ПАТКИЦА и „БАЛКАНСКО ПРОЛЕЋЕ“ осмишљени су 2008., а иза свега стоји…

Како је америчка РАНД корпорација, роварећи у Египту, још 2008. исцртала београдску паткицу и остале грађанистичке покрете у Србији 2016. године

Александар Вучић, премијер Србије, изразио је овог уторка на конференцији за медије жељу да поверује („Желим да верујем…“) да се америчкој телевизији Н1, у власништву инвестиционог фонда ККР на чијем је челу бивши директор ЦИА Дејвид Петреус, оно у недељу омакло, да је у питању била грешка када се ТВ Н1 упитала „какви су ефекти балканског грађанског пролећа“, с јасном алузијом на Арапско пролеће због које се – алузије – не мора бити Небојша Стефановић да би се помислило, као што је помислио министар полиције, да „амерички Н1 призива балканско пролеће у Србији. Мало им је било арапско“, уз додатак у виду очекиване забринутости („Или би то они да Вучић заврши као Гадафи?“) и мало горке захвалности („Бар сте искрени и добро је да знамо шта желите“).

СИМПТОМИ НАМЕРЕ

Како је Стефановића поприлично тешко осумњичити за склоност ка деловању мимо знања свог шефа – а камоли против његове воље – сва је прилика да је, реагујући цитираним реченицама на „Твитеру“, он рекао оно што би рекао и сам Вучић да је пожелео да себе, а тиме и Србију, увуче у још дубљи сукоб с власницима телевизије Н1 од сукоба у коме већ јесте, а у коме је на њихове паткице и остала спонтана грађанистичка окупљања одговорио неочекивано непослушно, то јест не само Стефановићевим твитовима и јавним одбијањем да се јавно огради од „Информерових“ тврдњи да Американци спремају хаос у Србији како би срушили Вучића већ и отказивањем посета Бриселу и Сједињеним Америчким Државама. А смиривању страсти није превише помогао ни састанак који је овог понедељка, на њихову иницијативу, српски премијер одржао с амбасадорима ЕУ и САД у Београду Мајклом Девенпортом и Кајлом Скотом, кога неки независни медији морају да зову Скат, да би звучало лепше но што српски језик и Скотово деловање у Србији заповедају…

Елем, може Вучић до сутра да се прави како се нада да се америчкој телевизији она алузија на Арапско пролеће омакла, али све је више симптома који указују да је ипак реч о намери.

Прошле недеље доказали смо – позивајући се на званичне изворе, то јест на признања на сајтовима организација које учествују у грађанистичким протестима у Србији – да све, буквално све ове организације и покрети имају неупитну везу с америчким владино/невладиним сектором и изворима финансирања, а углавном су то УСАИД, НЕД, Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша и Фонд браће Рокфелер. Од „Не да(ви)мо Београд“, преко Локалног фронта из Краљева, до Удружења председника скупштина станара из Ниша, Бироа за друштвена истраживања…, при чему их је све заједно, на трибини „Грађанска самоодбрана“ коју смо коментарисали, окупила организација са истим изворима финансирања (Независно друштво новинара Војводине). Том скупу су нарочити публицитет дала два медија који, опет, и сами имају истоветне везе, Радио „Слободна Европа“ кога је основала ЦИА, и телевизија Н1 у којој се на врху пирамиде налази бивши директор исте агенције, споменути Дејвид Петреус.

РАНД КОРПОРАЦИЈА

Ако већ то није довољан доказ да су у текуће зачетке ширег грађанистичког покрета – о том ширењу и његовим намерама ускоро – Американци уплетени макар до новчаника ако не и дубље, осврнимо се детаљније на Арапско пролеће у Египту, из угла студије направљене за потребе америчког Министарства одбране, дипломатских депеша америчког Стејт департмента, и имејлова тадашње америчке државне секретарке Хилари Клинтон.

Три године пре Арапског пролећа, 2008. дакле, РАНД корпорација израдила је монографију о покрету „Кефраја!“ („Доста!“ – звучи познато, зар не?), „студију случаја за грассроотс реформске иницијативе“ коју је спонзорисало америчко Министарство одбране, прецизније, Канцеларија за технологију брзе реакције у оквиру Канцеларије подсекретара за одбрану за набавке, технологију и логистику, у оквиру Иницијативе за алтернативу стратегију. Прочитајте сад пажљиво: „Иницијатива за алтернативну стратегију укључује истраживање креативне употребе медија, радикализације омладине (…) мобилизације незадовољних сектора домаће популације и алтернативних покрета“, наводи се на почетку ове студије РАНД корпорације. Ово истраживање, важно је напоменути, извршено је у оквиру америчког безбедносног комплекса: „Истраживање је спровео РАНД институт за истраживање националне одбране, Центар за истраживање и развој кога спонзоришу Канцеларија секретара за одбрану, Генералштаб, Заједничка борбена команда, Департман морнарице, Морнаричка пешадија (маринци – прим. аут.), одбрамбене агенције и одбрамбена Обавештајна заједница по уговору W74В8Х-06-Ц-0002.“

У овом извештају, објављеном 2008. године, говори се о „изазовима с којима су се суочили Кефраја и други реформски покрети на Блиском истоку, и са којима се Сједињене Државе могу суочити подржавајући их“. „Интернет стратегија Кефраје фокусирала се најпре на блогере, па на општу јавност, и на локалне и међународне медије“, наводи се, уз прецизирање да су, када је о медијима реч, подршку пружили „Ал Џазира“, „Вашингтон пост“, „Њујорк тајмс“, „Би-Би-Си“ и „Си-Ен-Ен“, што ће рећи, све независни медији попут ових наших. „Невладине организације имају важну улогу у подршци демократским променама, нарочито кроз посредовање међу различитим групама и тренинге организатора. Најбоље би било када би ове невладине организације биле формиране унутар Египта, а не ван њега. Сједињене Државе имају улогу у охрабривању ових организација и заштити њиховог права на функционисање“, каже се даље. Зашто САД треба да делују преко посредника, дакле, кријући се? „Због тренутног негативног односа према Сједињеним Државама у овом региону, подршка САД реформским иницијативама најбоље ће бити спроведена кроз невладине и непрофитне институције.“ И отуда: „Влада САД треба да охрабри невладине организације да понуде тренинг реформаторима, укључујући и савете о изградњи коалиција и како се изборити с унутрашњим разликама у борби за демократске реформе.“

АПРИЛ

А сада депеше америчке дипломатије које је обелоданио „Викиликс“. Покрет Кефраја, који се до те 2008. већ угасио, наслеђује Омладински покрет „6. април“. Његове челнике, попут Ахмеда Салеха – кога „Си-Ен-Ен“ после револуције описује као „младића који је одрастао чезнући за интернет конекцијом“ и једног од спонтаних покретача „Фејсбук“ странице „Сви смо ми Калед Саид“ средином 2010. године, а она ће послужити као катализатор Арапског пролећа у Египту 2011 – заправо срећемо у америчкој амбасади у Каиру још две и по године раније, 26. новембра 2008. (депеша 08ЦАИРО2431, класификована као „тајна“), где „Си-Ен-Енов“ младић који 2011. само чезне за интернетом Ахмед Салех „моли за помоћ Владу САД у организовању састанака са званичницима Владе САД и члановима Конгреса“, а нешто касније, 30. децембра 2008. после боравка у САД (депеша 08ЦАИРО2572, такође сецрет), изгледа да моли и за новчану помоћ. Позван је, каже, поново у Вашингтон на некакво конгресно саслушање о Египту, „заинтересован је да узме учешће, али је рекао да не зна да ли ће имати средстава за тај пут“ пошто „због обавеза око претходног путовања у САД није стигао да се фокусира на свој посао ’фиксера’ за стране новинаре“.

И тако даље, и у том стилу, ређају се депеше, састанци младих активиста са службеницима америчке амбасаде, и у јануару 2011. почиње револуција у Египту коју најбоље описује наслов имејла тадашње државне секретарке Хилари Клинтон од 14. фебруара 2011, написаног три дана после изнуђене оставке Хоснија Мубарака: „САД ментор египатским револуционарима“. Један каснији мејл, од 26. јула 2011. (реч је о имејловима који су у САД објављени у склопу истраге против Клинтонове због неовлашћене употребе приватног компјутера у службене сврхе), даће нам да наслутимо и улогу невладиних организација у египатском преврату: „Током 2009. године ’Фридом хаус’ је спонзорисао одлазак неколико активиста покрета ’6. април’ у Србију како би разменили идеје и прошли кроз тренинг за мобилизацију грађана… Активисти ’6. априла’ такође су се повезали с Академијом промена, стварајући локалну франшизу у Каиру под кринком Египатске демократске академије, која је такође примала донације Владе САД.“

ВОЈНИЧИЋИ КОНФРОНТАЦИЈЕ

Све у свему: у Египту смо пре пет година, као и сада у Србији и као и пре 16 година у Србији, на улици (а однекуд и у медијима наклоњеним официјелном Вашингтону, дакле у независним медијима) имали спонтано окупљене омладинске покрете и друге незадовољнике привучене аутентичним и оправданим и мање оправданим разлозима за незадовољство и протесте. Иза њих, не истичући се у првом плану, али не и потпуно сакривене, и у Египту и у Србији, америчке владино/невладине организације које финансијски и на друге начине потпомажу уличне протесте и покрете који их организују. А сасвим иза њих, у дубоком мраку какав је и препоручила РАНД корпорација, Сједињене Америчке Државе и њихов дипломатско-обавештајни апарат, на који је светло – барем што се Египта тиче – бацио „Викиликс“ Џулијана Асанжа, хвала му на томе. Колика је тачно шанса да се баш то и баш сада не догађа и у Србији? Ко је данас српски Ахмед Салех, младић који јавно чезне за интернетом а тајно одлази у америчку амбасаду? Другим речима: потпуно је јасно да су Американци стајали и иза протеста у Египту (и у Тунису, Сирији, свим осталим земљама које је захватило Арапско пролеће, а оно, гле чуда, није стигло само до Саудијске Арабије и сличних држава у том делу света у којима су на власти неупитни, и још увек потребни, амерички савезници. Сигурно је народ тамо много задовољан, па зато нема америчког ангажмана), и сада, иза ових протеста у Србији. Одаје их рукопис, одају их чињенице.

Као што, у важном ауторском тексту у „Новостима“, примећује и амбасадор Русије Александар Чепурин: „Узимајући у обзир крхкост стања региона, покушаји наметања овде својих шаблона, као и убацивање преко псеудодемократских структура оних идеја које шире несугласице и слабе власт, како би била послушна и несуверена, нису само противправни него и врло опасни. Већ смо видели резултате такве политике у Југославији деведесетих година, у Северној Африци, на Блиском и Средњем истоку, у Украјини. Војничићи конфронтације су још увек у строју, и видимо их овде како теже да нанесу штету и Русији, и Србији. У последње време они све чешће вире из ровова, понашајући се бахато као да су газде.“

Сад, ко хоће нека остане у уверењу да своје ресурсе, енергију и време Сједињене Државе троше у жаркој жељи да усреће народе Египта, Туниса, Украјине, Грузије, Киргизије, Србије…, а ми пак бирамо да се таквом уверењу насмејемо горко, сигурни да све што раде, власници Сједињених Америчких Држава чине искључиво у свом интересу, злоупотребљавајући туђе оправдано незадовољство за остваривање сопствених циљева. А то је уосталом, да Америка делује у сопственом а не у туђем интересу, кад се само мало боље размисли, признала и сама Хилари Клинтон у свом спољнополитичком говору 2. јуна: „Ако Америка не предводи свет (…) друге земље попуниће то место. А онда ће оне доносити одлуке о вашим животима и пословима и безбедности – и верујте ми, избори које ће правити неће бити у нашу корист.“

ГРАЂАНСКИ ФРОНТ

Али вратимо се нашим паткицама. Баш као у оном приручнику РАНД корпорације – „Влада САД треба да охрабри невладине организације да понуде (…) савете о изградњи коалиција и како се изборити с унутрашњим разликама у борби за демократске реформе“ – тренутно присуствујемо „преговорима више покрета о стварању Грађанског фронта“, известио је „Данас“ овог уторка. „У току су преговори о интеграцији и стварању нове асоцијације“, рекао је службеном гласнику ових интеграција Владимир Маровић из Локалног фронта из Краљева (који крије своје донаторе, али му „медијску подршку“ пружа „Истиномер“ иза кога „стоји удружење грађана ЦРТА из Београда“ чији су донатори Сорошева Фондација за отворено друштво, Фонд браће Рокфелер, НЕД, УСАИД, амбасада Велике Британије у Србији…). Док Динко Грухоњић, програмски уредник НДНВ-а (исти донатори, да их не набрајамо поново), у истом тексту најављује шта ће уследити после удруживања: „Не бих искључио могућност стварања нових аутентичних“ – прекидамо Грухоњића да бисмо се насмејали још једном – „грађанских покрета у свим градовима у Србији, који би се у једном моменту појавили и на изборима.“

Што ће рећи да се у овом тренутку заиста прилично изгледним чини сценарио ширења грађанских протеста по Србији, у блажој и у опаснијој варијанти. У првој, све ће бити у функцији председничких избора наредне године на којима ће грађанисти и странке демократске опозиције Србије (ко год у њој буде до 2017) изаћи са заједничким, наравно, нестраначким кандидатом попут омбудсмана Саше Јанковића, иначе честог и радо виђеног госта на Н1 телевизији, а то у функцији, како рече Чепурин, слабљења власти „како би (она) била послушна и несуверена“. Онај пак опаснији сценарио – који би се могао назвати и македонским, а македонски шарени револуционари које финансира Џорџ Сорош у уторак су у Новом Саду подржали тамошњи, јел’, грађански протест – тај дакле опаснији сценарио, процени ли се да ће председнички избори дати резултат какав су дали и минули парламентарни, подразумеваће радикализацију протеста, отворено мешање страног фактора, одлагање избора, блокаду институција, и, као крајњу могућност, улични преврат по узору на 5. октобар 2000. године. У обе варијанте, то је готово извесно, корисницима незадовољства биће потребни додатни подстицаји који ће незадовољне држати на окупу и у стању узбуњености, што значи да у предстојећем периоду треба да очекујемо различите неподопштине за које ће бити окривљена власт, а које ће послужити као катализатор незадовољства и разлог за останак на улици. Подсећамо, алтернативна стратегија РАНД корпорације и америчког обавештајно-безбедносног сектора говори и о начинима „радикализације омладине и мобилизације незадовољних сектора домаће популације“.

ВУЧИЋ И ЗАПАД

Чиме је Вучић толико наљутио Запад? У прошлом броју „Печата“ цитирали смо извештај Центра за евроатлантске студије Јелене Милић (спонзор: Фонд браће Рокфелер, организација која финансира и спонтане грађанске активисте) у коме је, укратко, Вучић оптужен за превелике симпатије према Русији и, последично, лажни европеизам који – европеизам – само представља еуфемизам за потпуну податост евроатлантском Западу и његовим интересима (узгред, ено сада Јелене Милић на протесту у Београду). У већ цитираном тексту Александра Чепурина, у коме је он оптужио Запад за дестабилизацију актуелне власти, као да се овим сумњама ЦЕАС-а даје за право: „Високо ценимо искрено расположење српског руководства за даље унапређивање сарадње с Русијом. То је недавно још једном потврдио сусрет Владимира Путина и Александра Вучића у Москви.“

А Русију је, као што знамо, у склопу шире геополитичке игре потребно отерати са Балкана, баш као што је потребно спречити и долазак Кине на Балкан, а у петак нам, у изузетно важну посету, стиже председник Кине Си Ђинпинг. „Србија ће морати да уведе санкције Русији“, јавља овог уторка дописник листа „Данас“ из Берлина. „У оквиру дипломатских покушаја смиривања (?! – прим. аут.) ситуације на Балкану, Немачка ће, уколико се наставе проблеми које Европска унија и земље Запада имају са Русијом, највероватније ’тражити од Србије да уради исто што и Црна Гора’, односно да уведе санкције Русији, поручено је за ’Данас’ из извора блиског немачкој канцеларки Ангели Меркел“, извора „који је задужен и за спољне послове у Бундестагу“.

У склопу смиривања ситуације на Балкану, то јест подвођења читавог Балкана под прижељкивани евроатлантски поредак у коме нема ни Русије ни Кине, и још два задатка намењена Србији, о којима је „Печат“ уосталом већ писао а сада извештава „Данас“ из Берлина.

Први захтев: „Време је да се покрене процес признавања чланства Косова у УН“, да се „убеде људи у владајућој Српској напредној странци да пристану на овај захтев“ и да се „припреми јавност у Србији“ за ту одлуку. Како Вучић припрема јавност у Србији за ту одлуку? Тако што је, у предизборном интервјуу „Печат“, на наше директно питање о уласку Косова у УН, одговорио једнако директно: „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка.“

И други захтев (и даље „Данас“, „високопозиционирани саговорник“ из ЦДУ-а Ангеле Меркел): „Треба донети Дејтон два и нови устав за Босну и Херцеговину.“ „Анекс ИВ (Дејтонског споразума, то је актуелни БиХ конфедерални устав) требало би мењати. Никад није била намера да Дејтон остане заувек“, изјављује ових дана и Брајан Хојт Ји, заменик помоћника америчког државног секретара, поручујући заправо да је дошло време за даљу централизацију БиХ, то јест за гушење Републике Српске.

И за једно и за друго, и за треће и четврто потребно је ослабити власт која на ове захтеве, у овом тренутку, не пристаје, како би на њих ипак пристала. То је и суштина цитиране Чепуринове поруке. А отуда и протести по опробаним рецептима РАНД корпорације. Вучићев пак одговор – споменуто отказивање пута у САД и у Брисел, Стефановићеви твитови, одбијање да се огради од „Информера“, одсуство сагласности са амбасадорима Скотом и Девенпортом, које је видљиво и по заједничком саопштењу и по Вучићевим речима на конференцији за медије у уторак, пре свега тога и смене у Радио-телевизији Војводине која је била под непосредном контролом агената америчког утицаја… – Вучићев дакле одговор показује да се премијер Србије определио за варијанту која је, очигледно, борбенија од моменталног попуштања, али и више од тога јер ови потези нису само дефанзивни већ се неки од њих, попут РТВ-а и отказивања путовања у две западне престонице, могу схватити и као својеврсна контраофанзива.

У сваком случају, и паткице, и захтеви Запада и Вучићеви одговори обећавају нам, сад кад је пролеће на измаку, врело балканско лето после кога ће уследити и јесен, а онда и зима нечијег незадовољства. Ова балканска драма ближи се климаксу. Да се не би претворила у нашу трагедију, потребно је да актуелна власт не одступи са садашњих позиција – јер одатле нема назад – и да сви ми будемо макар за толико паметни да не наседнемо на туђе паткице, и да будемо свесни да наши западни пријатељи данас нису моћни као што смо навикли а уз то им се смеши потрес у виду брегзита, што ће рећи да време ради за нас као што није радило откако нас памћење служи, и да у читавом том процесу добијемо и конкретну помоћ правих пријатеља. У петак нам, као што рекосмо, стиже Си Ђинпинг, а ускоро ће и премијер Русије Дмитриј Медведев. Добро дошли и боље нас нашли.

Никола Врзић зa Печат