Србија је земља чуда, то ликом и злоделом најбоље илуструје Предраг Ранковић Пецони. Неписмен је, али зна да броји. На рачуну има пословну империју вредну више од милијарду евра и бројне политичаре, полицајце, тужиоце, судије и новинаре. Има и богат списак кривичних дела која нико не сме да процесуира. Његова приватна биографија и пословна каријера доказују да у Сбији не постоји граница између бизниса, криминала и политике.
Већ 25 година Пецони служи за спрдњу свима који га знају. Један адвокат се заклиње да га је видео како се потписује палцем. Психолог Јован Марић није могао да се начуди кад га је Пецони питао да ли и слепи, кад су пијани, виде беле мишеве. Новинарка „Новости“ је описивала како је разбио телевизор, мислећи да је неисправан, да би тек касније схватио да га није укључио у струју. У земунском насељу Ретензија, недалеко једне од његових фирми, својевремено се појавио магарац на коме је црвеном фарбом било написано „Пецони“. Прави Пецони је за ту пакост оптужио Љубишу Буху, па је преко свог имена жутом бојом написао „Ћуме“. Као прави емотивац, пожалио се и тадашњем шефу полиције Душану Михајловићу, коме је признао да је задовољан својим животом, стиди се само изгледа и надимка. Сатисфакцију је нашао у ономе што највише воли, новцу. За разлику од већине конкурената, који су му се ругали, Пецони је преживео све политичке и пословне турбуленције. Увек је знао коме и колико мора да плати слободу.
То зна и Александар Вучић, актуелни Пецонијев заштитник и рекеташ. Њихов бурни однос обележен је сталним сменама периода сукоба и сарадње. Вучић никад није крио да зна ко је Пецони и како је стекао новац.
У априлу 2007. године редакција Вучићевих дневних новина „Правда“ уселила се у Нелтову зграду у Карађорђевој 65. Кад је чуо да се у том простору раније налазила Телевизија Хепи, Вучић је наредио да се прегледа сваки милиметар у свакој соби, да случајно није остао неки грам дроге. Узалуд му је објашњавано да је у питању дечја телевизија Хепи.
– Није битно, чим има везе с Пецонијем није добро, морамо да будемо максимално опрезни – тврдио је Вучић.
На једном састанку, почетком 2009, кад су му сарадници скренули пажњу да су поједини војвођански напредњаци разочарани подршком коју је дао Николи Џомби, владару Куле, Вучић се брецнуо:
– Да, знам да је Џомба лихвар. Па, шта? Ти, који га оговарају, не раздвајају се од лихвара Пецонија. А, велика је разлика између њих. Био сам присутан кад је од Џомбе позајмицу тражио неки младић из Куле, његов познаник. Кад је рекао да му треба хиљаду евра за сахрану мајке, Џомба је извадио паре из џепа, дао му и рекао: „Ништа ми ниси дужан“. Да, прогониће свакога ко позајми за неки бизнис, па кад пропадне, бежи и скрива се, али помоћи ће ономе ко је у невољи. А Пецони? Он би, за динар, и детету поломио кичму!
Још теже квалификације износио је јавно, на конференцијама за новинаре. У августу 2009, Вучић је дао интервју Миломиру Марићу, главном уреднику Ранковићеве телевизије, која се звала „Кошава/Хепи“. У уводној шпици Марић је убацио прилог који је имплицирао да је Вучић насмрт претукао тадашњу супругу Ксенију. (хттпс://www.yоутубе.цом/wатцх?в=х6Е5КНН9qВ0)
– У последњих 20 година ниједна телевизија ни против кога није емитовала тако монструозно монтиран прилог. То је део кампање коју против мене креира Предраг Ранковић Пецони, власник ТВ Кошава. Као мали, обичан човек, немам моћ да се супротставим њему, великом и моћном, коме су пријатељи министри полиције и економије, али наставићу борбу. Поносан сам што је власт баш преко Кошаве емитовала нешто најмонструозније што се икад појавило у српским медијима – викао је Вучић.
Проблем је брзо решен. Ксенија се опоравила, Марић се извинио, а Пецони платио. Ипак, мир је потрајао само до следећег неспоразума.
После самоубилачког штрајка инфузијом, Томислав Николић је гостовао на Хепију. Кад је завршена емисија, с Вучићем у друштву отишао је у Пецонијев кабинет, на чашицу разговора. Имали су шта да виде. На Пецонијевом столу стајало је десетак примерака Шешељеве књиге „Санадерова мачкица Александар Вучић“. Узалуд се Пецони правдао да је књиге донела Вјерица Радета, Вучић је побеснео.
– Срам те било! Јебаћу матер и Шешељу и теби, свима – урлао је несрећник.
– Ма, смири се, знаш да Пецони не чита књиге – тешио га је Николић, али џабе.
Вучића је бол могла да мине тек кад је добио нову апанажу. Истовремено, Пецони је добио новог заштитника. По доласку СНС-а на власт настављена је традиција недодирљивости криминогеног тајкуна. Вучић је лично зауставио истрагу Пецонијевог пословања, чак је и јавно тврдио да „поштује бизнисмена који запошљава више хиљада радника и уредно плаћа порез“.
Пецонија су поштовали и рекеташи из сваке претходне власти. Захваљујући тој спрези, обогатили су се и криминалци и политичари. У четврт века дугој корупцији, Пецони је успешно сарађивао с појединцима из врха Милошевићевог режима. После петооктобарских промена остао је уз Ивицу Дачића, али заштитника је нашао у Млађану Динкићу. Већину фирми је купио у време владавине Војислава Коштунице, а развио их је у сенци Бориса Тадића.
Сваки корумпирани владар допринео је Пецонијевом остварењу америчког сна на српски начин. Кренуо је с друштвеног дна. Одрастао је у новобеоградским блоковима, уз самохрану мајку, чистачицу. Без образовања, али с инстинктом за самоодржање, средином осамдесетих запослио се као магационер у ИМТ-у. Од првих неколико плата уштедео је довољно да купи три флипер-апарата, које је изнајмио кафићима у свом крају. Следеће године набавио је још десетак слот-машина. Посао је добро кренуо, али Пецони је хтео више. Искористио је другарство са Чуметом, колегом из ИМТ-а, који га је увео у сурчински клан. Добро се снашао. Иако је возио „фићу“, специјализовао се за крађу „мерцедеса“. Брзо је стекао поштовање вођа сурчинског клана Зорана Шијана и Драгољуба Марковића. У групи Милана Наранџића, званог Лимун, проширио је делатност на диловање наркотика и девиза, шверц цигарета и каматарење.
Секира му је упала у мед кад је почео да увози нафту. Притиснута санкцијама, Милошевићев режим је подржавао криминалце који су се бавили шверцом дефицитарне робе. Кад би платио провизију, Пецони је без проблема могао да увози нафту, коју је куповао у Румунији од Лукоила и Ром Петрола. Танкере је пунио у лукама Ђурђево и Галата, а истоварао у Панчеву и Новом Саду. Робу је увек плаћао у кешу, немачким маркама или доларима, што му је помогло да стекне поверење румунских и руских колега. Вешт у повезивању послова, уз шверц нафтом почео је да се бави и прањем пара. За одређену надокнаду, износио је новац својих шефова из сурчинског клана, па и одређених богаташа и политичара.
Међутим, своје шверцерске шеме чувао је само за себе. То се није свидело вођама ганга. Кад нису успели да се уграде, Шијан и Чуме су одлучили да га лично опорезују. Намамили су га у Сурчин, киднаповали и спаковали у приватни затвор. За откуп су тражили милион марака. Нису знали на какву су се цицију намерили.
– Пуцајте, паре не дам! – викао је Пецони, спреман и да га сурчински зликовци убију и раскомадају, да га нико не нађе, само да не да поштено опљачкани новац.
Ипак, на крају су се нагодили, пристао је да плати пола милиона марака, али случај није пријавио полицији. Пецони је скупо платио школу, али исплатило се. Трајно се дистанцирао од Шијана и Чумета и битно је променио односе са Крмивојем и Лимуном, који су схватили да је успешнији, богатији и моћнији од њих. Такође, појачао је мере безбедности. Поред личног, ангажовао је и полицијско обезбеђење и раширио је мрежу плаћених полицијских старешина, судија и политичара.
Није се одрекао само шверца, нарочито цигаретама. Од 1998. до 2003. у том послу зарадио је више од 100 милиона евра. Преко фиктивних фирми из Југославије, Македоније и Босне куповао је цигарете од „Македонија табако“. Фиктивна су била и предузећа са чијим камионима се обављао транспорт робе. Камиони су имали лажне босанске регистрације, а коришћени су фалсификоване дозволе и лажни печати царинарница, само су возачи имали оригиналне документе. С папирима, који су приказивали да возе пиринач, камиони су у Србију улазили преко граничних прелаза у Прешеву и Табановцима. Чим би прешли границу, мењане су таблице. Цигарете су истоваране купцима или су складиштене у једном земунском магацину.
На сличан начин Пецони је паре износио из Србије. Непосредно пред НАТО бомбардовање, проценио је да му је новац сигурнији у мађарским, него у српским банкама. Како су изгледале те акције недавно је описао извесни Д.М, који је у њима учествовао као возач камиона.
– Новац смо износили у торбама познатим као „крмаче“. Током 1999. у неколико наврата сам и ја износио паре у Мађарску. Пред пут би ми његови људи донели новац на договорено место на Новом Београду или Земуну, по три велике торбе „крмаче“, пуне пара, укупно око пет милиона марака. Новац сам крио испод кревета у камиону или у резервном точку, а возио сам га на паркинг у Сегедину. Ту сам га предавао Пецонијевим људима, који су га носили у банку. На границу смо долазили с празним камионима и српским и мађарским полицајцима и цариницима смо говорили да идемо у Сегедин на утовар чоколада, које треба да возимо за Београд. Кад смо се враћали, и на једној и на другој граници смо говорили да смо празни јер је утовар отказан. Новац смо вешто скривали, тако да га полиција никад није открила – описао је инсајдер Д.М. за „Курир“.
Упоредо са шверцом, Пецони се бавио и легалном производњом цигарета. У Подгорици и Бањалуци правио је „Фаст“, који је продавао по знатно нижој цени од конкуренције. Иако закон забрањује рекламирање дуванских производа, преко РТС-а и Пинка водио је агресивну кампању „Купује се на киосцима, а нису новине“. Основао је „Монус“ и отворио фабрику у Инђији, опет супротно закону, али уз подршку ДОС-ове власти. Драгољуб Марковић га је упознао са својим кумом Зораном Ђинђићем, па су елиминисане све препреке за његово пословање и легализацију пара стечених криминалом.
У то време шеф полиције Душан Михајловић је објавио тзв. Белу књигу у којој се, поред свих криминалаца, налази и име Предрага Ранковића, означеног као припадника Наранџићеве групе у сурчинском клану. Пецонија није узнемирио тај покушај рекетирања, опуштено је наставио свој посао све до убиства Ђинђића. Ухапшен је током „Сабље“, али после неколико дана је пуштен на слободу, само с оптужницом за утају пореза.
Тужилаштво је утврдило да је његово предузеће „Монус“ од јануара до децембра 2002. године, приказујући фалсификовану документацију, утајило око 2,6 милиона динара пореза. Суђење у београдском Четвртом општинском суду је претворено у фарсу. Пецони се појављивао на првих десет рочишта, која су одлагана због изостанка другооптуженог Александра Миленковића, одговорног лица у „Монусу“ или неког од њихових правних заступника, најчешће Зденка Томановића. Поступајући по одредбама Закона о кривичном поступку, судије су омогућиле отезање поступка. После осам година, кад је процес обустављен због застарелости, Одељење за надзор Министарства правде утврдило је да су судије Александар Вељић и Снежана Петричић неоправдано одуговлачиле сужење. Поред њих, поступак су водиле судије Александар Игњатовић, Весна Живковић, Александар Перишић и Катарина Обрадовић. Завршна реч је одржана 29. октобра 2012, да би дан касније суд одбацио оптужницу због застаревања кривичног дела.
На сличан начин, Пецони је решио проблем с оптужницом која га је третила да је, с двојицом руководилаца предузећа за водне путеве „Иван Милутиновић“, Жарком Шурланом и Александром Стојановићем, током 2000. године злоупотребио службени положај и оштетио фирму за 225.000 марака.
Ипак, чак и свемоћни Пецони понекад упадне у проблем с правосуђем, кад се намери на судију који поштује закон на исти начин као он. О томе сведочи његов проблем са Сперанцом Јанчић, председницом Привредног суда у Панчеву. Јанчићева је донела пресуду у спору предузећа „Виацом Тим“ и Пецонијеве панчевачке фирме „Лука Дунав“. Незадовољан, Ранковић је издао саопштење у коме је истакао да Сперанца Јанчић и њен супруг, бивши тужилац и адвокат, „континуирано спроводе организоване криминалне радње“. Ко се суочио са Сперанцом, зна да Пецони не лаже. Кукање му није помогло, Привредни апелациони суд је потврдио пресуду.
Без обзира на повремене проблеме с правосуђем, Ранковић је успешно развијао бизнис. Увек уз помоћ политичара из власти. Тако је било и кад је БАТ, једна од највећих светских компанија, дошла у Србију. Власт је преузела обавезу да регулише тржиште дувана. У скупштинској процедури се нашао предлог измене закона о акцизама, којим је требало да се уједначе цене цигарета. Чим је тај предлог стављен на дневни ред у Скупштину, тачније у Посланички клуб СПС-а стигла је екипа из „Монуса“. После бурног разговора, Бранко Ружић је поднео амандман, којим је Пецонијев „Фаст“ задржао повлашћени статус на тржишту. Ружић је објаснио да се тиме штити животни стандард сиромашних пушача, а то су на гласању подржали посланици Демократске странке Србије и Чанкових „лигаша“.
То никога није зачудило, знало се да Пецони не финансира СПС из љубави, него из интереса. Информације о тој вези стигле су до Вашингтона, преко депеше коју је потписао тадашњи амерички амбасадор Мајкл Полт.
– Наши извори извештавају да постоје тврдње да је Ивицу Дачића у великој мери финансирао Предраг Ранковић, звани Пецони, власник неколико коцкарница у Београду. У настојању да „легализује“ свој новац Ранковић је куповао предузећа и пружио велику финансијску помоћ СПС-у. Наводно велику новчану помоћ дао је Дачићу директно – наводи се у Полтовој депеши.
Други извори су истицали и Пецонијеву сарадњу са Млађаном Динкићем. Као потпредседник владе и министар привреде, Динкић је, у борби против сиве економије, водио акцију „пријави комшију“, награђујући са по 500 динара сваког ко цинкари продавце који не издају фискални рачун. Истовремено, није му пало на памет да провери пословање Пецонијевих фирми.
Пецонијевим бизнисом бавио се Чуме. Са статусом заштићеног сведока, Чуме у последње време није могао баш да опет киднапује Пецонија, па се задовољио уценом. Месецима му је слао мејлове са скенираним документима који Пецонија терете за шверц цигарете. У емотивним порукама, позивајући се на „старо пријатељство“, обећавао је да ће, ако добије пристојну надокнаду, ћутати као заливен и да документи никада неће стићи у медије или до полиције. Пецони се није упецао, игнорисао је уцењивачке мејлове. Да би га подсетио на своју присутност, Чуме је у јуну 2010. исценирао саобраћајни инцидент.
На аутопуту код београдске „Арене“, на колону с Пецонијевим возилима налетео је „мерцедес“ са швајцарским таблицама у коме се налазио Љубиша Буха. Дошло је до „чешања“ у коме је страдао ретровизор на аутомобилу Пецонијеве пратње. Кад је препознао Буху, један телохранитељ је испалио неколико метака у његовом смеру. Буха је зауставио „мерцедес“ позвао полицију и с осмехом пришао и загрлио Пецонија, смирујући га речима „батице, ово је било стварно непотребно“.
Батица Ранковић је приведен, али није задржан, пошто је утврђено да ни он, ни његов возач нису били наоружани. У притвору је завршио пуцач Бојан Смиљковић, који је још од 2004. радио у Пецонијевом обезбеђењу иако је био активни полицајац. Смиљковић је осумњичен за покушај убиства сведока сарадника. Уз њега је било и једно „војно лице“, што доказује традиционалну спрегу полицијских и војних службеника и криминалаца.
Много већи проблем Пецонија је задесио у марту прошле године, кад га је изрешетао Жељко Рутовић. Инцидент се догодио у хотелу „Праг“, на прослави коју је приредио нови власник Срђан Миловановић. Иако се прича да су на слављу били Андреј Вучић и Петар Панић, зведа вечери постао је Пецони. Док је седео у сепареу, пришао му је Рутовић, некадашњи колега из звездарског клана и сада из угоститељског бизниса. Пецони у власништву има скадарлијске кафане „Два бела голуба“ и „Три шешира“, као и „Бутик“ на Тргу републике, док је Рутовић газда „Каленића“, „Трандафиловића“ и „Орашца“. С намером да прошире тај бизнис, обојица су хтели да приватизују земунски култни ресторан „Венеција“. Изгледа да је Пецони био бржи, па је, преко свог сарадника Александра Кајмаковића, 2015. године изнајмио „Венецију“ с идејом да је купи. Рутовићу се то није свидело, па је искористио сусрет у „Прагу“ да извређа нелојалног конкурента. Пецони је узвратио псовкама. Свађа је прекраћена револверским хицима.
Рутовић је из ташне „педеруше“ извадио оружје и испалио неколико метака у ноге противнику. Кад је Пецони пао, црногорски жестоки момак неколико пута га је ударио пепељаром и ногом у главу. Тек тада су скочили Пецонијеви телохранитељи, гађајући столицама нападача. Рутовић је без проблема побегао из Београда у Подгорицу. Пецони је завршио у Ургентном центру, али одбио је да сарађује с полицијом. Без обзира на снимке безбедносних камера, по свему судећи, одговорност ће опет преузети неко од телохранитеља, а двојица виновника сукоба наћи ће начин да се помире. Већ у првој вести о пуцњави строго контролисани медији почели су да минимизирају случај. Као, посвађали су се због неке старлете. Рутовић је увредио девојку, а Пецони је џентлменски стао у њену одбрану.
– То вече сам дошла на славље власника ТВ Коперникус и нисам знала ко долази, нити ме је занимало. Пуцњаву нисам чула, али сам видела гужву и брзо схватила шта се догодило. Пуцњаву нисам могла да чујем јер је било доста људи и мале деце, која су певала и вриштала. Свима нам је живот био угрожен, али не могу да причам много због истраге. Није на мени да откривам ко је нападач, већ на полицији. Ја нисам била предмет свађе, имам леп пословни однос са господином Ранковићем и господином Срђаном Миловановићем. Потресла сам се јер сам доведена у директну везу са пуњавом – рекла је певачица Тијана Радивојевић.
Потресен је био и Александар Вучић, уплашен да се не помиње име његовог бате Андреја. Није му пријатно ни што је умешан Срђан Миловановић, чији брат Звездан је повереник Српске напредне странке за Ниш. Зато је цео случај брзо нестао из медија.
Остале су само тешке повреде на Пецонијевим ногама, због којих се отежано креће. За утеху, преживео је, може да настави да шири пословну мрежу, чију вредност је сам проценио на милијарду евра.
Страни инвестициони фондови недавно су показали интересовање да купе индустрију уља „Витал“, „Рубин“ и фабрику цигарета „Монус“. Иако је владало уверење да ће Ранковић, после рањавања и под притиском великих кредитних обавеза, пристати на продају, он је одбио купце. Без обзира на финансијске проблеме и лоше услове на тржишту, Пецени не жели да се одрекне империје „Инвеј“ у чијем саставу се, поред поменутих фирми, налазе „Ратар“, „Албус“, „Милан Благојевић“ Смедерево, угоститељско предузеће „Стари град“, хотел „Касина“, телевизија Хепи, интернет провајдер „Верат нет“, „Медела“, Лука Панчево, фабрика лекова „Срболек“, „Сунце“, „Сити порт“, ресторан „Лондон“ и кафана „Ташмајдан“. Уместо да успори, Пецони је на седници Скупштине акционара „Рубина“ обећао да ће наставити да купује све што може, чак и од самог себе. Сви су му се смејали, али он је чак и то спровео у дело.
Преко свог предузећа „Комак-пан“ из Панчева, Ранковић је на Београдској берзи већ купио 21,3 одсто акција сомборске фабрике уља „Сунце“, које се налази у власништву његове фирме „Цесун“. Ако постоји начин да у куповини од самог себе нешто заради, Пецони ће га наћи.
У томе је вешт. Као и у подмићивању политичара, полицајаца и судија, захваљујући којима је некажњено стекао имовину вредну милијарду и по евра. Све на штету грађана Србије, најсиромашнијих у Европи.
антрфиле: Тортура над робовима и Марићем
Иако важи за тренутно најбогатијег Србина, Предраг Ранковић је задржао скромност. Живи у истом крају у коме је одрастао, одећу купује на распродаји, шкртари на свему, нарочито на платама својих радника.
У сваком предузећу које је купио завео је страховладу, у синдикате убацио своје слуге, забранио штрајкове, па и приговоре на услове рада. Како се односи према радницима описала је новинарка „Новости“, која га је једном приликом пратила у посети фабрици уља „Витал“.
– Док је шетао кроз погон само је делио казне. „Види онога, дошао у црвеним патикама на посао, скини му 30 одсто с плате“, рекао би пословођи. Другог радника је казнио са 20 одсто јер га није поздравио, трећег с 50 одсто јер се подбочио. Није се потрудио ни да пита како се зову људи које кажњава – рекла је новинарка.
Тортуре није поштеђен ни Миломир Марић, главни уредник Телевизије Хепи. Док је у студију или редакцији, Пецони преко безбедносних камера прати сваки његов покрет. У почетку му није дозвољавао да изађе из зграде. Чим би приметио да иде ка вратима, звао би га да се врати. Касније је смислио већу пакост. Пуштао би Марића да оде с телевизије, па би га назвао и рекао да се хитно врати.
– Сто пута се десило да из Земуна дођем до Трга републике, таман помислим да сам га се решио, а он би ме звао да дођем на састанак, имамо нешто важно да решимо. Кад бих стигао, остављао би ме да сатима чекам, да би ми на крају рекао да идем кући, да се одморим. Не знам зашто ми то ради – кука Марић.
Наравно, он добро зна у чему је проблем.
– Ако морам да Марића плаћам 5.000 евра месечно, мора да одради сваки цент – тврди Пецони, тврд на парама, али послушан пред Марићевим заштитником Вучићем.
Ипак, боље је прошао него Исидора Бјелица, која је намеравала да побегне из Србије због Пецонијевих претњи.
– Пецони ме малтретира и врши терор нада мном. Послао ми је тужбу да сам му укаљала углед. Шаље ми сумњиве особе, које ми преносе његове претње. Његова намера је да се ти људи окоме на мене и моју породицу и онда ме натерају да напустим Србију. Доста ми је више свега. То је особа која има новца и мође да купи шта хоће, али и да ради шта хоће. Нема респекта, врши терор, јер је најмоћнији. Пре болести сам платила веома високу судску таксу, али просто се не може против њега. Желим да заштитим своју породицу – тврдила је Бјелица.
