Србија

Пећина упослила село

Потпећ код Ужица – „Из овог села млади не беже у град, боље им је овде. Пећина је село упослила”. То онако узгред, док рутински хвата у мрежу пастрмку из свог рибњака подно саме Потпећке пећине казује Потпећанин Бошко Николић.

Он је још пре три деценије, међу првима у невеликом Потпећу, направио рибњак калифорнијске пастрмке на речици Петници која из пећине извире. Да проба, можда буде вајде, размишљао је. Привлачио га тај бисерно чисти водоток, богомдан за овај посао. У Петници је, како вели Бошко, температура воде и зими и лети иста, око 11 степени. И посао крену, прочула се пастрмка из Потпећа. Данас је на кратком речном току Петнице, дугом свега километар од брда до ушћа у Ђетињу, чак 16 таквих рибњака. Ту су и три ресторана, воденица поточара, модерне куће једна до друге.

– А све је код нас, заправо, од Потпећке пећине кренуло. То је споменик природе јединствен на овим просторима, са највећим улазним отвором на Балкану високим преко 50 метара. У њој је 600 метара стаза уређено, унутра је богатство пећинског накита. Однедавно је ту и стална поставка уметничке грнчарије из оближње Злакусе. Пећину годишње посети око 15.000 посетилаца. Људи из села и до посла дођу, раде као водичи или на одржавању. Потпећ се налази близу магистрале између Ужица и Пожеге, асфалтни пут води до пећине. А из ње истиче речица Петница коју смо, као што видите, за рибњаке целу искористили – описује Бошко.

Потпећани су посао с калифорнијском пастрмком започели по угледу на такав подухват у Перућцу. Кад се ризик првих исплатио, свако у селу коме је речица текла кроз имање уложио је паре и направио рибњак. Сада свежом рибом снабдевају купце и трговине не само у Ужицу и Пожеги, већ и Чачку, Београду, Новом Саду. Са Петнице хиљаде килограма пастрмке (цена је овде од 450 до 500 динара за килограм) иде на тржиште, највише у дане поста. – И нема конкуренције међу нама произвођачима, 16 рибњака није превише, целокупна производња нађе купца – додаје наш саговорник.

А низводније на овој реци породица Гускић направила је уз рибњаке и ресторан „Воденичар”, уз који још жито меље давнашња воденица поточара направљена 1939. године. Домаћица у кући Драгана Гускић, док мери очишћену пастрмку за купце, прича да им најчешће свраћају Београђани и Новосађани. – Крену на Златибор или море, па овде сврате. Поједу пржену пастрмку и на поласку купе свежу да понесу, а обавезно и који килограм белог пројиног брашна самлевеног у воденици. Неки остану да преноће, јер смо у делу објекта направили собе за смештај туриста – вели Драгана.

И други у овом живописном селу уредили су последњих година своја домаћинства за сеоски туризам. Гости на летњи одмор долазе, буду по недељу, две, уживају у овдашњој ненарушеној природи, бираној храни и пажњи домаћина. Истовремено, жене у Потпећу организовале су се у удружење за израду народних рукотворина. Плету и продају гостима вунене чарапе, рукавице, џемпере, прслуке, израђују тканице. Посла и вајде има за све, па зато млади не беже у град. Овде им је веле Потпећани боље, богатије и здравије.

Но, ни развијено село није без проблема. Пре неку годину ка пећини су правили широк асфалтни пут и већи део завршили, а остало је још око 300 метара неурађено. Стари проблем, дуго нерешен, јесте и отежан пролазак туристичких аутобуса испод железничке пруге код Злакусе (одакле пут даље води према Потпећу). Треба га решити да се групне посете пећини и екскурзије не враћају. Ваља се, такође, позабавити и пословима око канализације у селу. А кад су људи предузимљиви као Потпећани сваки се проблем кад-тад реши.

Бранко Пејовић

Фото С. Јовичић

Политика

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!