Амерички произвођач оружја “Ремингтон” упозорио је, на неким забаченим странама београдских новина, да су неки од купаца имали малер да пазаре њихову ловачку пушку којој не ради кочница на обарачу.
Кажу, јавите се на мејл тај и тај и ми ћемо вам дати ганц нову танџару. Унапред се извињавамо ако сте били те курате среће, а обашка нам је жао уколико “Вам се десила нека непријатност…”
У преводу, не одговарамо за мртве главе, јебига, живи смо људи и ми Американци, ко ради тај и греши, пушка из првог чина обично опали у последњем. Па кога погоди, боље без оне ствари, него без среће, јер ако имаш среће – можда ти она ствар и никне сама од себе.
Наши актуелни владари, лаки на обарачу, све ово време не налазе за сходно да нам уваже бар једну рекламацију. Праште њихови рафали, као за Нову годину, а ми под столовима чекамо да шенлук прође, па да, за годину-две-три-четири-десет, измилимо на сунце да уживамо у благодетима премијерових обећања.
Ако неко не стигне на време да се баци на патос ове балканске крчме, па му наши револвераши направе рупу више у глави, коме да се пожалимо? Како узети парафинску рукавицу онима које виђамо само на телевизији, где да нађемо сведоке злочина над народом, кад су сведоци или испод астала, усрани од страха за сопствену тинтару, или су окренути леђима, у узалудној нади да ће побећи од судбине коју нису бирали.
Владајући каубоји не уважавају рекламације: кад је метак селективне штедње стигао сиротињу и пензионере, дунули су барут са цеви и лаконски поручили – изабрали сте страну још код Океј корала, жуте браће Клантон више нема, ено их на Бут хилу, заувек покопаних у чизмама.
Њихов сјајни, никловани бантлајн специјал калибра 45 више нема такмаца. Вајат Ерп је постао недодирљиви шериф, браћа са руком на колту вребају сваког ко дигне главу, Доџ Сити је само њихов.
Каламити Џејн, у међувремену аванзовала у министарку, сада има времена и за еротску промоцију, цеви су се охладиле, треба уживати и прашњавим и загорелим каубојима задовољним чашом вискија натерати воду на уста.
Нема више рекламација, шта сте купили, купили сте, ремингтонка не одговара за вашу несмотреност. Склоните ближње даље од њеног нишана, јер је прст стално на обарачу, никад се не зна чији ће мозак офарбати плафон у салуну Код пијаног револвераша.
Ех, да тај питоми исток није тако брзо постао дивљи запад, можда би се и нашао неко да нареди: браћо Ерп, руке на сто, па да видимо ко смрди на барут! Да утврдимо ко је притиснуо обарач који нам убија будућност, колатералну штету наводне борбе против Клантонових и осталих бандита.
Као у оном вицу кад су Циганчићи хтели да виде како то тата прави децу. Па се сакрили под кревет.
А Цига навалио ко да му је први пут, крцкају даске, па деци све по главицама.
– Стан’ бре тато, ако бога знаш! Једно правиш, четворо ће д’ убијеш!
Ми му, да простите, дођемо баш као ти Циганчићи. Док татко порађа нове реформе, ребалансе и хрли ка српском политичком Олимпу, нама коске пуцају. Што би рекли филозофи, пут ка рају поплочан је нашим главама. И будућношћу наше деце.
Зато тако тужно делује оно новогодишње подврискивање и гурање суморне сутрашњице у литре алкохола. Већ сутрадан, кад малигани испаре, а шећер падне, поново ће нам пући пред очима, као ремингтон танџара без кочнице на обарачу.
Не тражите одштету, рекламација не важи. Поцепали сте је још код Океј корала.
М. Јовановић – Вести
