„Параду поноса је подржала цела Влада, а нас труднице нико од њих“

Кикинда – Из дана у дан у Србији се повећава број организација које се наводно боре за нечија права, међутим још при првим настанцима таквих организација било је јасно да ће како се број поменутих буде повећавао, права оних за које се они „боре“ бити све мање. Примера за ову тврдњу је много, малтене сваки заиста угрожени појединац или група, од удружења која постоје ради њега нису реаговала, сем уколико у томе не виде неку корист. Такав случај је био са Сунчицом Алексић.

Сунчица је пре три године преко програма „Прва шанса“ добила посао ван струке. Наиме, уместо да ради као саобраћајни техничар на које место је по уговору НСЗ примљена, она је са 120 својих суграђана запослена у фабрику црепа „на стручно оспособљавање“ физичких послова. С обзиром да јој је посао био преко потребан, али и чињеницу да једном одбијена „прва шанса“ особе аутоматски скида са евиденције Националне службе за запошљавање и не пружа другу адекватнију, Сунчица је прихватила посао.

Програм „прве шансе“ обухватао је 12. месеци приправничког рада, где јој зараду исплаћује држава, по уговору послодавац би требало да задржи радника још годину дана.

„Радили смо у три смене,нико није проверавао како се ми то обучавамо,нико није водио дневник са оценама,никад нас нико није обишао из НЗС све док се нисмо инспекцији обратили да нам се не плаћа ноћни рад.Недуго затим добијам унапређење у пословођу смене .Неко време радим са старијим пословођом да би затим преузела целу смену на себе.Од тада сам приправник само на папиру јер сам САМА водила смену,производњу са својих 20 људи.Сама сам доносила одлуке,распоређивала људе,организовала производњу…Све што је радио и пословођа из друге смене а који је био сталан радник.Све то је било за исту плату,ону по уговору као приправник на стручном усавршавању“, почиње Сунчица своју причу.

„При крају првих 12 месеци уговора одлазим на трудничко јер моја докторица сматра да услови у погону грубе керамике нису за трудницу.У погону су температуре од 4 до преко 50 степени зависно од радног места а ја као пословођа сам морала свуда да будем па и да улазим у сушаре у којима се суши цреп,где су температуре и влажност велике такође као трудница нисам смела законски да радим у три смене.Једва сам намолила докторицу да ми боловање отвори тек за две недеље јер је фирма била у неким проблемима.Нисмо смели да шаљемо људе на годишње одморе,машине нису стајале за време паузе него се само журило да се што више робе произведе те сам због тога рекла директорици да треба да ми нађу замену за две недеље.Отишла сам на трудничко без икакве замерке на мој рад.Када ми је био при крају уговор отишла сам у фирму да оверим књижицу и тада ми директорица каже да ми можда неће продужити уговор на још 12 месеци али ме је уверавала да ће похвалити моју смену газди.“

И поред труда и преданости раду, Сунчицу је након неколико дана сачекало непријатно изненађење – позвали су је са посла да потпише отказ!

НСЗ такође у служби дискриминације

Сем Сунчице још две жене су такође добиле отказе, образложење које им је дато било је – због трудноће. Када појединац показује дискриминацију мање је страшно него када то ради у кореолацији са државом. Иако је јавност била добро обавештена о њеном случају, мало ко је реаговао на изјаве службеница НСЗ које су отворено подржале послодавца и тиме допринеле развоју оваквог вида дискриминације.

„Одлазим у фирму и тамо затичем још две жене за које се после испоставља да су исто труднице.Од нас 120 колико су примили уговоре нису продужили са неколико људи а објашњење су дали у изјави НСЗУ тој изјави јасно пише да ме мењају само зато што сам на трудничком боловању.После одлазим у филијалу националне службе за запошљавање и износим им мој случај а оне ми кажу па шта да очекујем па фирми требају радници а не труднице.“

Ипак ни ту није крај покварености државних органа, па је и поред писаног признања судија Зорица Лаушев одлучила да не постоје елементи дискриминације, а сви остали касније само преписивали пресуде, које нису биле у корист жртве.

„Синдикат ме је позвао и рекао да нуди адвоката мени и још двема женама које су само због трудноће остале без посла.Нашли смо се сви код адвоката и поднели тужбу.Ја сам добила судију Зорицу Лаушев а остале две жене другу судиницу.Њих две су добиле првостепену пресуду у своју корист а ја сам ИЗГУБИЛА.Иако смо предали суду доказ-признање послодавца са све печатом да ме мењају само због трудноће.Нажалост моја судија не сматра да је то дискриминација и тако сам уложила жалбу да бих стигла до апелационог суда у Новом Саду.Упоредо са мојом жалбом и фирма се жалила на оне две жене.Апелациони суд НИЈЕ УОПШТЕ РАЗМАТРАО ПРИЗНАЊЕ послодавца да ме мења само због трудноће и тако само потврдио одлуку основног суда.Затим сам уложила жалбу врховном касационом суду који је исто тако преписао пресуду.И ту се завршава свако моје право да тужим фирму,добила сам обавештење да ће доћи извршитељи да наплате судске трошкове.“

Осећам се да ме је моја држава казнила зато што сам била трудна !

Исти случај – различите одлуке!

Да апсурд целог случаја буде већи, поверница за равноправност је такође поднела тужбу против послодавца Сунчице Алексић по истом поступку и у овом случају суд је одлучио да је осумњичени крив за дискриминацију! А да ли је кривица симболична, собзиром на висину казне која је мања него саобраћајни прекршај, просудите сами.

„Не могу да верујем,ја изгубим на ТРИ суда а ови га на прекршајном казне,нека бар ће држава напунити буџет.Гледам даље пресуду као оно казна у износу од 10.000 динара. Мислим да нису можда заборавили нулу, зовем проверавам јесте тако је од могућих стотина хиљада динара они су их казнили са десет хиљада јер су отпустили мене у петом месецу трудноће.Још судија наводи као олакшавајућу околност што им је то први пут а имала је сазнања да су још две труднице отпуштене.И тако у радном спору нема дискриминације а у прекршајном има.Очекивала сам да ће повереница реаговати,огласити се на тако благу казну али ништа. Покрајински омбудсман је донео мишљење да је учињена дискриминација,чак су написали да национална служба не сме да подржава овакву дискриминацију али ја од тога немам ништа.“

Параду поноса је подржала цела Влада, а нас труднице нико од њих

И поред тога што су им уста пуна „беле куге“ и тобожње бриге за пад наталитета, па затим бројна обећања и још мноштво организација које оснивају и помоћу којих празне буџет, а које ће се наводно бринути о трудницама и налазити решења за подстицај рађања, ова власт ради све супротно.

Сунчица се поводом свог случаја обраћала свима, од посланика до председника, неки су одговарали да то није у њиховој надлежности, неки се чак нису удостојили ни да одговоре. Чија је надлежност једна будућа мајка и њено дете, нико не зна, сем у случају када им та мајка и то дете требају ради политичких поена, тада је надлежност сваког функционера врло широка.

„Покрајински омбудсман је донео мишљење да је учињена дискриминација,чак су написали да национална служба не сме да подржава овакву дискриминацију али ја од тога немам ништа. Председник Томислав Николић ми је одговорио да судство није у његовој надлежности иако нисам тражила да се неко меша у рад суда него да иступи у јавност и осуди отказе за три труднице ! Стефановић је знао одмах да се појави на тв и да реагује када је отпуштена трудница из Котона а за нас из Кикинде нико ништа!“

Ипак и поред свега што је прошла и што је тек чека, јер ова храбра жена не одустаје, Сунчица наводи да се не каје и да може да се врати опет би све исто поновила. Иако чека извршитеље да јој заплене имовину на основу судских трошкова, она каже да то није урадила само због себе:

„Е због свих људи који су ми пружили подршку а првенствено због своје деце нећу стати и нећу ћутати.Увек ћу моћи да их погледам у очи и кажем да нисам погнула главу и ћутала него сам се борила за њихово боље сутра и изборила !
Закон је донет а ови извршитељи и мој суд…не кајем се,упркос свему кроз шта пролазимо моја породица и ја, да могу да вратим време ништа не бих променила.“

На крају Сунчица се пита: Питам се само да сам се изјаснила да сам неке друге националности како бих онда прошла?Мислим да онда ни отказ не бих добила?!

Весна Веизовић, Васељенска ТВ