Патриотски водич за априлске изборе

Ставови према Косову и Метохији, положају Срба у окружењу, православљу, југословенству, ЕУ, Русији и ковид кризи представљају кључне критеријуме на које би патриотски бирачи требало да обрате пажњу

Конфузија у перцепцији патриотског бирача није сасвим оправдана појава, мада би се за њу донекле могло имати разумевања. Проблем чини то што је он готово увек на губитничкој страни, а самопоуздање неповратно опада са константним поразима и, још горе, сталном маргинализацијом. Отуда је схватљиво трагање за решењима како да се та „мрачна страна“ у будућности избегне. Ипак, чини се да управо у недостатку основних критеријума политичког избора треба тражити корене неуспеха.

Читајући ових дана на друштвеним мрежама ставове који деле оптимизам поводом појаве одређених имена испред опозиционих листа, имам потребу да покушам да поставим оне најосновније оријентире којима би „националисти“, по мом мишљењу, требало да се воде.

Мале земље (по броју становника, снази привреде и економије) не постају то аутоматски у геополитичком смислу, чега смо сведоци управо на примеру Србије, али и читавог Балкана. Интереси великих сила, политичких и финансијских кругова, те разних закулисних група дубоко су везани за политику какву на спољном и унутрашњем плану воде „мале“ земље. Геополитичка позиција такве земље одредиће и токове њене унутрашње политике. У последњим деценијама видели смо како то гадно може да изгледа.

Да не околишамо – Србија је у западној сфери утицаја, ненаклоњеној или отворено супротстављеној нашим виталним интересима. Тај утицај присутан је кроз дуги низ деценија, и сем кроз отворене сукобе, испољава се и као активни уплив у питања унутрашње политике. Што се више приближавамо савременом тренутку тај је утицај све већи и свеобухватнији. Простије речено, у последњих неколико деценија не постоји власт у Србији на чије постављање и деловање нису утицали горепоменути кругови.

Сувереност као основни услов испуњавања властитих интереса умногоме не постоји, па је стога свака расправа о томе „како да нам буде боље“ без схватања ко су главни извори моћи и утицаја осуђена на пропаст и – симулацију бављења политиком.

Патриотски бирач мора да буде свестан да је главни „непријатељ“ онај који има највећу моћ да спутава наш интерес, а не она инстанца која ту моћ вољно или невољно спроводи. То не значи да се унутрашња политика, која се у демократском поретку своди на утакмицу опозиције против власти, занемари, већ да се буде свестан по којим правилима и у којим условима се та утакмица води.

У практичном смислу, када нисмо задовољни властима које раде лоше по интересе земље, штавише видимо да спроводе интересе оних нама ненаклоњених сила, наша политичка мисао и деловање не могу да иду само до нивоа смене те власти, већ и разумевања којом опцијом би је требало заменити.

Наивно и политички инфантилно је рећи: „Ма, само да ови оду, па ћемо следеће лакше да сменимо“. Инсистирање на занемаривању кључних идеолошких, геополитичких и културних разлика међу опозиционим опцијама у циљу пуке смене власти пример је политичке незрелости или пак злонамерности.

КЉУЧНИ КРИТЕРИЈУМИ

Косово и Метохија

Питање од кога све почиње и на коме се све завршава. Реци ми шта мислиш о Косову и рећи ћу ти ко си, каже се. Ко апстрахује питање Косова и Метохије или га се, не дај Боже, одриче, ко не схвата геополитички, културни, духовни и идентитетски значај наше јужне покрајине без које суштински не може постојати ни Србија, тај политичар или таква политичка опција не могу бити оно за шта би патриотски бирач могао да се определи.

Српске земље

Иако је о уједињењу српских земаља у овом тренутку ирационално говорити (због оних утицаја који надмашују наше моћи), мисао о културном јединству целокупног простора на коме живи и делује наш народ мора бити императив политике за какву се опредељује патриотски гласач. Данас је ова идеја, што рекламно, што пежоративно, позната кроз синтагму српски свет, али без обзира ко је и у какве сврхе (зло)употребљава она остаје једна од главних одредница српског националног интереса. Када сва деца у српским земљама буду учила из истих уџбеника, сав географски простор српских земаља буде подразумевао исту културну политику и њена се достигнућа пројектовала у форми меке моћи у фамозни регион, а то нико не буде доводио у питање, смештајући такав утицај у некакав великосрпски хегемонизам или фашизам, знаћемо да се таква политика води у нашем суштинском интересу. Сваки цивилизацијски зрео народ има апсолутно право на међусобну културну повезаност из које проистиче корен сваке друге, и то нико не може да му оспори, а понајмање да то смешта у сферу политичке некоректности.

Политичке опције које не би занимала питања Републике Српске и Црне Горе, већ би се о њима изјашњавали као нечем у шта се не треба мешати, будући да се ради о другим државама, не може бити избор патриотског гласача.

Православље

Не мора се бити чак ни верујући да би се схватио значај православне вере за српски културни, али и политички идентитет. Векови проведени без државе и елите у судару са освајачем друге цивилизације и вере створили су својеврсну и нераскидиву везу између српства и православља, о чему је излишно говорити. За верујуће људе та веза није тек симболична и историјски условљена већ припада свету духовних законитости које су за већину српског народа, макар на рудиментарном нивоу, јако значајне. Баш и када би се теоријски негирале ове чињенице, недавни и готово чудесни догађаји литија у Црној Гори то недвосмислено сведоче.

За патриотског гласача један од основних показатеља кога да бира морао би да буде однос дотичног према православљу.

Југословенство

Неспорна је чињеница да се у српском народу осећа јак сентимент према држави које нема већ тридесет година. То је резултат мноштва фактора од којих бисмо, практичности ради, овде морали да поменемо само неке.

Најпре, била је то држава у којој је живео сав наш народ и која је, између осталог, стварана и на том темељу. Потом, у својој другој инкарнацији као СФРЈ, након нешто више од деценије успостављања револуционарне и на тиранији засноване власти комуниста, стицајем геополитички повољних околности, ова држава остварила је пристојан ниво функционалности и одржала ју је наредних деценија, до почетка свог распада. Сећање на „боља времена“, осим личне сентименталности, увек се ослањају и на ову чињеницу. Умногоме је ово становиште преувеличано и романтизовано, што је такође познат образац у психологији што појединца, што колектива (народа).

Ипак, стручно становиште о феномену Југославије не може да се руководи ни сентиментализмом ни, са појма историјских законитости, краткотрајним историјским периодима како би оформило научно заснован став о овој теми. Анализе које узимају у обзир цивилизацијске, културолошке, религијске, политичке и геополитичке чињенице недвосмислено ће потврдити Југославију као творевину насталу на вољи моћи виших интересних сфера, која се не може сагледавати баш као сасвим „органска“ (као природна последица историјских процеса и тежњи њених народа). Самим тим, она није могла постојати ван воље и моћи оних који су њеном стварању кумовали. Чим је те воље нестало, или се она окренула против своје творевине, Југославија се распала, и то у крви и сатирању народа који су је чинили.

Један од основних услова њеног постојања, сем претходно поменутих, било је и преобликовање постојећих идентитета њених чинилаца и прихватање новог. У нашем случају то је значило замену српског, православног и традиционалног југословенским, секуларним и модернистичким. Под појмом „југословенски“ подразумева се одбацивање свих вековних одредница сопственог идентитета или његово вештачко прилагођавање постојећем; под појмом „секуларизам“ не историјски процес „превазилажења“ религије, што се на Западу догађало, већ насилно избацивање свих компоненти верског осећања из свести и културе народа; под појмом „модерност“ не процес осавремењивања и прихватања актуелног, већ тенденциозно игнорисање целокупне традиционалне заоставштине на коју се у природним историјским процесима само калеми ново. У суштини, прихватање југословенства представљало је револуционарни чин који се, стога, и окончао онако како се окончао.

Данашње форсирање југословенства у политици није ништа друго до својеврстан културни рат против аутохтоног идентитета из кога се једино може развити оригинална, стваралачка политичка свест народа.

Политичари који немају јасно схватање овога или, још горе, нагињу ка југословенству у свом деловању не могу бити они иза којих би требало да стоји патриотски гласач.

Европска унија

Да смо у деведесетим годинама и да не знамо шта се све десило током последње три деценије, код нас и у свету, девиза „ЕУ нема алтернативу“, иако неистинита сама по себи, могла би се сматрати ставом некаквог политичког прагматизма. Данас је она једнако бесмислена као и тврдња да је земља равна плоча.

Европска унија је политичка творевина која никада суштински није заживела као самостални и самобитни ентитет, понајмање као тежња европских народа за уједињењем и осмишљавањем заједничке и аутентичне политике. Она је само крајњи производ америчке окупације Европе која траје од Другог светског рата наовамо. Она је бирократско чедо политичких елита Европе које су у нареченом времену студиозно и темељно обликоване према америчким потребама и либерално-глобалистичкој идеологији. Против такве Европске уније су и западни народи Европе који су њене институције одбацили кад год су за то питани, док исте те елите нису престале да их било шта питају. Против те и такве Европске уније боре се разне, мање или више успешне суверенистичке политичке партије Европе, које углавном не успевају на дуже стазе да поремете слику наметнуте политичке матрице.

Европска унија је такође јасно култур-расистички омеђена вредностима искључиво западне цивилизације у којој се линија разграничења између „праве“ Европе и њених рубних, источном утицају наклоњених делова повлачи по конфесионалној граници. Европска унија, опет, отворено одбацује чак и оне традиционалне вредности такве западне (хришћанске) културе и промовише најагресивније тенденције новог глобалног доба, оличеног у његовим догмама: мањинској дискриминацији, привилеговању хомосексуалности, промовисању агенде безбројних родова, стигматизацији наслеђа белог хришћанина, про-мигрантској политици, агресивном феминизму, екуменизму или сваком облику „пацификовања“ традиционалне религиозности и у најновије време феномену знаном као cancel culture.

Европска унија, која већ тридесет година спроводи најригорознију и најрестриктивнију политику према нама, не може бити дом у коме би се наша нација, са својим специфичним вредностима, осећала срећно. Првенствено због тога што се, насупрот лажима еврофилних политичара, уласком у тај клуб не постаје равноправни члан на основу свих горе побројаних карактеристика. Још горе од тога, Европска унија баш из свих тих разлога не жели Србију у својим редовима, али је држи у реду за чланство како би могла да манипулише њеном спољном и унутрашњом политиком. Саобразно ономе реченом на почетку, данас ЕУ нема ни онај основни мамац којим у статус потчињеног члана може да привуче неког као што смо ми. У њој више нема неограничених средстава којима је донедавно махала као шаргарепом – она више нема пара.

Последње две године ковид кризе откриле су још гору слику те лажне наддржаве благостања и људских права, јер се показало да ниједна од ове две „вредности“ код њих не постоји.

Патриотски бирач не може да гласа за горљиве идеологе безалтернативног пута у Европску унију из свих горе побројаних разлога. Ипак, овде треба направити малу, али значајну напомену.

Запад, оличен у овом случају у ЕУ, према нама се понаша као мафијаш који утерује рекет трговцима на његовој територији – обећава заштиту уколико му се плати. Заштиту од самог себе. Догађаји који су довели Украјину у садашње стање и директно проузроковали Мајдан били су окретање курса тадашњег руководства од пута у ЕУ ка Русији. Дакле, јавно декларисање земље са ограниченом сувереношћу, премрежене утицајима западних политичких агенди, против ЕУ готово неминовно доводи под удар тих сила, које се могу пројектовати на политичком, економском, па и војном пољу. На крају крајева, и то смо већ преживљавали.

Због тога је за патриотског гласача битно да схвати да резолутно одбацивање ЕУ од стране оних који нису на власти, па самим тим нису суочени са притисцима, вероватно неће бити тако стриктно када и ако дођу на власт. Одређени компромиси и прагматизам чак и код најродољубивијих мораће да постоје. Оно што ће разликовати политичаре који су издали своје принципе од оних који воде рационалну политику биће степен тих компромиса који би у укупном резултату требало да донесу више користи него штете по националне интересе, као и прогрес постепеног ослобађања од погубног утицаја западног мафијаша.

Русија

Без намере да патриоте препознајем искључиво у кључу русофилства, без изузетка верујем да је пак антируски став недвосмислен показатељ антисрпске политике. Са схватањем да је једини интерес коме домаћи политичар мора да служи српски, те да све друге земље на овом свету, укључујући и Русију, себично следе само властити, могу да разумем одређене резерве према слепој наклоности ма ком страном фактору. Ипак, у случају Русије, српска љубав је крајње разумљива и оправдана. Иако не припадамо у потпуности истој култури на оном свакодневном нивоу постојања, нас спајају много дубље цивилизацијске везе. Како кроз православље, тако и кроз словенство, оба идентитетска чиниоца која нас на светској позорници стално стављају на исту страну, а наспрам нас једне те исте непријатеље.

Појава политичких чинилаца који су износили отворено негативан став о Русији увек је са собом носила позитиван сентимент према оним светским силама које су радиле против наших националних интереса; то је просто аксиом. Патриотски опредељен гласач не мора бити већи Рус од Руса и идолатријски се опходити према тој земљи, али једноставно не може бити наклоњен оним политичарима који Русију презиру.

Ковид криза

Овај критеријум припада сасвим различитој групи од претходно побројаних, једноставно зато што је нов. И иако се као такав не квалификује у основне критеријуме, по својој природи не сме да буде заобиђен, јер, по мом суду, представља преседан у досадашњој историји.

Не улазећи у спорове око саме болести, њеног постојања и тежине, то јест опасности од ње, па ни у последичне расправе око вакцинације, нико иоле рационалан не може порећи далекосежне последице које је ова ситуација за последње две године оставила и које ће тек проузроковати. Такође, нико довољно политички критичан не може да не види да су те последице далеко превазишле питање здравља и дубоко ушле у домен политике. Без обзира да ли је то од почетка био наум или је напросто ситуација злоупотребљена од светских елита, тек свет је доживео огромну промену и то на пољу драстичног укидања слобода и исто толико драстичног јачања контроле.

У последње две године, од стране медијске машинерије која је и пре тога била оруђе моћних и манпулацијама склоних, надржавних организација, разноразних недемократских форума и опскурних појединаца, присуствујемо рађању орвелијанске стварности у својим најосновнијим цртама. Заједно са болешћу која је, као што рекох, била или повољна прилика или средство у рукама моћних, ми смо постали сведоци застрашујућег преобликовања постојеће стварности у такозвану „нову нормалност“, рестрикције неслућених размера, тотално ограничење слобода и притисак који никад у историји човечанства није виђен на глобалном нивоу. У ствари, такву врсту условљавања знамо само из домена духовних предвиђања религијских текстова који говоре о последњим временима и фамозном жигу за кога неће бити алтернативе уколико се жели „нормалан“ живот.

Не заговарам овде да се о томе заиста ради и не бих да звучим апокалиптично, али је сличност између све јачих покушаја светске елите да човечанство присили на понашање које нема алтернативу и онога што нам верски списи описују као последњи чин људске драме – огромна. Било како било, не може се порећи да присуствујемо корацима који нас директно уводе у такву будућност.

С једне стране, шокантно је колики је број људи пристао на овакву слику света, али је и утешно што незанемарљив број њих није. Неке државе у овоме предњаче, неке (попут наше), иако су на почетку биле у истом строју – данас нису. Људи којима је слобода уписана у кȏд настанка (за верујуће дарована од самог Бога), испоставило се, нису тако лак орах да би се поломили. Још увек одолевамо овим крајње узнемирујућим подухватима који се пројектују глобално.

Но, та битка није добијена, нити је ушла у своје најдрастичније фазе. Наивно је веровати, чак иако прихватимо да овај план није најбоље прошао, да ће, пошто је једном покренут на овако драстичан начин, он бити суспендован. Претпоставка је да ће се наставити у новим и ригиднијим облицима, за шта постоји обиље најава од стране поменутих појединаца и организација. Ми, као носиоци националног, аутохтоног интереса, нисмо лишени осећаја за општи, свечовечански интерес, поготово када знамо да није само наш идентитет на удару, већ је у глобалном поретку на мети сваки традиционални и органски идентитет. Све оно што глобалистичка догма мрви годинама и деценијама, сада је само добило нови, дијаболични замах. Томе се мора супротставити; овај проблем се не сме пренебрегнути као нешто што ће проћи само од себе.

Грађани током протеста против кућног карантина испред Капитола држе транспарент на коме пише „Дајте ми слободу или ми дајте ковид-19“, Вашингтон, 19. април 2020.

Патриотски гласач, али и сваки други у овом случају, мора да бира оне политичаре који се супротстављају овом језивом новом поретку. Поретку који личности посматра са презиром, а народе као стада која се по вољи „изузетних“ појединаца могу утеривати у торове или пак – у некој мрачнијој будућности – одвозити на клање.