Бројке о потонућу ужичке привреде су немилосрдне: у граду где је некад било 36.000 запослених сада је 21.000, а број индустријских радника са 17.500 сведен је на 4.800
Ужице – Мртва тишина влада у огромним халама потонулих ужичких фабрика. Понегде су у тим руинама остале давнашње металске и ткачке машине, што се да видети у остацима „Гаме“ или „Фротекса“. Да својом застарелошћу пркосе повериоцима пре него што их као старо гвожђе отпреме на какав отпад. Другде су те хале већ потпуно празне: све је из њих одвучено и продато, каткад и будзашто.
– Из пропале Фабрике коже, рецимо, некад скупа машина за вуну, продата је недавно за свега 22.000 динара. А у њој, уз све остало, има чак 22 електромотора – са сетом нам казује Петрашин Друловић, први човек Самосталног синдиката у Златиборском округу, који годинама узалуд упозорава на крах овдашње привреде. Пропаст изазвану, сматра он, погубним Законом о приватизацији.
Бројке о потонућу ужичке привреде су немилосрдне: у граду где је некад било 36.000 запослених сада је 21.000, а број индустријских радника са 17.500 сведен је на 4.800.
– Толико их је – додаје Друловић – у Ужицу било 1962. године, кад се захуктавао индустријски развој. Тако смо, практично, овде већ доживели прву ужичку деиндустријализацију.
У Ужицу је током минулих десетак година приватизовано 37 предузећа. Три четвртине од тог броја платило је данак лошој приватизацији. У 11 је раскинут купопродајни уговор, па су сва потом – изузев „Градине“ у којој су остала два од некад 1.100 радника – потонула у стечај. Десетак фирми није ни доживело раскид уговора о продаји, већ су и пре тога допале стечаја и пропасти. На прсте се могу избројати предузећа која и данас одолевају привредним ломовима (две ваљаонице у Севојну, „Путеви Ужице“, „Јединство“, „Сретен Гудурић“, „Кадињача“ и још понека), као изузеци потврђујући правило о суноврату овдашње привреде.
– Стога указујем на погубност Закона о приватизацији којим није предвиђена одговорност и обавеза купаца предузећа да у њима наставе производњу. Многи су куповањем фирми видели шансу да на лак начин дођу до капитала, па су затим купљено напуштали, раднике остављали на милост и немилост, гурајући предузеће у стечај. Понекад су такви касније оснивали нове фирме, ван Ужица. И не вреди њих кривити и оптуживати. Све је то рађено у складу с важећим законом, тако да кривичне одговорности купаца нема – напомиње синдикални представник.
А на наше питање да ли је синдикат на то могао раније да укаже и нешто више предузме да незаштићене заштити, Друловић одговара: – У оваквим околностима мало шта је могло да се уради. Кад смо указивали на могуће лоше последице тих законских решења по привреду, етикетирани смо као чувари старог, кочничари. Тајкуни и увозни лоби више су се питали не само од синдиката, него каткад и од политичара. Зато је синдикат повремено личио на попа коме је само остало да очита опело умрлом предузећу.
У првој половини ове године ужички Привредни суд је од Народне банке Србије добио решења о неликвидности чак 250 фирми са подручја Златиборског округа, што је алармантан број. Неки доскора успешни власници малих или средњих предузећа, каже Друловић, сада се жале синдикату на слабу продају на тржишту и немогућност да запосленима исплате плате. Сада су, како је на недавном састанку ужичких привредника речено, наде упрте у државу да с привреде скине део намета како и оно што тавори не би потонуло. – А приче појединих политичара да ће оживети привреду, немају реалну подлогу. Већина онога што је радило већ је уништено, при чему је дуг и скуп пут до стварања новог. Зато треба помоћи онима што још живе како би они повукли развој малих и средњих фирми, да се поврати конкурентност привреде, ако је то уопште могуће – истиче Друловић.
Политика
