Оно што је нашим прекоокеанским колегама „амерички сан“ а он се мери банковним рачуном у износу од неколико десетина милиона долара, то је за изгубљену јединку у нашем назовимо га систему, нажалост, макар један једноипособан стан у својини и плата која не касни, а и пензија би добродошла чисто да се преживи до судњега дана.
Између нашег и њиховог система постоји огромна разлика и њих не треба упоређивати. Али, шта је то што нас кочи да будемо сопствени предузетници и самостално зарађујемо за крух? Шта је то што паразитирајуће гамиже свуда по нашим управама, а нико жив не види голим оком, али осети по властитом џепу? Које ли је то проклетство које се надвило над Београдом и васколиком српском државом? А које нас приморава да будемо онако традиционално радни какви смо одувек били по принципу градилишта: „Један сат посла па два сата одмора, па још један сат посла па онда четири сата пива у хладовини и још сат времена спавања да газда случајно не види“.
Зар му требамо спомињати име? Знамо сви како се то чудо зове и како је крштено, али требамо га раскринкати. Анализирати све његове мане или пак врлине за оне најподобније. Не би ли се тај системски вирус који већ деценијама разједа нашу привреду и економију исцелио било каквим реформаторским антибиотиком.
Завежите седишта, па да почнемо.
Тоталитарност руковођења Апсурдистана се очитава у инокосности тако што на врху оргазмичног система – стоји један вожд. Он располаже своје ресурсе како ко својом партијско – увлакачком борбом заслужује. Тиме одржава сталну мобилисаност и пристрасност свог бирачког тела унутар јавно-управног села.
Сваки управник је наиме роба која има страначки жиг путем којег се она разликује од робе сличног или истог квалитета другог страначког медиокритета. Државни ојађени буџет се сече као страначки колач, предизборним и постизборним шизофреним кампањама. Службена места су резервисана за фамилијарне рођаке рачунајући до петог колена, за оне који немају крвно сродство морају испунити подебеле корупционашке услове, разноликим умиљавањем скупоценим поклонима или добро одрађеним ботовским пословима.
Државни чимбеник има право на услове рада којима му се не угрожава живот а минимум тога је пар стотина хиљада фиксних динара и обавезно бесплатно гориво у службеним возилима које јелте плаћа нико друго до сама општина. Кодекс понашања у опису радног места се рефлектира храњењем канцеларијског папагаја у недостатку преголемог времена а у друкчијим околностима, вођењем аброва о унутар- службеничким швалерацијама. Сати радног времена се ионако мењају сатима доколице јербо активности надзорног органа и нема.
Управно-службеничка професија подразумева високе моралне стандарде рада и односе са жртвама према којима је та управна делатност садистички уперена. Ефикасност овог система се огледа у ненадлежности дотичних органа по свим питањима оштећених лица и манијакалним упућивањем истих под ненадлежност других. Ту нема места за она лица која нису интимно препознатљива страначком кабинету или нису на било који друкчији начин партијски помажена.
Страначке колеге у службеним фантомкама су заклети на послушност као најмоћније чврсто оружје у шакама привредника. Одрешена им је кеса да свакога талентованог и поштеног, бескрупулозно фаулирају на свим могућим деловима државног терена. Такођер су дужни да асфалтирају сеоске путиће и приградске калдрме где год нањуше опадање режимске репутације. Или пак да специјализовано жмуре у пословање и поступање против-државних субјеката уколико им се случајно пружи било каква корист од истих.
Прећутни им је закон – светиња, која се мора безпоговорно испоштовати. Уделити глас на изборима, ономе који их је довео у такво блажесно стање. У противном следе казнени пенали илити популарније – отказ. Тада руководећи орган односно претпостављени службенику, може изрећи дисциплинску меру јер је извршио повреду дужности из радног односа тиме што се није одазвао на гласачком месту и партијским пером заокружио великог вожда. Руководилац спроводи дисциплински поступак над непослушним страначким колегом, потпуно демократски, недозвољавајући истом да изнесе одбрану иако тако налаже најсветији нам акт – Устав који наша земља врло несвесно заобилази у свим свемогућим ситуацијама. Дисциплинска мера може представљати принудни премештај несретног службеничког лица у други орган државолике управе или пак на неко ниже место или у најгорем случају на најниже од најнижег.
Са друге стране привредног пола, мученичка подврста из приватних микро-предузећа, знојем и радом плаћа порез који се крајем месеца преко пореза у џеп слива јавној врсти управника. Задњег дана месеца, истим привилегованим чиновницима се огромна плата обрачунава у фиксном облику и наравно без утврђивања резултата рада на радном им месту.
На тај начин се јавни сектор претвара у неистражену територију многим образованим јединкама и честитим суграђанима без страначких љубавних веза.
Као таква, наобразована индивидуа је дотучена партократском олигархијом. Маргинализована и одбачена, препуштена је да се сама сналази у мутним међу-коалиционим водама. Ако ипак не научи да вешто плива, не преостаје јој ништа друго од бегања преко територијалних граничних линија.
После свега овога напоменутог, многи би рекли да смо изгубљени у преводу, други би се тешили да се времена мењају па ће и ово.
Једно је сигурно, Апсурдистан функционише савршено.
Баш онако како је њему најповољније.
Пише: Милош Дојчиновић, Мој Недељник
