У србском предању пчела је божији дар, на који од старине има право сваки онај ко нађе рој(1) или му долети на посед, под условом да га задржи уз обредне радње са заштитним карактером. Пчела је света животиња и једина за коју се каже да је умрла. Грех је убити пчелу, поготово што је сеновита и облик умрлог претка (сън). О њеном поштовању у народу, сведоче бројни поетски називи: “небеска искра”, “божански архитекта”, “златне птице”, “крилати анђео”, “златни патуљак”, “пчелињи народ”…
У србској митологији, пчела је божански облик Огња и његова замена, што сведочи народна загонетка:Звона звоне, грна грне, златне птице у град лете? Пчеле. “Златне птице” су још у ведама поређење за светлост Сунца: Оде вата дође вата (ариј. вата, лопта, округлина) и донесе два ивера злата? Пчела. Отуда је друго име за пчелу “варница” или “искра”, а народ сматра да је пчела из раја изашла па штити правду и морал. Св. Сава је благосиљао и враг може у све да се претвори, осим у пчелу или овцу животињу звездане нарави која на пашу иде колико и пчела. Још, кажу да ђаво све једе осим меда а не подноси ни мирис воска.
Кошница је божанско станиште “пчелињег народа” и обредно место као кућа или град, у комуникацији сва три митолошка света преко сохе небеске. Наши стари су знали, да Венера има утицаја на савршен друштвени живот е пчела (Р. Штајнер). Двоструко кретање пчела (лемниската) у облику броја 8 који је симбол бесконачности, тумачи се као сунчево (исток-запад) и ретроградно месечево (запад-исток). Ова особина стоји у вези бесмртности пчеле, за коју народ верује да има душу(2), а “пчелињи народ” је по предању дошао са звезда и поседује скривено знање као део божанске мудрости. У прошлости је убод пчеле осим за лечење коришћен и за стицање тајних духовних знања, а сматран је обликом свести, као што је то сан, јава или екстаза. Зато је Купидон бог Љубави, иконографски често представљан како га убадају пчеле. Ж. Славински напомиње да је хришћански гностицизам практиковао “иницијацију“ пчелињем народу”, као тајно духовно знање важније од јоге и интелектуалности.
Да тајно знање о “пчелињем народу” није празна прича, сведочи србско предање у народној загонетки која даје одговор на питање духовне истине: Шта од Неба ка Земљи расте? Саће, гласи одгонетка, које у буквалном преводу на ариј. сатја, значи духовна истина(3), односно “правилност” као придевак божанског пара. Да би ово митолошко поређење разумели, морамо знати да је светлост у србском миту извор живота и сваког постања, а саће је по облику упоредно шестоуглу који настаје преламањем сунчеве светлости! Тако, семантика лексеме “саће” подупире одговор на питање битка или суштине појавног.
Доказ, да се овде ради о Сунцу божијем, даје једна друга народна загонетка: Једна чаша воска, свему свету доста? Сунце, у којој је восак из саћа замена и митолошко поређење за Огањ. Без воска из саћа није замислива већина обреда, јер се од њега праве свеће које подижу молитвено расположење о крштењу, слави или самртним обичајима. Али, восак не служи само за прављење свећа или шарање ускршњих јаја, већ је грумен воска моћан урочник (амајлија) и средство за дезинфекцију рана, без кога србски сељак никада није ишао у рат. Восак је органско једињење које се не раствара у води, али ниједан хемичар није успео да га направи, као уосталом ни млеч, мед, прополис, полен или пчелињи отров који се данас користи као лек против рака.
Опште је познато, да сва жива бића имају електро магнетни код, повезан са магнетним пољем Сунца и телурским струјама Земље. Махањем крила пчела ствара електромагнетно поље модулисано информацијом од значаја, као што су смер или удаљеност пашњака.(4) Поред тога, пчела има појачано електро статичко наелектрисање, помоћу кога увећава моћ издвајања и сакупљања полена, а природно разликује боје тако што осећа топлину од црвене а хладноћу од плаве.(5) Помоћу промене електро-магнетног поља пчеле осете свађу у кући, што не трпе па напуштају кошницу. Али, хармонија “пчелињег народа” не влада само у кошници, кући или простору паше већ важи за целу екумену! Наш народ од искона зна, да је брујање у кошници најинтензивније на Бадње вече(6), јер “пчелињи народ” предосећа прилив божанске енергије која је весник скоре скоре обнове природе.
Пчеле махањем крила регулишу температуру у кошници, мада за терморегулацију користе прополис (лепак). Ова особина семантички одређује лексему “пчела”, ариј. чала, име богиње Среће (Богородица), у значењу “лепршање”, “треперење” а стоји у директној вези са овом особином пчеле. Како је до средњег века и ренесансе мед коришћен као заслађивач, у обичном говору, мед је поређење за сласт: “слатко као мед”, или за срећу: “упала му кашика у мед”. Плеоназам (тече) “мед и млеко”, је у значењу двострукости за срећу и обиље. Мед и млеко су митолошка поређење и замена за светлост, а стоје у мирској супротности као “вуна и лан”. Оно, што је библијски Ханан на Истоку, то је временски старија рајска земља Сабира, алијас Хавила у Подунављу Европе.
Други придевак Срећнице је ариј. рамб’а, вилинско име богиње Среће, као најомиљеније љубазнице Громовника. Богиња Рамба, у савременом србском језику Рабија, само је један од облика богиње Мајке која је везана за плодност. Неолитска представа Винче приказује ову богињу, како на својој сукњи носи “ромб”, символ Часнога крста и јаве, као што је епски символ змајева кошуља – символ ноћне тмине. Очигледно, да је ромб као символ плодности добио име по једном од имена богиње Мајке. М. Гимбутас за тачку и ромб каже да су символи трудне богиње (Гладница, 6000 г.ст.е.). Можда се њен став може прихватити посредно, јер је у питању небески символ магнетног фокусатора нама познат као Часни крст.
Пчела је од искона имала верски значај, о чему сведочи бројност назива: чала, гр’анам, бамб’ара (срб. “бумбар”), мат’ува… У србском језику, пчелиња мајка или матица, носи придевак “мат-буба” или “матка”, што долази од ариј. мата, мати, у значењу света мајка, од корена ма, божански предметак у значењу стварања и уређивања, који као придев значи “јак”, “моћан”. Облик божанске мајке је и јелинска Деметра, ариј. дева матри, Божија матер. Призив “мат” се користи за ројење пчела, али је такође припев у коледарским песмама о зимском сунцоврату, када богиња мајка Коледа препорађа Сунце божије!
Божански облик протоисторијске пчеле пронађен је још у Старчеву. Затим, имамо неолитску фигуру богиње на порођају са пчелињим рукама. Пчела на глави бика нађена је на једној изрезбареној кости (трипољске културе) у Украјини. Минојско “зло прстење” носи лик богиње са пчелињом главом и роговима, а погребне маске антике имају на обрвама пчелу која симболише гласника душе. Антигон, у запису из трећег века каже да је пчела створена од бика, јер се по веровању во распада у пчеле. Он износи причу из Мисира: ако се закопа бик на одређена места, тако да му само рогови вире изнад земље, онда, када се исеку из рогова бика излете пчеле. Сматра се да је најпогодније време за ову операцију када Сунце уђе у знак Бика! Ова прича, очигледно има астрономску позадину, јер сазвежђе Бика је месец пролећне равнодневице, када Сунце божије на пролећном небу доноси Младо лето. Отуда, у србском предању Земља стоји на Бику, јер сазвежђе Бика (или Краве) је почетак циклуса Године!(7)
Пчеле су архитекте по божијем промислу, живе у колонијама а мед производе у саћу, правилним шестостраним коморама које представљају оптимално решење, не само градње већ и складиштења. Да ли је саће са својим правилним шестоугаоним обликом, било сакрални архитектонски модел за трапезоидну основу станишта у Лепенском Виру? Велизар Ивић, пчелар и инжењер даје потврдан одговор у својој књизи о мистерији пчеле у Лепенском Виру, истичући једнакостранични троугао као заједнички именитељ, који даје константан угао од 60 степени у основи куће. Међутим, архитекта Христивоје Павловић напомиње да угао тлоцрта Лепенске куће износи у просеку 47 степени. Осим тога, тлоцрт куће у Лепенском Виру је јединствено архитектонско решење а не принципско, што би логички требало да следи следи из чињенице да је троуао “мајка свих облика”.
Сасвим је логично предпоставити, да је пчела која претходи појави човека на Земљи неколико милиона година, имала утицаја на уметност и животну свакодневицу протоисторијског човека. Ивић сматра, да клесане округласте камене статуе представљају тотемски приказ матице или “пчелиње мајке” у циклусу ларве, чији је мотив плодност, јер матица дневно може да положи преко 2000 јаја! Неке од њих, упоредне су представама расенских урни јајоликог облика, са обавезним знаком “нуле” која је као и пчела симбол за бесмртност. Насупрот, проналаску склуптуре са вулвом у кући 52 Лепенског Вира, стоји закључак да ове протоисторијске фигуре нису једнообразне. Јер, по некима, које имају “рибља уста”, све фигурине су неоправдано добиле придевак “риболике”.
Анализа поленовог спектра из мезолита приказује брезу, као дрво хладне климе у постглацијалном периоду а касније храст и букву. То значи, да су од ових врста дрвета прављене првобитне кошнице, које су биле обле и цевастог облика (дебло). Исте такве кошнице цевастог облика, само глинене нађене су Криту и датиране 3400 г. ст. е. Пчела је кроз историју била декоративан украс на гробовима па се поставља питање, да ли плитка гробна јама дугуљастог облика у кући Лепенског Вира и мртвачки сандук са шестостраним страницама, могу бити упоредни цевастом облику првобитне кошнице-дебла? Јер, душа је ћерка Неба и враћа се а тело припада земљи. Ивић и овде даје потврдан одговор, али ова теоријска поставка уз две претходне о протоисторијској архитектури и уметности, за сада немају довољно материјалних аргумената и одређен закључак.
Тројанац Вергилије, за пчелу такође каже да је део “божанске мудрости” и сматра је “небеском искром”, а Херодот који је такође био пчелар, бележи да је Медија била окупирана пчелама. Отуда, старији облик имена Медије гласи Мадија, јер долази од ариј. мад’у, мед, оличен у имену бога Нава, сведочећи да је име регије и настало по меду. Можда, ова семантика не би била од значаја, јер су многе регије и народи познати по гајењу пчеле, да на овом истом простору није и библијска Сабира, алијас Хавила, око које тече Дунав, алијас Фисон. Ако је Сабиру гласовно теже препознати, од Мадије је настала Шумадија, ариј. су, свет + Мадија у значењу “света Мадија” или “света земља меда”, нама позната као библијски рај на Земљи са цветним ливадама незамисливим без пчела.
Још у античкој Медији, забележени су посвећеници који су се хранили искључиво медом и биљном храном, па назив Шумадија по меду припада протоисторијском времену. За Вергилија је мед “дар росе”, а Аристотел каже да је “роса пречишћена од дуге и звезда”. По народном веровању, мед настаје из росе и јутарњег руменила као “дар богова расут по цвећу” који сакупљају пчеле. Мед је антисептик, ведско и србско митолошко поређење за светлост Јава. У митологији, Огањ има (очи) боје меда који је ведски извор “живота и бесмртности”. Врховни бог маздеизма носи име по меду, док је у орфизму овај пчелињи производ “символ мудрости”.
Мед је обавезна храна при даћи, а наши преци су месо мазали медом и тако га чували, јер све опасне бактерије, као што су тифус или колера у меду живе од пет сати до пет дана! Зато је мед символ бесмртности и храна богова, као главни састојак амброзије божанског нектара или медовине пића богова. Користио се у обреду, козметици, балсамовању а нарочито за лечење, па је “медицина” добила име по меду. У ведским химнама, бог Сома који лечи зове се “Мед”. О лечењу медом сведоче терапије Ађурведе базиране на меду и цимету, два јака природна антисептика. Хипокрит, Мухамед и Авицена су инсистирали на меду као леку и храни. У нашем народу, мед нађен у природи, понекад стар стотинама година и црн као угљен коришћен је за лек. Мед побољшава везу између ваздушних и водених елемената (Штајнер), па ништа није тако благотворно за човека као права мера меда у исхрани.
Свето писмо и Куран помињу више пута пчеле и мед, који је код Јевреја “кошер” храна а обредно стоји у вези Нове године. Представа пчеле налази се на једном мисирском белегу (обелиску) старом 6000 година, јер је пчела била символ душе и заштитни знак Мисира. У маздеизму, Ахура Мазда је “премудри господин” и начело добра чији је символ пчела, поређење за светлост Сунца. Асирија је такође била земља меда, а код “Келта”, у Мисиру и “Римском царству” мед је био средство плаћања или ратни плен. У Вавилону је мед имао обредну улогу, као и Илијади где је понуда мртвима. Свештенице самотрачких мистерија Елеусине звале су “пчеле”, пророчица Питија је била “Делфијска пчела”, а матица или “пчелиња мајка” је била атрибут и обредно име богиње Мајке “Кеве”(8) или Сербоне (Артемиде). Пчела се налази и на античком новцу Ефеса, а статуа богиње Мајке у овом граду била је украшена пчелама и гранчицама воћа.
Вишњи бог је на Истоку такође представљен као пчела на лотосовом цвету, док је у Кини она символ Земље, као код Срба и Хета. У троделној иконографској представа Дрвета живота (светлости) код Хета, божански орао је на врху, на средини је пчела у свету људи а на дну змија, где се вију мртве душе. Код Срба постоји облик животињског светог Тројства чија су оличења бик, пчела и мрав, упоредни србском предању о три митолошка света, богова, људи и мртвих душа. У Европи је пчелу као обележје користио Наполеон, који је за себе говорио да је пореклом “Етрурац” односно Расен, а био је од трапезунтских Комнена пресељених на Корзику у 17-ом веку.
Из једног писма Стефана Дечанског дознајемо, да је наш народ у средњем веку давао цркви десетак од пчела. Краљ Милутин је нека места са уљаником и уљарима даровао Виландару, а Србија је увелико трговала медом и воском са Дубровником и Млечанима. Старо име за кошницу у србском је “уланик”, од ариј. ул, горети, а Гаковић управо од кошнице или “улишта” изводи реч “улица”! Највећи кованлук у старо време био је на Слатини, који је цар Душан дао цркви св. Арханђела у Призрену.
М. Милићевић у књизи “Живот срба сељака” каже, да је обичај натицања коњске главе на колац код уљаника (улиште, кошница, кованлук) ради заштите, био раширен по Србији све до 19. века. То је био обичај “коџања” који долази од речи “коџа”, јак (коџа-Милош, коџа-Балкан), ариј. кáџа, Вишњи, Прабог… Римљани су као и Германи секли коњске главе, а овај обичај је забележен и код Немаца 1584. године. Јелини су уместо коња натицали магареће главе по баштама, посвећене Пријапу, богу плодности а исти обичај је постојао у Азији и Африци (С. Тројановић). Познато је, да ко држи коње не може да држи пчеле, јер коњско месо има киселину коју пчеле не трпе. Убод једне пчеле онеспособљава коња а десетак убода га убијају!
Непријатељи пчеле су њен даљи рођак мрав, миш, стршљен и крупни инсекти, а посебно човек са својим неодговорним понашањем. Ове године је у околини Зрењанина дошло до помора пчела у 3000 кошница због пестицида, што је само један у низу примера који су учестали! Легенде о крају света, управо говоре о томе, да ће пчеле и овце напустити Земљу, због искварености и моралног пада човека.
У народној песми, епски храниоци су Југовићи који се деветају у бајалицама, што је поуздан траг њиховог божанског порекла. Они су оличења пролећних, летњих и јесењих месеци дванаестоликог Сунца (9 + 3 зимска). Књиге староставне кажу, да ће нестати пшенице, пчела, цвета и оваца, а то се и догађа сваке године ујесен, када епски Југовићи допадну “тамнице” зиме, јер природа тада замире и не рађа. Зато се у народу и каже: Кад нестане пчеле и цвета, нестаће и света!
Слободан М. Филиповић (предавање одржано 28. 5. 2016. у „Седморечје – Школа праисторијске археологије“, Теразије 31, Београд)
(1) У аријском или архаично србском рајас, ток, течење, брзина, бес, тежња.
(2) Софокле и Вергилије говоре о ројевима пчела мислећи притом на душе.
(3) Материјална истина на аријском или архаично србском је сат, како се у старосрбском зове рам са саћем.
(4) Соко лови тако што “скенира” електро-магнетну промену, као што човек у телекомуникацији претвара говор у електро магнетно поље.
(5) На Истоку, бог Месец је представљен као пчела са плавом бојом.
(6) Пчеле брује а трутови зује.
(7) У предању Ненадовића из Херцеговине о насељавању Мачве и Бранковине, каже се: Када пређете Дрину, зауставите се где чујете рику говеда и где видите пчеле у грму! Аргонаути су уз помоћ Медеје дошли до “Златног руна” које је чувао дивљи бик (урош), а божанска Крава из чијег вимена тече Млечни пут, одвојила је небо од земље а богови су се прибили уз њен трбух, каже мисирска легенда.
(8) Кева је од ариј кевала, Апсолут, врхунско Биће, одакле је кевала-џнана, знање о врхунском Бићу (богињи Мајци), односно тајно духовно знање. Вероватно, да је и назив за пчелу у облику “чебела” по богињи Кевали.
ВасељенскаТВ