- Да су комунисти у новонасталим ратним околностима одмах исказали антисрбски став, види се и из прогласа Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 15. априла 1941. године, датом из Загреба, под окриљем тек створене усташке Независне Државе Хрватске, који „народе Југославије: Србије, Словеније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Војводине“ позива да „не клону духом, збију чвршће своје редове, дочекују уздигнуте главе и најтеже ударце“.
- Уочљиво је да се не позива „народ Хрватске“ јер се сматра да је стварањем усташке Хрватске тамо сузбијена „србска хегемонија“, да Хрвати нису „клонули духом“, да су „чврсто збили своје редове“ и да су спремни да „уздигнуте главе дочекају и најтеже ударце“. Како им Немци нису били непријатељ, они су им били покровитељ, евентуални „најтежи ударци“ у „уздигнуте главе“ једино би им могли доћи од „сумњивих Срба“.
- И лако је уочљиво да се позива „народ Војводине“, што значи да су комунисти већ тада „видели“ разбијену Србију, те да су Војводину Србску „својатали“ за усташе.
ПИШЕ: Илија Петровић
Ни овога текста не би било да многи коментатори, приче о разним збитијима током Брозове власти не именују као измишљотине, лаж, фалсификат… Такви коментатори потичу из круга оних које је вишедеценијски брозовлук опсенио толико да више не знају ни зову ли се онако како им пише у личној карти.
***
За комунистичке злочине по Херцеговини и Црној Гори, такозвана „лијева скретања“, нарочите су заслуге стекли Моша Пијаде, Милован Ђилас, Петар Драпшин, Јован Капичић (Јово Капа)… Они су се, наиме, појавили у оним компактним србским срединама до којих усташки нож није могао стићи, али које је требало отровати мржњом и олакшати њихово касније потпуно уништење. И чинили су то или на исти начин на који и усташе по Херцеговини, то јест убијајући по „пасјим гробљима“ и бацајући у јаме све оне који за њихове „идеје“ нису показивали разумевање. Знаменита је по томе остала Кечина јама на Гостиљу, на међи Бјелопавлића и Пипера, двоје србских Брда, за коју никад није утврђено колико је народа у њу бачено. Овим злочинцима ваља признати да су се увек трудили да уобличе и сопствену „технологију злочина“, карактеристичну највише по томе што се „правоверност проверавала и доказивала“ убиствима најближих сродника и пријатеља. У том је смислу, уз бројне сличне злочине, најпознатији случај „граховског оцеубиства“ када су, еда би доказали приврженост својој Партије, синови – потоњи народни хероји – дигли из болесничке постеље остарелог угледног оца и убили га заједно са још једним његовим добрим пријатељем; касније се тај криминални чин покушао представити као „античка трагедија“, али се ни он, као ни многи други слични злочини, деценијама није смео помињати. Исто тако, биле су „забрањене“ и забетониране и све јаме у које су усташе и комунисти једнако успешно бацали непоћудне и сумњиве Србе, а када су неку од њих и обележили скромном спомен-плочом, на њој је једино могло писати, и то најчешће латиницом, да су за њену „изградњу“ заслужни „фашистички окупатори“.
Мноштво сведочанстава о томе како су функционисали механизми „комунистичке правде“, међу њима бројне „директиве“, пресуде, фотографије и дуги спискови побијених, сачувано је у посебној серији свезака Гласа Црногорца из 1943. године, под насловом Пакао или комунизам у Црној Гори.
Комунисти против Срба
Да су комунисти у новонасталим ратним околностима одмах исказали антисрбски став, види се и из прогласа Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 15. априла 1941. године, датом из Загреба, под окриљем тек створене усташке Независне Државе Хрватске, који „народе Југославије: Србије, Словеније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Војводине“ позива да „не клону духом, збију чвршће своје редове, дочекују уздигнуте главе и најтеже ударце“.
Уочљиво је да се не позива „народ Хрватске“ јер се сматра да је стварањем усташке Хрватске тамо сузбијена „србска хегемонија“, да Хрвати нису „клонули духом“, да су „чврсто збили своје редове“ и да су спремни да „уздигнуте главе дочекају и најтеже ударце“. Како им Немци нису били непријатељ, они су им били покровитељ, евентуални „најтежи ударци“ у „уздигнуте главе“ једино би им могли доћи од „сумњивих Срба“.
И лако је уочљиво да се позива „народ Војводине“, што значи да су комунисти већ тада „видели“ разбијену Србију, те да су Војводину Србску „својатали“ за усташе. Ван сваке сумње, са тим је „својатањем“ био упознат и Миле Будак, идеолог хрватског усташтва, који је, недуго пошто је потписник управо цитираног прогласа скокнуо до Београда не би ли тамо, у Србији, дигао „устанак“, изјавио:
„Нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити“.
Устанак који су комунисти подигли у Србији (7. јула 1941) започео је убиством двојице србских полицајаца, с леђа, на сеоској слави (Ивањдан) у Белој Цркви, код Крупња. Тих дана они су, уместо против немачког окупатора, водили рат против жандармеријских патрола и станица (прва је, 9. јула, нападнута и разоружана жандармеријска станица у Радљеву, код Уба), које су и у послератној „ослободилачкој“ терминологији означаване као непријатељи. Истовремено, нападане су општинске куће и пореске службе, као и стратешки најосетљивије тачке: железничке станице, поште, железничке пруге, ТТ линије, тунели, рудници, мостови… – тако да се, скоро искључиво, тај вид „ратовања“ одвијао и наредних месеци. Из Хронологије ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, коју је Војноисторијски институт из Београда објавио 1964. године, и у којој се из дана у дан могу пратити борбене и друге активности ратног победника, може се видети да је до краја децембра 1941. године било преко двеста шездесет напада на жандармеријске станице, приближно двеста диверзија и саботажа на саобраћајницама, а тек нешто мање од сто напада на немачке снаге. И може се видети да су Немци примењивали одмазду не само за убијене (за једног сто) или рањене немачке војнике (за једног педесет), већ и за саботаже, тако да је у том периоду, према ономе што је Хронологија „признала“, убијено најмање 18.979 србских цивила и спаљено на хиљаде њихових сеоских домова.
Неизвесно је да ли се у том броју налазе и жртве у Крагујевцу (21. октобра 1941), којих је, према званичним „југословенским“ изворима било око 7.000, а које су, опет у складу са владајућим „југословенским“ тумачењима, из чиста мира постале „жртва надмоћног, злог и немилосрдног окупатора“.
Наравно, ни једно ни друго није тачно јер и поменута Хронологија пише да су 18. октобра 1941. године „код села Враћевшнице јединице Крагујевачког и Чачанског НОП одреда напале 3. батаљон немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао ка Крагујевцу, убиле 10 и раниле 20 немачких војника“ (рањених је било шест или седам више), што је изазвало немачку одмазду. „Због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генерал Милан Недић послао је пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки командант у Крагујевцу мајор Паул Кениг. У њему су била исписана 2.300 имена. То је био и остао званичан број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рањених Немаца“.
Као упечатљив траг таквог начина партизанског ратовања остала је наредба Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским командантима и политичким комесарима на положајима упутио Арсо Јовановић, начелник Штаба исте те Команде (до рата ђенералштабни капетан прве класе). У наредби је недвосмислено истакнуто да је „личност Драже Михаиловића и његов оштри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима поготово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе свеукупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуздање и вера у победу слабе сваког дана код наших борбених јединица, а тим пре што сви резултати наших до сада вођених борби са четницима, забележени су код ове команде као посве равни нули. Последице оваквих по нашу ствар поражавајућих неуспеха, без обзира на изнете чињенице, односно ауторитета Михаиловића, вођство ове команде у многим правцима може са правом приговарати партизанским командантима и пол(итичким) комесарима, а наиме: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке идеологије и да су се у досадашњим војним и политичким акцијама као и у правцу пропагандистичком у свему показивали кукавички и неспособни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пуних двадесет година спремали…
С тога, а под претњом смртне казне, НАРЕЂУЈЕМ:
1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији.
2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).
3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака наша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка војна сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала нешто око 30.000 погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, сасвим је логично што се поставља питање с ким су то партизани ратовали безмало четири године – ИП).
4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.
5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства.
6. Да команданти и пол. комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије.
7. Команданти имају безусловно да на својим територијама спрече народу, без обзира на вероисповест, посећивање цркава и манастира, а њихове свештенике у колико појединци не би ма из којих разлога желели прићи нашој борби, одмах таквог ликвидирати…
9. Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета…
Једновремено објављујем, да је вођство ове команде добило обавештење од стране нашег друга Стаљина… чак све више скреће нам пажњу и једновремено препоручује, да циљ наше борбе и пропаганде искључиво буде констриусан против организације Михаиловићеве ради потпуног уништења тог покрета…
…Пријем ове наредбе с обзиром на горњи строго пов. број путем сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к знању лично имају да је запале“ (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, Торонто/Канада 1993).
Из исте кухиње јер је један од потписника био Милован Ђилас, члан Политичког бироа Комунистичке партије Југославије (КПЈ), члан Врховног штаба и опуномоћени делегат Централног комитета за Црну Гору са ванредним овлашћењима (други је био Владо Мартиновић Бајица), 5. фебруара 1942. године изашла је Наредба КПЈ за Црну Гору, под ознаком „Строго повјерљиво“, у следећем тексту:
„НАРЕЂУЈЕМО:
Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хитно организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.
Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити.
Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати.
Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27.12.1941. године а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници.
Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак“.
Комунистички злочини
Забележен је „страшан злочин који су партизани починили над храбрим борцима Радуча, 26. септембра 1942. године… Све ове жртве (њих педесет деветоро), укључујући и двије жене, погинуле су кад су комунисти блокирали четничке позиције око Метка. Пошто се четници нису хтјели предати, комунисти су похватали српске и четничке жене и сестре и истурили испред себе у фронталном нападу на четничке положаје (према тековинама Француске револуције, онако како је приликом септембарског покоља 1792. године поступила револуционарна секција једног париског предграђа: „издала је наредбу да се сакупе жене и деца политичких емиграната и пошаљу на фронт, како би се од њих формирала прва заштитна линија испред републиканских трупа“ – Марко С. Марковић, Истина о Француској револуцији, Београд 1995, 18). Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им комунисти дали ‘часну ријеч’ да им се неће ништа десити. Само двојица четника нису им повјеровали (па) су успјели да се пробију кроз блокаду… Сви остали су били уморени грозном смрћу; главе су им партизани отсјецали коцима и тупим оруђем“.
Партизани из састава 19. далматинске бригаде, 11. априла 1943. године упали су у село Пађене и запалили железничку станицу, школу и неколико других зграда по селу. Истом приликом опљачкали су много блага (стоке) и одвели са собом.
У разговору с публицистом Ђорђем Драгичевићем, војвода Момчило Ђујић подсетио се и призора из зимских дана 1943. године, из времена кад су Немци и усташе чистили Лику од комуниста и кад је Тито „одступао са својим јединицама преко Петровца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча. Комунисти су објавили народу да на простор који су они држали наступају Нијемци, усташе и четници и да кољу све гдје стигну. Многи су томе повјеровали и повлачили се са партизанима. Било је и мале дјеце у тим Титовим колонама смрти. Ја сам са мојим борцима ударао по Титовим колонама у зони Босанског Грахова. Успио сам да одвојим од комуниста један дио избјеглица, и њима смо омогућили да се врате својим кућама на своја огњишта. У одступању Брозових јединица био је проблем мале дјеце. Зато је Тито сву дјецу прикупио, одвојио их од борбених јединица и одредио једну јединицу да се о дјеци стара. Испод врха Шатор планине има једно планинско језеро, а мало ниже језера била је државна зграда у којој је становао чувар шуме. У ту зграду Тито је сакупио око 80 дјеце и одвојио их од родитеља. Затим је кућу затворио, зграду спалио и дјецу са зградом. Кад сам са мојим борцима стигао до те зграде, видио сам да је из рушевина спаљене куће по којој је пао снијег вирило кроз танки слој снијега тридесетак спаљених дјечјих ручица. Недалеко од спаљене куће и дјечице, сједила је једна жена у личкој народној ношњи замрзнута. Држала је мало дијете у наручју, прибијено на груди, а једно старије дијете, одприлике 5 година, сједило је смрзнуто на земљи и обима рукама грлило мајку око кољена. То је оно што се никад не може заборавити“ (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Друга књига, Оренџ-Вејл/1998, 91-92).
Почетком априла 1945. године, група од око 8.000 већ изнурених црногорских четника стигла је у Лијевче поље, с намером да се преко Хрватске повуче ка Словенији. „Међутим, на Лијевчем Пољу дошло је до страховите битке, која је трајала од 4. до 7. априла. Док су четници вршили концентрацију и припремали се за даљи покрет, усташе су… дочекале четнике, најпре на друму Градишка–Бања Лука, а затим прешли и у напад с бројним снагама, потпомогнутим тенковима. У току битке, усташама су дошли у помоћ и Титови партизани. (О том „подвигу“ није остављен траг у победничкој Хронологији народноослободилачког рата – ИП). И једнима и другима био је циљ: нипошто не дозволити четницима Војводе Павла Ђуришића продор ка Словенији“. Велик број четника изгинуо је у тим окршајима, многи су, на челу с војводом Ђуришићем допали усташког ропства и тамо изгубили главе, а свега око хиљаду њих успело је да се извуче и продре ка Кордуну.
Офанзивни комунисти
Ваља знати да су све најтеже битке („непријатељске офанзиве“) које су партизанске јединице издржале за време рата, вођене на србским етничким просторима, а једини им је циљ био да се на њима Срби униште или бар темељито прореде. Најуспешније су у томе биле офанзиве на Козари и на Неретви, обе са неким посебним обележјима. Једно од њих тиче се податка да су први младићи са Козаре приспели за регрутацију тек двадесет година после рата, а оно друго своди се на чињеницу да су, уочи битке на Неретви, у време кад се очекивало да би могло доћи до искрцавања савезничих снага на јадранску обалу, у Загребу боравили Милован Ђилас, Коча Поповић (под именом Владимир Поповић) и Владимир Велебит и тамо у име Врховног штаба партизанске војске склопили са немачком командом некакав уговор о ненападању. Немци су, наиме, знали да би им у случају поменутог савезничког искрцавања и партизани и четници били непријатељи, па су, без и најмањег ометања (ни говора о борби коју помиње партизанска историографија), пустили партизане да пређу преко Неретве, да преко ње пренесу 4.500 својих рањеника и да на другој обали разбију и униште најелитније четничке јединице. После такве „велике победе“ партизани су „вртели прсте“ чекајући искрцавање савезника (који су од тога одустали), а Немци их за то време систематски опкољавали, сатерали их у Сутјеску и тамо потукли добар део онога што су пропустили на Неретви, укључујући и већ помињане четири и по хиљаде рањеника, или део од до тада преживеле четири и по хиљаде.
То „партизанско искуство“, али и циљно страдање повеликог број србске младежи одведене на Сремски фронт да без икаквог војног искуства буде гурнута у рововски рат, било је довољно да се Србима огади комунизам.
Мора бити да и војни историчари понешто знају, пошто Војна енциклопедија нема одредницу ПАРТИЗАНИ.
Озакоњење Комунистичке партије
Наравно, челници Комунистичке партије преживели су све те „офанзиве“, а са њима и велик број њихових идеолошких следбеника. Политичке прилике на Западу, понајвише страх званичног Лондона да би у Југославији могле победити србске националне снаге, утицале су и на промену енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у избеглиштву. А под притиском енглеске владе, свој став према Комунистичкој партији Југославије морала је променити и иста та југословенска Краљевска влада.
Те промене добиле су свој формално-правни облик већ 17. новембра 1943. године, кад је краљ Петар II потписао Уредбу са законском снагом којом су укинути Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави и Закон о државном суду за заштиту државе, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег доношења више није могло бити речи о било каквом озбиљном супротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југославији (Илија М. Павловић, „27. март 1941.“ – Критички осврт на књигу Живана Кнежевића, Београд 1997, 72-73); није искључено да је и друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943) сазвано тек пошто је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу краљевска влада донети. У сваком случају, не може бити сумње у чињеницу да је на међународно-правном ауторитету избегличких југословенских влада, укључујући и ову уредбу, успостављена власт Комунистичке партије Југославије са свим злехудим последицама које су наредних деценија сустизале србски народ. (Само захваљујући Симовићевој влади у избеглиштву и њеним наследницама, о којима су Броз и његови идеолошки следбеници говорили и писали најружније и током рата и касније, државно-правни континуитет Краљевине Југославије, у послератној идеографији понекад бивше, а понекад старе, био је очуван. Због тога, све касније комунистичке приче о борби за међународно признање Југославије биле су за засенити простоту).
Потапање србске националне идеје настављено је и на заседању Авноја у Јајцу, на коме Србија није имала својих представника; о судбини Србије тамо су одлучивали они који су планирали њен суноврат и који ће касније то и остварити. Разлози за такав однос хрватских и словеначких експонената Коминтерне према својим србским присталицама били су врло једноставни: њих је требало држати под контролом и онемогућити им шири увид у све „стратешке замисли“ о ономе што се србском народу припремало; и то је био разлог што су Хрвати и Словенци имали централне партијске комитете, а Србија и Црна Гора свега покрајинске. Са друге стране, комунистичка „идеја“ у Србији и Црној Гори није имала озбиљних упоришта, а партизански покрет, посебно у Србији, сводио се на спорадичне чарке и плански припремане провокације немачких јединица које су најчешће резултирале жестоким одмаздама према цивилном становништву (као у Краљеву и Крагујевцу, на пример), а кад су се западни савезници са Стаљином договорили о подели интересних сфера и престали да подржавају Дражу Михајловића, на путу за дефинитивни разур Србије више није било препрека: западни савезници позвани су да својом авијацијом разоре све важније србске градове, а после њих и руске трупе да прегазе оно што је од Србије остало и да тако отворе пут Брозовим „ослободиоцима“ за преузимање власти и завођење неконтролисане репресије над србским народом, то јест сурове освете због тога што у Србији за све време рата комунисти никад нису могли рачунати на изразитију народну подршку.
Све то укладу с инструкцијом покојнога Броза од 5. фебруара 1944. године: „Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце… Наређујем особито оштро понашање према српском народу, који је у више наврата показао непсолух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити“.
„Ослободилачки“ успеси 1944.
Непосредно по уласку руских и партизанских снага у југословенску престоницу (крај октобра 1944), „домаћи ослободиоци“ побили су у Београду и околини око 35.000 људи, од чега барем половину без икаквог правног поступка; број побијених Срба по земљи Србији могао би бити и свих двеста хиљада. Многи којима се дало да преживе сусрет с „ослободиоцима“ сукобили су се с прописом о издаји „српске националне части“, те су доцније на разне начине малтретирани, натерани у беду и окончали живот осрамоћени. Идејну основу таквој процедури заокружио је Јосип Броз по доласку у ослобођени Београд (средином јесени 1941), да се „ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости“.
Уништавање србске интелектуалне и привредне елите почело је одмах по протеривању немачких снага из Београда (октобар 1944), а у логорима који су „ослобођени“ од Немаца убрзо су почеле ликвидације свих оних виђенијих Срба који су преживели немачку окупацију, али се током ње нису понашали у складу са неким комунистичким мерилима. Никад, при томе, није утврђено колико је тада најугледнијих Срба прошло кроз Главњачу и завршило у Јајинцима и на другим стратиштима, али се зна да су се на удару најпре нашли привредници чија су сва имања и богатства „ослободиоци“ одмах присвојили, али и најистакнутији интелектуалци и универзитетски професори. Занимљива је у вези са тим и једна паралела између онога што се догађало на Београдском универзитету и онога на Загребачком свеучилишту: док су многи истакнути београдски професори пострељани или осуђени на губитак грађанске части и уклоњени из наставе, на Загребачком свеучилишту комунисти се нису много мешали у Павелићеву „кадровску политику“.
Да за Србију заиста неће бити милости, постало је несумњиво исте те јесени, у данима кад су комунистички идеолози одлучили да демонстрирају спремност партизанске војске за фронтално ратовање и да оформе Сремски фронт. А за тај фронт почели су да се по Србији мобилишу голобради момчићи, они који пре тога нису имали никаквог војничког искуства, понајмање за фронтално ратовање; они су, напросто, послати да изгину на Сремском фронту и да се тиме Србија биолошки осакати. У томе послу одлучујућу улогу одиграле су црногорске и крајишке јединице („Пекове су дивизије заузеле Теразије“) и њихов долазак врло брзо показао се као нова окупација и Београда и Србије. Када је, при том, нека од тих јединица прешла у Земун, њен Врховни командант затражио је да се она врати и да у Срем прва уђе једна хрватска јединица, а исти поступак поновиће се и у Загребу: 7. маја 1945. у њега су ушле неке србске јединице, али су и оне враћене док сутрадан однекуд није доведена нека хрватска и, у улози „ослободиоца“, дочекана кантама вреле воде с околних прозора ‡ за разлику од оних Хитлерових које су четири године раније дочекане цвећем и фанфарама. Те две појединости јасно су назначиле однос комуниста према Србији: Загреб јесте хрватски, али Срем није србски, као што србски неће више бити ни многи други крајеви. Значење таквога поступка разјасниће се тек касније када се у Срему буде успостављала нова републичка граница.
У вези са Сремским фронтом остаће нејасан и још један детаљ: зашто се руске трупе нису за Барању запутиле преко Срема и Драве, него су преко Бачке послате да, уз огромне губитке, прелазе Дунав код Батине. Брозови војни стратези хтели су, по прилици, да покажу да и они „знају“ да воде рововски рат. И то су на чудан начин и „доказали“: Немци су се у Срему држали таман онолико колико им је требало, тј. док се главнина њихових трупа из Грчке, преко Босне и Хрватске, није пробила до Аустрије и тамо положила оружје пред западним савезницима. Брозовим генералима било је много важније да у Срему изгине што више србске деце него да сломе отпор немачких јединица и пробију њихове одбрамбене линије, па се тако догодило да је Толбухинова армија почетком априла 1945. била ближа Берлину него Брозови ратни стратези Ђакову. Било како било, никада се неће сазнати колико су србских гробова они ископали у Срему за то пола године (процене се крећу од нешто више од 13.000 колико се имена налази на њиховом споменику, до 50.000 или 80.000, колико се помиње у неким другим освртима) као што ће заувек остати тајна колико је уопште Срба изгинуло од бугарске границе до Дравограда и Кочевског рога. Такву „статистику“ комунисти нису никад направили, свакако зато што би се могло показати да су у свом „ослободилачком налету“, за неколико послератних месеци сами смакли неупоредиво више србских глава него стране окупационе снаге за претходне четири ратне године заједно; ако се у то уброје и „јасеновачке и сличне заслуге“, показаће се да је комунистички допринос србском страдању много већи од онога који је досад ишао на рабош других окупатора. Немци су и иначе објавили податак да је у разним видовима њихових „блиских сусрета“ са живљем из Краљевине Југославије страдало тек нешто око триста хиљада људи. На чију душу ваља ставити оне остале – не зна се посигурно јер је и „извршиоцима“ и „организаторима“ било у интересу да сопствени „учинак“ прогласе за „колатералну штету“ ратних (не)прилика.
Тој мрачној ратној епизоди може се додати и једна, послератна: 13 свештеника и више од 20.000 србских младића, који су се враћали из Босне, током маја 1945. побијено је и бачено у јаму Понор код Миљевине, а они који су тамо избегли смрт ‡ сачекани су на Златибору и бачени у јаму на брду Церово (Велибор Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста, књига прва, Цетиње 2003, 244).
Па, када је већ тако, не треба се чудити што је Добривоје Видић, крајем рата секретар КПЈ за Ужички округ, србске жртве по Босни и Херцеговини оправдао тврдњом да је „шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца“, док је Синиша Станковић (1892-1974), академик, универзитетски професор, током рата члан Главног народно-ослободилачког одбора Србије, првих десет послератних година председник Президијума Народне скупштине Србије, у наступу аутомржње узвикнуо: „Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи“ (Владимир Димитријевић, Нови школски поредак, Чачак 2005, 146-147).
Kад сам био мали деда ми је све то причао и много је пропатио од комуниста. Отац ми је био насилно мобилисан од зликоваца комуниста 1944. и одведен на сремски фронт. Страшно је пропатио и кад се рат завршио никад није хтео у комунисте мада га је моја кева увек наговарала. Стално им је, кад попије, псово матер комунистичку. А ја бејах мали и слушах те страшне приче кад сам га питао о рату, а он говорио да су они били брозово топовско месо у мени су стварала језа. Тако сам расто и другчије гледао на све оно што су нас лажно учили из историје у школи.Сви у основној школи су навијали за партизан и звезду а мени су се гадили због имена и пентаграма у грбу а и дан данас ми се гаде. Још као мали све сам разумео јер су и деда и отац истину причали.Тек данас кад сам већ у годинама се о тим злочинима комуниста сазнаје, што је надам се отрежњујуће за велику већину српског народа. Још нам проклети комунисти и усташе владају и њихова зла деца . Помози нам Господе да се Срби сложе и да се од од зликоваца ослободимо! Амин.
jos i danas su zive komunisticke masovne ubice i imaju dobre pezije a nikome ne pade na paet dati im i po picki a kamo li penzije oduzeti.
umesto komunisticke bandite zakonom zabraniti, onaqj kepec pijani se gde stigne sepuri i palamudi, onaj udbas sto nas voli hteo bi vladati a ovaj sto nam vlada hteo bi vecno vladati dok nas potpuno ne unisti.
sikter mamu vam jebo krer sugvi.
i sad se drze sionskih mudraca, protokola i magareceg kurca iz bosanskog ustasluka.