Пензије јесу мале, али биће још мање

Београд — Највећа врлина јој је што је редовна. С обзиром на то да је свака пета у распону од 10.000 до 15.000 динара, тешко би се могло рећи да је корисницима и довољна

У Србији је 1,7 милиона пензионера, који у просеку месечно примају мало више од 23.000 динара. Гледајући своје многи би радо да се осигурају за старе дане. Реалност је да је половина младих без посла, а добар део оних који имају посао саживео се и са дебелим “минусом” на рачуну.

Ако је за утеху, економисти демантују црне слутње песимиста да данашњи радници неће доживети државне пензије. Кажу, докле има државе, биће и пензије. Друго је питање колико ће ПИО фонд бити издашан, пишу Вечерње новости.

Колико смо солидарни са старијим генерацијама, показује и однос садашњих послодаваца према својим запосленима. “Нисмо у довољној мери солидарни. Да јесмо, послодавци би уплаћивали доприносе за ПИО на стварну зараду, а не на минималну цену рада као што то раде многи данас”, сматра Надежда Сатарић. “Да смо међугенерацијски солидарни, не би у толикој мери људи радили у сивој зони. Последица тога је да нема довољно пара у Фонду за пензије садашњих пензионера, па следствено томе ни за домове за старе, лекаре, здравствене установе… Последице по раднике којима се то догађа сада ће бити драстичне када они буду стари, јер или ће примати минималне пензије или неће имати никакве пензије”, наводи она.

“Пензионери ће се финансирати међугенерацијском солидарношћу, али ће износи пензија у односу на плате још падати”, каже Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета.

“Тренутно просечна пензија чини 55 одсто просечне плате. Процена је да ће за двадесетак година она бити на нивоу од 40 до 45 одсто плате. Ако имамо привредни раст, рашће и просечна плата, па ће и пензије бити веће. У Немачкој су сада пензије на нивоу од 45 одсто зараде, али је то јака економија и та пензија је адекватна. У сваком случају и поред пензије, треба поручити људима да сви који могу већ сада почну да штеде за старост”, каже он.

Они који могу да “шпарају”, бирају између улагања у приватне пензионе фондове, животно осигурање, банке или берзу. Алтипармаков саветује да се пре одлуке добро распитају који су ризици сваког од ових начина штедње. Улазни трошак у пензионе фондове је три одсто, а годишњи трошкови управљања су два одсто.

“У банци су услови јасни. Животно осгурање је негде између банке и пензионог фонда. Ко баш рескира, он бира инвестиције на берзи. У свету већ постоји и систем који се зове обрнута хипотека. Старији људи своје станове препишу банци или осигуравајућем дрштву. У њему живе до краја живота, а банка или друштво им исплаћује пензију”, каже Алтипармаков.

У нашој земљи доприносе у приватне пензијске фондове уплаћује укупно 185.560 људи, показују подаци Народне банке Србије. Постоји укупно седам добровољних пензијских фондова који тренутно управљају имовином вредном 30,06 милијарди динара. Сваки корисник на рачуну у просеку има 161.550 динара. О пензији мисле највише грађани стари од 40 до 49 година.

“Дуже живимо и мораћемо дуже и да радимо. Иако људима у овом трентуку то не делује тако, и грађани Србије данас живе дуже него пре 30 година. Да би се избегло да то постане политичка тема, неке земље у Европи су решиле да сваке године продужавају радни век. Сваке године проверавају статистичке податке да ли је продужен животни век. Ако јесте, за толико се продужава и радни век”, каже Никола Алтипармаков.
Ни сви садашњи пензионери, подсећа нас Надежда Сатарић, из невладине организације “Амити”, која се бави најстаријом популацијом, нису у проблемима. Старији људи очуваног здравља, који имају солидна финансијска примања, складне породичне односе, нису у неким великим проблемима.

“Немали број старијих људи се, међутим, и те како суочава са проблемима. Посебно неки од оних 200.000 старијих који немају редовне личне изворе примања, или они који живе са пензијама нижим од 10.400 динара. И њих има око 200.000, а немају или не могу се ослонити на чланове породице да им помогну. Већина тих људи баш живи у дубоком сиромаштву”, додаје Надежда Сатарић.

И садашњи пензионери су некада штедели. Хиљаде их је преко ноћи остало без новца. Свака инвестиција и данас носи дозу ризика. Зато је многима прва опција – улагање у децу. Пензије су, појашњавају економисти, одговор друштва на индустријску револуцију. Дотад, а код многих и даље, о старима су бринули потомци.

“Велики је значај породице и стварања микросоцијалних веза потпоре на које је најизвесније да можемо рачунати у тешким временима”, каже Надежда Сатарић.

“У ситуацији када велики број младих тешко може да добију шансу и за први посао, као и када велики број оних који раде и тим својим радом не могу да приуште одговарајући квалитет живота за себе, тешко је очекивати да мисле на старост. Сматрам да су важне три ствари: улагање у своју породицу као базу за све остало је кључна ствар. Затим, улагање у своје здравље и здравље своје деце је, такође, огромна инвестиција за старост. И, коначно, улагање у своје знање и васпитање и образовање своје деце је кључ за спокојнију будућност”, каже она.

Новости, Б92