Партизани се са Вермахтом састајали више од 100 пута

Тито се познавао са Јозефом Хрибовшеком Бергеом, једним од виших немачких обавештајаца у Београду, иначе пријатељем Владислава Рибникара, ондашњег власника Политике

Ни један немачки генерал у својим мемоарима не помиње ратне сусрете са партизанским врховним командантом, али Херман Нојбахер помиње случајан сусрет у Адис Абеби, где је он радио као специјални саветник цара Хаила Селасија а Броз био у посети

У раду на реконструкцији немачке обавештајне службе у Југославији, комунистичка власт је ангажовала своје стручњаке и они су то одрадили у форми 10 књига. Мада се не зна колики је био тираж, зна се да је сваки примерак био нумерисан

Међутим, ни у тим веома вредним књигама нема података о сусретима високих немачких официра са партизанским, мада има о плановима заједничких акција против Британаца

Има, додуше, у материјалима који су служили у припреми. На пример, постоји кратка белешка о сусрету Броза и Нојбахера 1943! Један такав папир видео је својевремено и аутор овог прилога.

Пише: Велимир ГАЈИЋ

ТРАГАЈУЋИ за одговором на питање: шта је за Јосипа Броза добро урадио римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, који је организовао бекство Анте Павелића у Јужну Америку у оквиру акције „Пацовски канали“ (са знањем британске обавештајне службе), угледни новинар Ратко Дмитровић је написао: „Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.“ (Печат, бр. 265 од 26. априла 2013. године)

Ово потврђује и лично искуство аутора овог текста са „неколико стараца“ који, иако дубоко свесни својих година, не пристају да кажу и напишу макар делић онога што добро знају! Или да исправе оно што су до сада објавили о појединим личностима и догађајима!

На пример, о крају Драгољуба Драже Михаиловића или Вере Милетић!

Нема рата у коме има невине стране: сви су чинили злочине у име остварења свог циља! Проблем настаје када се рат заврши и кад победник пожели да се његови злочини насилно припишу другој страни, и на крају покрију историјским заборавом.

Посао непристрасног историчара јесте да трага за писаним изворима и на основу њих реконструише поједине догађаје. Тај посао је препун препрека и мукотрпан па околности, на пример затвореност архивских фондова, понекада доведу истраживача да одустане од наставка посла.

Слом Југославије и комунистичког система 1991. године имао је бројне далекосежне последице. Слом је, међутим, имао и позитивних страна! Тако је за историчаре настало време отварања архивских фондова са грађом одвећ интересантном а која је скривана деценијама.

Познато је да је југословенско Министарство унутрашњих послова имало и своје архивске фондове.

Тешко је закључити да ли је икада направљен инвентар свега тога. Случајним проналасцима разноразних реверса о позајмици тог материјала могуће су претпоставке о грађи.

Тако, на пример, у Архиву Југославије у фонду „Савезна комисија за верска питања“ налази се документ од 12. априла 1956. године о примопредаји осам кутија аутентичне, оригиналне и веродостојне грађе Српске православне цркве од обнове Патријаршије 1920. до Априлског рата 1941. године. (Архивску грађу је Савезна комисија за верска питања предала Државном секретаријату унутрашњих послова!)

Тај документ је објавио 2009. историчар Вељко Ђурић Мишина у књизи Варнава – патријарх српски, страна 235), али никакве реакције није било. На жалост, ни Патријаршија није била превише заинтересована!

Отварање забрањених архивских фондова у Словенији и Хрватској у односу на Србију је увелико одмакло. Могућности читања стручних часописа из, на пример, Загреба, лако се да уочити шта за историчаре значе отворени фондови.

Познаваоци историје Независне Државе Хрватске знају да је један од најутицајнијих Немаца на њену унутрашњу политику био Зигфрид Каше. (На суђењу 1947. у Загребу Каше је тражио да му сведочи и Јосип Броз Тито! Да ли то значи да су се познавали и сусрели у рату?)

Мада југословенска историографија није „знала“ за Кашеову послератну судбину, отварањем десетак архивских кутија у Хрватском државном архиву добијених од Министарства унутрашњих послова, може се доћи до докумената који бацају сасавим другачије светло на поједине процесе, људе и догађаје 1941-1945. године у Независној Држави Хрватској. На пример, представници немачког Вермахта и партизанског покрета састајали су се више од 100 пута, углавном на северу Хрватске! (Nada Kisić Kolanović, „Siegfried Kasche: njemački pogled na Hrvatsku 1941. godine“, Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb, 2011, 773-800)

У југословенској историографији је тек 1973. пуковник Миши Лековић поменуо такозване Мартовске преговоре. Његова књига Martovski pregovori 1943. godine није дала потпунију слику о преговорима специјалних изасланика партизанског Врховног штаба (Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит) са Едмундом Глезом фон Хорстенауом, немачким опуномоћеним генералом у Независној Држави Хрватској (и Зигфридом Кашеом). Нешто конкретније написао је Богдан Кризман у предговору књиге Јозе Томасевица Četnici u Drugom svjetskom ratu, објављене у Загребу 1979. године.

У југословенској публицистици и историографији није објављен податак о сусрету Јосипа Броза Тита са немачким официрима. Додуше, јесте у српској емиграцији: први је то тврдио Вукашин Перовић у Енциклопедијски и политички коментар „геносида“ – Прва четничка енциклопедија, књига I/3, објављена у Минхену 1973.

Перовић тврди да је адвокат Владимир Велебит, који је био правни заступник једног немачког предузећа у Моравској, испословао Брозу пасош (на име инжињера Томанека) ради лакшег кретања по Европи. Из тог времена датира познанство Броза и Јозефа Хрибовшека Бергеа, једним од виших немачких обавештајаца у Београду, иначе пријатеља Владислава Рибникара, власника Политике. Када је Броз крајем маја 1941. из Загреба приспео у Београд, дочекали су га Хрибовшек и Рибникар и сместили га на Дедињу… Да ли су Немаци знали за састанак југословенских комуниста 4. јула?

Ни један немачки генерал у својим мемоарима не помиње ратне сусрете са партизанским врховним командантом. Тако на пример, Херман Нојбахер помиње случајан сусрет у Адис Абеби, где је он радио као специјални саветник цара Хаила Селасија а Броз био у посети! (Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Beograd, 2005)

У раду на реконструкцији немачке обавештајне службе у Југославији, комунистичка власт је ангажовала своје стручњаке и они су то одрадили у форми 10 књига. Мада се не зна колики је био тираж, зна се да је сваки примерак био нумерисан!

Међутим, ни у тим веома вредним књигама нема података о сусретима високих немачких официра са партизанским. (Има о плановима заједничких акција против Британаца!) Има, додуше, у материјалима који су служили у припреми. На пример, кратку белешку о сусрету Броза и Нојбахера 1943! Један такав папир, који је написао један од „стараца“ помињаних на почетку текста, видео је својевремено и аутор овог прилога.

Факти