темеље овог храма смештено је око 17.000 посмртних остатака бораца српске и аустроугарске војске – напомиње она.
Одзвањају њене речи у спомен-костурници. Чује само по који уздах из тек пристигле туристичке групе. Испред посетилаца, комадићи земље са острва Вида где такође почивају кости српских ратника. Лазаревац има мноштво занимљивости, али једна плени посебну пажњу: парк у центру места по имену Камениград, дело Богосава Живковића, чувеног вајара-наивца из овог краја. Зид и парк су изграђени од камена различитих величина и облика. У парку су направљене и клупе од камена, а уграђени су и етно елементи од којих је посебно препознатљив млински камен и огњиште.
-На сваком камену је Богосав понешто додао, уклесао, доцртао. У парк се може ући кроз четири камене капије – подсећа Јагода Недељковић.
Маркова Црква. Тако се зову и место и храм који су у лајковачком атару и који су од магистралног пута Београд-Ваљево удаљени неколико минута вожње. Црква је смештена на обали реке Топлице и посвећена је св. Димитрију. Тишина око храма додатно ствара утисак неке само овде виђене лепоте. Сигурно да у лајковачкој општини нема мањег села од четврдесет кућа, ни више легенди, предања и усмених казивања по којима је море из суседног Вировца отекло низ реку Топлицу или када је проклета Јерина градила мост преко Колубаре и развлачила платно од Јеринграда у Словцу до Оштриковца брда изнад Маркове цркве. Ту су и казивања о калуђерима из Скопља који су отуд избегли у Маркову цркву, о племићима који су одлазили у Косовски бој, о попу Сретену који је од Турака купио воденицу, или пак о Карађорђевом устанку, Колубарској бици и светским ратовима који овај крај никад нису заобишли.
А, прича о “Кумовој воденици” почиње овако: ту, на обали те мале речице, некад је постојала “Јеремића” воденица. Радила је и жито млела више од три века, а звук чекетала се надалеко чуо. Али, небрига и време су узели данак, па се воденица урушила зато што је била запуштена и зато што о њој нико није бринуо. У лепом крају постала је својеврсно ругло. Иструлели су воденички точкови у јазу, ухватила се паучина око огромног камена који је некад млео пшеницу, кукуруз, раж и јечам. Све би тако и остало да се пре шест година нису удружили кумови од старина Славко Јовановић и Милан Павловић. Купили су воденицу, много новца уложили у њену обнову, и ето она сад даноноћно меље брашно, стварајући утисак да је време негде у прошлости давно заустављено. Уз све то, постала је и туристичка атракција.
Кад накупују брашно у воденици, кад их домаћини почасте кафом, ракијом и свеже испеченом пројом или погачом, кад се нагледају како мала Топлица побесни при наиласку на воденички точак, туристи брже-боље пакују ствари и журе ка селу Трбушници које је између Лазаревца (12 км) и Аранђеловца (20 км) и које је од Београда удаљено око 50 километара. Тамо их чека етно-село “Бабина река”. У односу на сличне оазе, разликује се по маштовитости. Гости се на први поглед заљубе у овај земаљски рај, како га је прозвао наш познати песник Добрица Ерић.
Језеро, камене зграде, стазе за шетњу, мноштво етно предмета, на сваком кораку цвеће и, наравно, богат избор домаћих јела. Све је необично и уникатно, а дело је једног уметника, сликара и скулптора Славише Живковића. Засеок Бабина река је његово родно место. Живео је Славиша у оближњем Аранђеловцу, а онда је преломио и одлучио да уреди и сачува огњиште предака. Камен по камен, једна по једна зграда је ницала, и тако је, на површини од једног хектара, створио оазу за одмор која је на самом крају села, природом изолована од свега урбаног.
Где год се окренете, овде су слике, међу којима има и Славишиних, али етно експонати: ћилими, дрвене скулптуре, старе трубе, посуђе и предмети који су се некад користили у српским селима. Постоји и Трг нежности у Улица Драгих сећања. Са терасе поглед пуца на шуме и пропланке, а ваздух није само беспрекорно чист, већ је, тврде домаћини, и веома лековит.
На тераси, поред клупа и сточића, је и неколико буради у којима се такође може седети, ручати или пробати првокласно вино из шумадијског виногроја. Потребно је прилично времена да бисте овде запазили сваки детаљ. Домаћини су се својски трудили да етно детаље вешто уклопе у амбијент, тако да они нису ни нападни, ни неупадљиви. Видећете и фотографије старих српских кућа, јер је Славиша Живковић по селима Шумадије годинама фотографисао аутентичне куће. У том стилу је и градио објекте у свом етно-селу.
Сваки гост је овде и драг и добродошао.
Домаћини су поносни и због посете великог броја гостију из света филма, позоришта, политике, естраде, дипломатије, телевизије, па црквени великодостојници…
Долазе им и страни туристи.
Одушеве их дрвене скулптуре, завире у сваки кутак, са великом знатижељом разгледају старе предмете, траже да им се преведу стихови којих је, као и слика, на сваком кораку.
Жубори фонтана у пространом дворишту, мирна је површина омањег језера, у даљини се чује ехо потока и цвркут птица. Свуд около царује тишина. Изузетна атмосфера за опуштање и концентрацију, релаксацију и одмор.
Бајковит крај. Прави мелем за душу.
СВЕ ЈЕ АУТЕНТИЧНО
Кад су кренули да обнављају воденицу, Славко Јовановић и Милан Павловић су одлучили да сачувају многе аутентичне предмете. -Управо тако-појаснили су једном приликом.-У воденици су вериге, огњиште, воденичка кола, наћве, дрвени ексери; када у тоалету нам је од омање бачве, а кревет онај старински, дрвени. Ту је и легендарни шпорет “смедеревац”, па старинска пегла. Три дана је, тридесетак људи на моби, на кров воденице подигло око 12 тона ћерамиде којом су се некада покривале куће.
ДОБРИЦА ЕРИЋ СТИХОВИМА ПОЗИВА У “БАБИНУ РЕКУ”
Власник “Бабине реке” и сви који брину о овој несвакидашњој оази настоје да испуне и многобројне жеље гостију. Уважавају њихове критике, предлоге, радују се свакој похвали. Све је то сабрано у књизи утисака, a посетилаца је све више.
Уосталом, најбољи позив да се овде допутује упутио је песник Добрица Ерић својим стиховима: “Разгали, брате, своју душицу, има још лека за човека, дођи понекад у Трбушницу, у етно-село “Бабина река”.
