Увек је маштао о великој кући на добром месту, зато што је у младости често ноћио на тврдој дрвеној клупи у чекаоници трошне железничке станице у Вргинмосту на Кордуну, јер се ноћу није усудио пешачити три часа до куће у селу Пецка, чије су се колибе прилепиле уз обронке Петрове Горе.

Други светски рат Драган Радичанин (85), пензионисани агроном је, каже у исповести за “Вести”, само срећом преживео.

– Као дете сам у збегу препешачио Босну, пробијао се из усташког обруча на Петровој Гори, био у избеглиштву на Сицилији. Тада су ми Павелић и усташе одузели детињство и младост, а Туђман ми је упропастио старост – каже Радичанин. Исте речи својевремено је, када се вратио из избеглиштва након “Олује” изрекао службеницима у Сиску, у некој од новохрватских државних установа где је узалуд тражио правду.

Умрећу несрећан

– Село Пецка је у мом детињству имало преко хиљаду становника, а сада нема ни двадесет. Од мојих Радичанина нема никог. А ја сам овисник о том селу и целом крају. Дипломирао сам на Агрономском факултету у Загребу 1962. и вратио се у Вргинмост. Знао сам само за рад, као и моја генерација. Имали смо и воље и идеја, али се то на крају све лоше завршило, поготово за нас Србе и због тога ћу умрети несрећан.
И моје снове у пепео су претвориле хрватске државотворне идеје у којима за Србе нема места – рекао је деда Драган.

Оћутали су, каже, ту лекцију из историје и наставили радити свој посао. А он се, као и толико пута пре и после, кући вратио необављена посла.

– Закони у Хрватској тако су писани да ми Срби тешко можемо до правде. Тако смо по закону супруга и ја остали без стана који смо отплаћивали 35 година, али су нам га “по закону” отели. Отпремнину из Карловачке пивоваре нисам добио, одбили су да нам обнове кућу, да нас обештете за опљачкане ствари, за неисплаћене пензије, узели су нам очевину, шуме, земљу – набраја Радичанин који је цео радни век провео у гуменим чизмама, бразди, воћњацима, житним пољима, увек у друштву сељака, окренут струци. Никада се није ослањао на политику да би се окористио, напротив.

Када се 1997. вратио из избеглиштва, Радичанин је отишао у грунтовницу да среди папире за некадашњу земљишну заједницу коју су вековима уживали његови преци, а која папирнато није тако и укњижена.

Тада су му рекли да треба 11 година да би све то средио. Рок је одавно прошао, али проблем није решен. Тражили су да плати геодете да му уцртају парцеле које су Радичанини уживали. А то кошта најмање две хиљаде евра, што он нема.

– Држава је потезом пера одузела мени и свим житељима села Пецка, шуме које су наши преци добили пре три века од Беча. Генерације су их чувале за поколења, која су сада у избеглиштву по целом свету, а хрватска држава се уписала као власник те земље. И наша гробља су постала државно власништво. Као да никада ту нисмо живели – каже деда Драган. Напомиње да су бившим државама уредно плаћали порез на ту земљу, чије су међе биле уређене и неповредиве за све осим за хрватску државу.

У пензију је Радичанин отишао када је почео рат, 1991. Добио је решење али му је прва пензија исплаћена седам година касније, када се вратио из избеглиштва. Остао је, као и хиљаде других Срба без седмогодишње пензије, коју Хрватска упорно одбија да исплати под циничним изговором да су пензије примали из крајишког парафонда.

– Не признају парадржаву али признају њен пензиони фонд. Али ми нисмо уплаћивали доприносе у тај парафонд већ у хрватски пензиони фонд и он нам је дужан те заостале пензије – коментарише деда Драган “домишљатост” власти у Загребу.

Деца у Србији

Деда Драган је пре четрдесетак година са супругом Даринком, одлучио да сагради велику кућу, караулу, како је сада зове, у центру Вргинмоста. Општина им је продала плац поред којег је урбанистичким планом било предвиђено да прође улица. Морао је према њој и да “окрене” кућу и плати све доприносе. До данас улицу није добио, нити је довршио кућу.
– Деца су нам у Србији и никада се неће вратити, моје село Пецка је пусто а ја и баба чекамо преселење у “вечну кућу”- прича деда Драган који упркос старости не престаје да води битку са општином и хрватском државом тражећи оно што му је отето.

М. Рокнић – Вести