Парадајз на ђубришту

Ниш – Лето ове 2013. године на југу и југоистоку Србије, односно у Нишу и околини, протиче у знаку великих невоља пољопривредних произвођача. Свакодневно се, од почетка овог месеца, могу чути вапаји оних који са богатих поља Поморавља, Понишавља и из долине Топлице допремају на пијаце у овом делу наше земље, али и до продајних објеката у осталим градовима Србије, сезонско поврће и воће.

Најкраће и најпростије речено, пољопривредници с југа Србије су очајни. Њихове баште, засади и пластеници нису страдали од невремена, како је било претходних неколико година, али они страдају, јадају се, од прекомерног и непланског увоза пољопривредних производа из Македоније, Грчке или Турске, који је у потпуности угрозио њихов труд. Њихове приче не садрже само јадиковке, већ, што многе који их чују сигурно може и да изненади, и веома озбиљне анализе о актуелним збивањима на тржишту.

„Ми нисмо, иако се тако и даље често мисли, прости и необразовани сељаци, како су деценијама уназад третирани наши очеви или дедови. Последњих година грчевито смо се борили за своје место под сунцем и да егзистенцијално обезбедимо себе и своје породице, јер више не можемо да радимо у привреди која је пропала, иако имамо квалификације за рад у фабрикама. Организујемо изузетно квалитетну пољопривредну производњу, највише најтраженијих повртарских култура. Примењујемо најсавременије методе у производњи, а већина од нас је, по препоруци државе, основала и регистровала породична пољопривредна газдинства. На нашим пољима и парцелама расту црвени и плави парадајз, паприка, шаргарепа, тиквице, кромпир, лук и буквално све што се по свом врло високом квалитету нигде на западу и северу Европе не може наћи. Запослио сам, а надам се да нећете замерити што говорим о себи, јер сам само један од многих произвођача који раде исто, десетак радника, уредно их плаћам јер и они живе од свог рада… И где сам стигао – до катастрофе коју нико не жели да види и у ситуацију када нико не жели да ми помогне. Због свега тога, оно што сам произвео сада могу само да проспем на ђубриште или у реку.”

Ово су речи Миленка Новаковића, власника регистрованог газдинства из једног села у општини Житорађа, у плодној долини Топлице. Миленко се обратио новинарима за помоћ јер, каже, нико други не жели да га саслуша и да га заштити. Истиче да дели исту судбину с комшијама из истог села, из исте и многих других општина на подручју јужне и југоисточне Србије. Због поменутог прекомерног увоза пољопривредних производа, за килограм свог парадајза, на пример, на кванташкој пијаци у Нишу добија највише 12 динара. За килограм тиквица му се нуди 15, а за комад паприке три и четири динара…

Накупци и прекупци на нишким пијацама, који највише зарађују, власници драгстора и трговина у Нишу, снабдевају се на „кванташу”, али много више код увозника. Миленко Новаковић и њему слични тешко да могу, чак и да желе, да изнесу своје производе и директно их потрошачима понуде на пијацама, јер су тезге и продајна места одавно закупили накупци и прекупци.

„У последњих пет дана ништа нисам продао на ’кванташу’ јер смо уцењени ниским ценама. А да нешто дајем будзашто, нећу. Додатно сам изгубио плативши гориво за одлазак и таксу за кванташку пијацу. Све што је могло да се прода сада не вреди ни динара, пропало је”, испричао нам је на крају Миленко Јовановић.

Тома Тодоровић

Фото Д. Јевремовић

Политика