У десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији мисионарски метод, и мисионарска мантра коју је папска пропаганда најпродуктивније ширила, јесте заговарање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћанских вриједности на Земљи, тј. због `заједничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`
Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Земљи, одбране угрожених основних норми хришћанског живота. Наиме, пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији и пропаганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.
Такву пропагандну димну завјесу пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крсташког похода на Исток. Пропаганда папизма је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Такође и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, гдеј је узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` непријатеља.
Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римокатолицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`, од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима уткане у начела и основе евроамеричког културно-религиозног живота.
,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)
Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, првенствено захваљујући раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу са папизмом, чиме би се православље `затровало` римокатоличким тумачењем хришћанства. Значи, у заједницу са секуларистичким сурогатом хришћанства и празновања хришћанских празника на начин најниже инстант културе пригодних свечаности, за које комунистичка забрана религиозности за хришћанство представља прави божији благослов. Потребно се присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвела европски антихришћански секуларизам, а од које се ужасавају сви слободоумни Европљани.
СРПСКИ СИНДРОМ САМОПОТИРАЊА
У евроатланском вавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има `српски синдром`. Наиме, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања своје српске државне и духовне суверености, одсуство смисла и сврхе за постојањем српског друштва и државе као српске у културно-историјском смислу, што је последица стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе` која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије; првим примјером добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља, и свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, а у име `универзалног` ванправославног и вансрпског јединства.
Као прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење али на глобалном плану, изједначавање православља и римокатолицизма, а управо после духовне побједе православља, јер како тврде православље је очувало вјеру и после 70 година комунизма, а Европљани су је напустили. Овога пута због `система одбране` апстрактних вриједности европског ‘хришћанског’ хуманизма, то јест атеистичког, користољубивог, путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота.
Фатализам српског поравнавања православног предања са папизмом, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, се изражава и у појединим поступањима Српске православне цркве, када саопштењима апелује да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске превођењем у римокатолицизам, а истовремено се залаже за остваривање одличних односа са Ватиканом.
Дакле, и у безбједоносном смислу то је за српски интерес и опстанак била и данас је погубна позиција, и у најбољем случају најамничка. Римокатоличка стратегија према православљу од средњег вијека је непромијењена. И данас римокатоличка мисија са стратезима евроатланског војног пакта копа ровове дуж руске границе и поставља базе будуће војно-вјерске инвазије.` Брига` због угрожености ‘хришћанских’ вриједности од исламског терора и данас је повод за покретање крсташких пљачкашко-економских и прозелитских војно-вјерских похода на Исток.
Али, прозелитска политика `свете алијансе` данас, када према прогнозама својих аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса проричу скори крај историје то јест историјских сукоба, и успостављање власти атлантског једнополарног свијета, не тражи формалну промјену вјере друговјерних, већ је главни фронт раширила на релативизовање религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.
ПАПСКО-ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК
Римокатолицизам данас, поред ширења страхом и силом, води мисију изграђивања лидерске позиције папе и ‘демократским’ средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма, као `папе новог свјетског поретка`.
Религиозни релативизам и равнодушност је идеално стање друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покровитељске позиције папства. Папе покровитељ просјека, `безазлене` покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонски пројекат сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифекс, безгрешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија такав ‘духовни` пастир, који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну, а популација потрошача га слиједити из економске зависности и интереса, без труда одрицања и пожртвовања.
Али, најусавршенија демонска демагогија коју је користила папска пропаганда јесте мисионарска мантра`бриге` због угрожености `основних хришћанских` начела и норми друштвеног живота на Земљи. Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права`, папска политика `помирења на заједничким хришћанским основама` дио је истог новог евроатлантског пројекта. Заправо, представља мисију прављења маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог `варварског` ваневроатлантског простора.
Глобалне `хришћанске` интеграције представљају у ствари успостављање једнополарног религиозног свијета, еквивалента евроатлантском једнополарном свијету. Заправо, покушај повратка једнополарне доминације евроатлантског пакта, тј. рушење обновљене равнотеже војне и религиозне моћи биполарног свијета. Евроатлантска манипулација исламом у ширењу страха од свеприсутног непријатеља наставак је старе стратегије повода покретања крсташких похода у одбрану `хришћанских светиња` од исламизма, а ради рушења, окупације и пљачке православног византијског Царства, а касније руског, као јединих такмаца успостављању евроатланске једнополарне свјетске доминације.
У средњовјековни пројекат евроцентризма институција папства је постављена као основа будуће религије једнополарног свијета, духовне доктрине европског колонијализма, и први `орвеловски` пројекат глобалне контроле човјечанства. Папизам је и прва религија човјекоцентризма, први протестантизам, први револуционарни раскол са Црквом и царском круном у Константинопољу, а од кога се разврставају сви европски хуманизми, позитивистички и рушилачки реформаторски и револуционарни покрети и идеологије.
Принципом папоцентризма атлантска алијанса данас примјењује теорију `америчке изузетности`, изведену из теолошке теорије папског примата, као изузетно право и примат на коришћење и потрошњу планете. Исти пројекат садржи поглавље о придруживању православних унији папско-протестантске `свете` алијансе ради одбране `заједничких хришћанских вриједности` од исламизма и `агресивног атеизма`. Заправо, ради одбране угроженог, `незаштићеног`, антихришћанског `америчког сна`, то јест најбаналнијих путничко-потрошачких прохтјева евроамеричког просјечног потрошача, који очекује коначно успостављање обећаног `раја` на Земљи, тј. хијелистичког религиозног сна просјечног протестанта о хиљадугодишњем царству земаљском, једнополарног система религиозног и економског екуменизма, насушног несметаног и бржег протока малог, великог и крупног капитала.
Аутор Огњен Војводић
