Пре непуне три седмице видео се пусти Београд под жандарском опсадом да би ЛГБТ-активисти могли да покажу своју “леву” усмереност ка ЕУ и НАТО, у режији неких амбасадора који се баш “никако видљиво” мешају у унутрашње послове земље Србије.
Овај наметнути перформанс цинично је назван “парада поноса” јер “шетачи и помагачи” не допуштају Србима да уживају у правој српској паради поноса!
Председник Републике ипак је показао да је из срца Србије, и да ће правом српском парадом поноса доспети у већину српских срца.
Пред драгим, братским, православним државником Владимиром Владимировичем, одвијала се свечаност већ скоро заборављена у Београду.
Као неуништива трава пирика што кроз камен и асвалт пробије, тако и кроз дефиле “борисових праћкара” предодређених за “усрећитеље” на
Гледаоци су видели и понос и достојанство српских војника и старешина, рески тресак чизама српске пешадије попримао је све више мукли бат опанака силних ратника Гвозденога пука, чију традицију тако стидљиво негује Трећа бригада војске Србије.
И док се министар за “војне послове” труди на НАТО самиту да докаже да ће они ипак певати препознатљиву корачницу “каубојских окупатора” а не њима драгу “Дрино водо ладна” као своју некадашњу пуковску традицију, они на паради показаше да су достојни предака својих.
У редовима дефилеа са њима заједно духом својим марширали су и силни оклопници немањићки и Југ Богдан и синови, пројездила су до три добра побратима, прођоше голаћи Зеке буљубаше и Синђелићеви Ресавци, хитрим кораком крочи и дух силнога војводе Вука и уфитиљени брк мајора Танкосића, протутњаше крајинске бригаде партизанске, прекорачи Николетина Бурсаћ и пратилац му Јовица Јеж, громогласно се огласи мајор Тепић пратећи их у стопу!
Прође шест векова борбе непрестане за слободу и Отаџбину, без чекања да им је неко дарива.
Прође моћна српска артиљерија, а гледаоци параде хорски у дубини душе своје запеваше:
“Јеремија пали топа затресла се сва Јевропа,
пуца ,пуца топ са Цера, бежи Швабо као кера”!
“Жути петооктобарци” пр
Већ вековима насилно смањујући српски етнички простор римокатолички Ватикан злоупотребљавао је све државе Европе, које су желећи напредак свој жудиле за газдовањем сировинама и путевима који до њих воде, али преко српских земаља.
Зато су “другосрбијанци” толико пожељни сарадници када се разарала српска војска која није смела да постоји за одбрану своје Отаџбине, а требало је да своју оданост НАТО-у доказује прљавим ангажовањем у туђим земљама, нама никада непријатељским.
Срамна кампања служења “цивилног војног рока” као етапа уништавања војске вређала је све ратне ветеране, који су бранили своју Отаџбину од “милосрдног анђела” и многобројних америчких држављана, који су тада као шиптарски терористи а не као туристи, дошли у земљу Србију.
Што тада “демократска јавност” у ЕУ и НАТО није захтевала хитно усвајање закона о “добровољцима” као терористима, већ сада, када су они сами највише угрожени.
Самопоштовање раздраганих гледалаца параде поводом века од избијања Великог рата и седамдесет годишњице ослобађања престонице, рађа наду да народ српски неће прихватити никакве даљње уцене и диктате за променом свести и “заборавом” светле историје своје.
Српски народ није освајао туђе земље и покоравао туђе народе, напротив, ослобађајући своје земље и народ свој од вишевековних окупатора донео је он слободу и заједничку државу и “католичкој браћи својој”, и то у два наврата!
Некадашњи господари брдовитог Балкана у Ватикану су имали највернијег савезника за антисрпске планове и радње, само да се уништи Православље макар и на последичну штету самог Ватикана, као сада у М-Х федерацији после разбијања заједничке државе.
Разарајући некадашњу заједничку државу Југославију, одлучујућа кампања је имала карактер анти војне форме, јер је тадашња заједничка ЈНА одмах проглашена за “српску војску”.
Стварни непријатељи српског народа том кампањом су показали право лице, али и открили суштину спознаје ко је стваралац те заједничке државе у два наврата.
Оправдани страх од јаке самосвесне српске војске јесте ноћна мора свих ЕУ и НАТО “усрећитеља”, који су тежили стварању “борисових праћкара”.
Историја нас учи да је Давид победио Голијата праћком као моћним оружјем, те је зато у плановима НАТО и требало да у самој Србији војска буде наоружана праћкама, док око Србије јачају војне НАТО колоније, а политичари њихови све чешће и агресивније захтевају права за “своје народе”, који ето “невољно” живе у тој Србији.
Парада победе и поноса у присуству драгог госта Владимира Владимировича родила је из пепела српску војску, гаранта српске неутралне и националне орјентације у преустроју глобалних светских односа који сада настају.
Антифашизам као граничник заједништва Срба и Руса не сме нити може ико у Србији да помери, а какофонија “кокод
Поводом два велика заједничка јубилеја овом је парадом у Београду обележена и победа над “ревизијом историје” стварне улоге Срба и Руса, у антифашистичкој коалицији.
Савремена Европа данас почива на тој коалицији, те је самим тим и још значајнија.
Гледаоцима параде чинило се да уз Владимира Владимировича лебди на трибини дух Николаја II Романова, који у две историјске одлуке заслужи код Срба да га свецем и заштитником својим уз светога Саву славе.
Никола Пашић тај најумнији српски политичар оставио је далеке 1926. године тестаментом својим налог извршиоцима, да се цару руском, Николају II Романову у Београду на Калемегдану изгради споменик, као спасиоцу Србије и српског народа.
Практични Пашић у трезору Народне банке оставио је суму од 1,600000 тадашњих долара за остварење тога налога свога, али се до окупације заједничке државе то остварило није.
Тадашњи политичари католици противили су се тој жељи великог Пашића, а “практичари” (читај покварени ) међу “србијанским политичарима” нису желели да изгубе тако тешко стечену подршку, за своја антисрпска дела.
Немачки окупатори нису током 1941.-1945.-е године пљачкали трезор Народне банке, па те паре сачекаше “комунистичке ослободиоце”.
Већ 1946.-е године овај је новац нестао нетрагом по налогу некадашњег КуК štabs-feldvebela Josipa Broza(ТIТО), а ни после декларативне*дем
Парада ће веома забринути учитеље певања из другосрбијанско
Њима је ова парада показала да ни српски народ ни српска војска не заборављају своје народне патриотске песме – “Српска се труба с Косова чује” и нарочито ону “Спремте се, спремте…”!, упркос напора разних “добронамерних усрећитеља” који финансирају толике напредне студенте европских студија белосветских НВО, који попут паука премрежавају слободарску Србију.
Парада је показала да Србија као реконвалесцент има браћу и пријатеље у свету који је подржавају на њеном независном, националном путу у бољу будућност, макар то био и европски савез независних држава, које ће морати ипак саме себе потражити када престану да корачају у каубојском крду.
Забринути душебрижници за бољу будућност из редова другосрбијанаца не читају историјске записе који уче на примерима, те тако ни не хају за поруку мудрога Николе Пашића.
После судбоносне одлуке српске владе и врховне команде у Великом рату, сви учесници одоше у цркву да се Богу помоле, а многобројне избеглице и страдалници сачекаше их после службе у порти црквеној. Видећи забринутост на лицима њиховим, Никола Пашић обрати им се антологиским речима: “Народе, не бојте се, добро бити неће, али ћемо ми ипак победити!”
Искусан и вешт политичар мудри Пашић је знао да је за одговорног вођу једини принцип који се мора поштовати и проводити – “знам шта нећу, јер то је на штету мога народа”.
Србија свакако заслужује и мудре и храбре државнике да је поведу у бољу будућност, и својом светлом историјском улогом у два светска рата, и својом одлучношћу да више никада не умре за неизвесност “заједништва”.
Примедбе:
“Борисови праћкари” – израз којим су ратни ветерани означили предлог драстичног преустроја војске у време газдовања једног министра војног “жуте провенијенције”.
Витали Жучни, Фонд Стратешке Културе
фото:Ројтерс
