НЕМАЧКУ тресе „Пегида вирус“. Реч је о организацији десничарских екстремиста од чијих се демонстрација последњих недеља највећем делу нације диже коса на глави. Припадници овог покрета зову себе борцима против исламизације германског друштва, а у позадини се, између осталог, крије мржња према странцима. Имигранти, по оцени десничара, отимају радна места и све што уз њих иде.

Припадници Пегиде, неколико дана уочи католичког Божића, хвалили су се „огромним успехом“ демонстрација, организованих у универзитетском граду Дрездену и говорили о 20.000 људи, сврстаних на њихову страну. Према полицијским извештајима, међутим, радило се о 17.500 чланова Пегиде и тек којој хиљади грађана, привучених овом тематиком. Пегида, очигледно, расте геометријском прогресијом: у октобру се, на првом скупу, окупило тек двестотинак људи.

У међувремену, замах узима и супротно оријентисан покрет, и то управо у истом том Дрездену, граду бујне лепоте и бурне историје на који је, нимало случајно, пао избор вођа ове екстремно десничарске организације. Око 4.500 људи протестовало је, наиме, против мржњом исписаних транспарената, које су, дрезденским улицама (про)носили чланови Пегиде. А, посматрано шире, на територији целе земље Пегида је на улице успела да изведе тек ту и тамо покоју шачицу људи, којима су се супротставиле хиљаде неистомишљеника. Та чињеница истовремено охрабрује, али и не дозвољава надлежнима да се успавају.

СЦЕНАРИО ДДР

МИНХЕНСКИ „Зидојче цајтунг“ пише да Пегида организује такозване демонстрације понедељком, правећи тиме паралелу са историјом. Пре 25 година, захваљујући сличном сценарију, у ДДР је срушен један диктаторски режим. Демонстранти узвикују „Ми смо народ“, као што су узвикивали грађани Немачке Демократске Републике. Ови потоњи су, међутим, морали да страхују од затвора, а за разлику од њих, Пегида демонстранти завршавају на телевизији. Истовремено, лансирају се тезе о једноумљу штампе, чиме се сугерише паралела са нацистичким временом.

Тамошњи министар унутрашњих послова Томас де Мезијер, окарактерисао је протесте у организацији Пегиде као народну срамоту. Министар финансија Волфганг Шојбле, био је кудикамо самокритичнији, односно, кривицу пребацио на терен владе у Берлину. Он је повезао Пегиду са грешкама политике и рекао да то што та организације упозорава на превелики број странаца, указује на последице социјалног страха.

Шта је, у ствари, Пегида? То је скраћеница од пуног назива групе: „Европске патриоте против исламизације Запада“. То је савез демонстраната усмерен против странаца, који користи страх од тероризма да би, стварањем расположења против избеглица и дошљака, утицао на „пропусну моћ“ државе, односно, смањио пријем странаца у Немачку.

Иза Пегиде стоји Луц Бахман, рођен 1973. године управо у Дрездену. Син месара и кувар по струци, за кога се каже да је одраније познат полицији, пре свега, због поседовања кокаина и туча, те да је, премда се сада бори против избеглица, и сам једном био у таквој позицији, када је бежао од немачких органа реда, па у Јужној Африци, под туђим именом, нашао уточиште. На питање како се финансирају скупови Пегиде, Бахман је рекао да трошкове у великом делу сносе он и његов тим, али и да добијају донације из различитих структура и фирми из целе државе.

Да ли „хорда десничара“ ставља забринуте грађане под своју заставу? Или је, пак, огроман број људи забринут, а њима су се прикључили екстремни десничари? Ово питање поставља медијска кућа „Дојче веле“ и одговара: „Присталице Пегиде, који су неколико ноћи заредом марширале улицама Дрездена – нису народ“. Немачка штампа их назива губитницима модерног доба, који мету за пројекцију својих страхова налазе у избеглицама из грађанских, или религиозних ратова; побеглих од исламиста Исламске државе у северном Ираку; од диктатора као што је сиријски председник Асад, или од отмичара девојчица који их присилно удају, као што то ради радикално-исламистичка секта Боко-Харем у Нигерији.

Не може да се оспори да има Немаца који страхују да би једног дана могли да постану странци у својој земљи. Исто тако је истина и да екстремни десничари користе ту чињеницу. Тако настаје опасна мешавина: уплашени грађани током протеста сусрећу се са искусним демагозима, који и те како знају како да шире пласирају своје пароле.

ИНДИРЕКТНА КРИТИКА

НЕМАЧКИ преседник Јоахим Гаук, критиковао је Пегиду, али само индиректно. У божићном обраћању грађанима поручио да је „чињеница да већина Немаца није стала уз оне који Немачку хоће да ограде – оно што ће носити као тековину која га је највише охрабрила у 2014. години“. Гаук је нагласио да су многи људи широм света, па тако и у Немачкој, узнемирени глобалним развојем догађаја, те количином терора и ратова. Ипак, узети те страхове за озбиљно не значи и ићи за њима, поручио је немачки председник и додао да је веома тешко наћи решење проблема кад се у њих гледа очима, раширеним од страха.

Ивана Станојевић, Новости