Папири су полако почели да искачу. Различитих су врста и квалитета, презентација је боља или лошија, али кофа је бушна, то је сасвим јасно, као што је још јасније да се рупе не могу више добро запушавати, упркос великом и очигледном труду. То је веома сигуран знак да су Александар Вучић и његова екипа на силазној путањи и да низбрдица постаје све стрмија.
Ту ситуацију нам је један веома добар познавалац домаћих прилика овако објаснио: вама се чини да отпор пружа неколико десетина људи у јавности, док остали ћуте и трпе, али то није тако. Отпор је све већи унутар система. Неки људи скупљају нека документа, и једних и других увек има, ма колико Вучић покушавао да развали институције и да људе ућутка, заплаши и поткупи.
Папири, дакле, почињу да израњају и режим на то нема одговор, па реагује нервозно: прво је ухапшен Александар Обрадовић, узбуњивач из „Kрушика“, који је открио да баш отац министра полиције Небојше Стефановића има фирму која купује наоружање из те фабрике по „повлашћеној“ цени, па га онда извезе и покупи кајмак.
Народна посланица Мариника Тепић изнела је фотографије председника државе са „чувеним“ Мухамедом Дахланом, човеком кога јури Интерпол, и његовим саветником негде на аеродрому и прозвала га да одговори где су кренули и шта он са њима ради. Те јој је фотографије, прилично је јасно, неко морао доставити. Kао што је јасно да слика, као и докумената који их објашњавају, врло вероватно има још. Само је питање кад ће да се појаве.
Имамо и причу са „Југоимпортом СДПР“, на коју такође нема одговора, осим што председник тврди да није тачна, али се на то више нико не обазире. Причу је изнео бивши запослени у тој фирми, који је у ту ствар несумњиво солидно упућен. А питање је сасвим једноставно: како је државна фабрика за трговину наоружањем успела да за неколико година напредњачке власти дође у ситуацију да се задужује код државе и да јој потом држава тај дуг отписује? Нигде на свету трговци оружјем не губе него озбиљно зарађују.
Па онда искочи, онако успут: некадашњи градоначелник Новог Сада Борислав Новаковић изнесе документа да супруга саветника градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића има две фирме, од којих једна гради, а друга издаје станове у новосадском насељу Телепска долина. Оснивачки капитал те фирме је 1.000 динара, а вредност радова десет милиона евра. Kако то, пита се Новаковић.
Ни на једну од ових афера, као ни на многе друге афере које искачу сад већ на дневној бази, власт нема одговор. Kао што нема одговор ни на побуну часних људи, који са овим закулисним радњама везе немају. Kад је ректорка Иванка Поповић стала уз студенте, то је изазвало рафалну паљбу на њу, па је онда утихнуло. И удар на судију Миодрага Мајића био је жесток, са циљем да се он отера из Апелационог суда. Ни та операција није успела. Очигледно зато што није било адекватних добровољаца/егзекутора, тврди наш саговорник, па су те битке изгубљене.
У свему томе Александар Вучић сасвим упадљиво остаје сам. Игра и у нападу и у одбрани, пуца на гол и брани на голу. Повремено утрчи играч са резервне клупе, од Ане Брнабић до Небојше Стефановића (Вулин је изгледа послат у свлачионицу), али обично испадне да је боље да нису ни излазили.
Не би то све вероватно Вучићу био проблем, човек воли да игра и поентира, кад би играо само на домаћем терену. Али он зна да збивања пажљиво прате и сви они на чију је подршку у последњих седам година могао да рачуна. Ни они свакако нису без детаљне и доста квалитетне документације о његовом минулом и текућем раду, као и о раду његових сарадника. Ако опозиција истраје, и то уједињена, у одлуци да изборе које буде организовао бојкотује, Александар Вучић остаје на брисаном простору: компромитујућих папира је много и не зна одакле ће да извиру; легитимитет неће имати пошто је и изборну трку трчао мање-више сам; тензије у друштву које је изазивао долазе му на наплату, као и обећања која је давао и лево и десно. Због свега тога само га пар корака дели од „фактора стабилности у региону“ до проблема у региону који мора да се реши.
Пише: Биљана Степановић, Београдски глас
