Почетком Другог светског рата читава Европа је буквално била преплављена диктаторима: Пилсудски, па Бек – у Пољској, Сметона у Литванији, Улманис у Латвији, генерал Метасас у Грчкој, у Италији Мусолини, у Португалији генерал Антониу Кармон и Салазар; Примо де Ривера, па одмах затим Франко – у Шпанији, у Албанији Ахмет Зогу, у Румунији маршал Антонеску, у Естонији Пјаст, у Финској маршал Манергејм, у Мађарској адмирал Хорти; Цанков, па за њим цар Борис у Бугарској, Квислинг у Норвешкој, Анте Павловић у Хрватској, монсињор Тисо у Словачкој…
Добар део њих су постали фирери својих држава још пре 1933.године, када је на власт у Немачкој дошао Хитлер, који је европске владаре ујединио ради похода на Исток.
Белгија, Холандија и Луксембург, земље које нису биле диктаторске и нису ратовале са СССР-ом, ипак ће на совјетско-немачки фронт упутити између 90 и 110 хиљада војника, а Швајцарска и Шведска, земље које су и формално објавиле да су неутралне, заједно са Шпанијом („Плава“ СС дивизија и авио-ескадра) послале су преко 50.000 добровољаца. Последњу војну јединицу коју су сачињавали Норвежани и Данци (дивизија „Норланд“) је Црвена Армија разбила када је стигла код Берлина. Немачки аутор књиге „Резултати Другог светског рата“ (1953) К.Пфефер доказује: „Највећи део добровољаца из Западне Европе је ишао на Источни фронт само зато, што је у томе видео заједнички задатак Запада… добровољци из Западне Европе су, по правилу, прилазили војним јединицама СС-а…“
Познати енглески историчар А.Тејлор је писао о две „неутралне“ земље, које су мање од свих других зависиле од нацизма – о Швајцарској и Шведској, да су оне „Немачкој могле да доносе више користи као неутралне, него тиме, што су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа, а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога она не би могла да настави ратовање“. Скоро сваки трећи фашистички пројектил је био произведен од челика за који је кориштена шведска руда, а скоро комплетан волфрам је стизао из Португалије…
Чешка, која је 30-х година била светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија, без и једног метка се предала немачкој групацији која је имала 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна – „ Шкода“ – од августа 1938.године (када су Немци освојили Судете) до септембра 1939.године нацистима дале исто онолико војних производа колико су Британцима давале све војне фабрике Енглеске. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом од којих је 5 било снабдевено чешким тенковима.
Највећи део европског становништва је сарађивао са хитлеровцима, полазећи не само од идејних гледишта, већ и од себичлука, са надом да ће на богатим просторима Русије нешто ућарити. А Фирер је у ствари предводио европски крсташки поход против совјетске Русије. Амбасадор Немачке у Ватикану фон Берген, саопштио је 24.06.1941. Берлину да „у круговима блиским Ватикану поздрављају ову нову фазу рата са одређеним олакшањем и са посебним интересом прате њен ток“…
Шта је остало? Словенска Пољска? Делимично – да. Али се морамо присетити да се у Хитлеровој армији борило преко 100.000 официра и војника који су 1.09 1939.године поседовали пољске пасоше. Професор Ричард Качмарек, директор Института историје Силезког (Шлеског – прим.прев.) универзитета, аутор књиге „Пољаци у вермахту“, тврди да је„кроз немачку армију у току рата прошло око пола милиона Пољака“ (то је – без Армије Крајове којом је руководила влада из Лондона, и која се борила против Црвене Армије и партизана често активније, него против вермахта). Само у 1942.години Пољаци су чинили 40 – 45% војног састава 96.пешадијске дивизије вермахта, приближно 30% – 57.дивизије, исто толико 11. дивизије (заједно са Чесима), око 12% 110-е дивизије… Из интервјуа Р.Качмарека пољским новинама «Gazeta Wyborcza»: „можемо да сматрамо да 2 – 3 милиона људи има у Пољској рођака који је служио у вермахту. Колико међу њима зна шта се са овима догодило? Вероватно, мало. Мени стално долазе студенти и питају како да се установи шта се десило са стрицем, дедом. Њихови најрођенији то прећуткују, ограђујући се речима да је деда погинуо у рату. Али трећа послератна генерација се тиме више не може задовољити…“
Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу које је обухватило читаву Европу, била је Србија. Пакт о придруживању оси „Рим – Берлин – Токио“ који је 25.марта 1940. у Бечу потписао тадашњи премијер Цветковић, а којим се предвиђало да се читава економија Југославије стави на располагање Хитлеру, уз право да он слободно премешта немачку војску, на Балкану је изазвао експлозију народног негодовања. Два дана после потписивања премијер је свргнут, а пакт раскинут. И у Београду, и у читавој земљи становништво је ликовало, славећи победу. На улицама су паљена страшила са ликом свргнутог премијера – колаборационисте. У Берлину су ти догађаји изазвали такав бес да је Хитлер истог дана потписао директиву под шифрованим називом „Казна“. Европска штампа је спроводила бесну антисрпску кампању, почела да описује „прогоне немачке мањине“ у Србији . Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглице“ које су називане „жртве југословенског терора“. Напад на Србију немачких јединица и јединица њених сателита је почео дводневним непрекидним бомбардовањем Београда, када је погинуло преко 18.000 људи. Иако су Срби оборили 40 бомбардера, укупна тежина бомби, бачених на Београд, је била преко 360 тона.
Сваки човек који слави Дан победе треба да зна да је дан бомбардовања Београда 1941.године у много чему приближио устанак Јужних Словена. И то – захваљујући Србима. Зато што:
– Почетак реализације плана Барбароса у упад у СССР је одложен за месец дана, а због доласка јесени са њеним кишама и ветровима, блатњавим путевима и хладноћом, немачка техника је почела да троши гориво изнад сваке предвиђене норме (отприлике за трећину), што је успорило –„блицкриг-2;
– У јеку борби пред Москвом Хитлер је био принуђен да део дивизија пребаци са Источног фронта на Запад, за борбу против непокорних Срба.
Почетком Другог светског рата сви ауторитарни режими су представљали гигантске чиреве на телу европске цивилизације. Од двадесетак земаља Европе, које су постојале у јуну 1941.године (ако се ту не подразумевају и оне патуљасте) скоро једна половина – Шпанија, Италија, Данска, Норвешка, Мађарска, Румунија, Словачка (која у то време није била заједно са Чешком), Финска, Хрватска (и тада одвојено од Југославије) – заједно са Немачком су ступиле у борбу против Русије/СССР-а тако што су на Источни фронт послале своје оружане снаге. Не рачунајући бројност армија тих званичних савезника Немачке, само у саставу вермахта и СС се борило преко 1.800.000 становника из свих крајева Европе!
Општи утисак о томе ко се и како борио против совјетске Русије може да се стекне према саставу војних заробљеника из маја 1945.године: предало се 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2010 Белгијанаца, 1652 Луксембуржана, 456 Данаца, неколико хиљада Чеха. А то је само део њих, из земаља које – каже се – нису ратовале против СССР-а. Довољно је да се каже да је око 600.000 заробљеника из армије Немачке и њених савезника после одговарајуће провере совјетска команда ослободила непосредно на фронтовима,на којима су се оне предале.
У титанској борби која се развила совјетски народ је успео да извојује победу над ауторитарно-фашистичким чиревима који су били дубоко урасли у тело Европе. Али не сме да се заборави да су и нацизам и тоталитаризам –чеда европског прогресизма и рационализма. Нису се тек тако и Хитлерови фашисти, и њихови вазали из других земаља, трудили да се пред крај рата предају Енглезима и Американцима, а не совјетским јединицама. Тако да – судите сами који је режим био ближе фашистичком – совјетски или западни – „либерално-демократски“.
Иако је рат који је почет у јуну 1941.године представљао борбу између два идеолошка антипода – фашизма и комунизма – борбу не за живот, већ на смрт, за наше претке тај антагонизам није играо ама баш никакву улогу. За њих је то био Велики отаџбински рат – народно-ослободилачка борба. Рат против непријатеља који је напао нашу земљу! Рат да би се опстало! Свети рат!
Николај МАЛИШЕВСКИ | 09.05.2013
Фонд Стратешке Културе
