Уколико држава настави да одлаже решавање проблема предузећа у државном власништву, директан трошак који ће се прелити ове године на буџет биће 700 милиона евра, показује анализа Фискалног савета. То увелико превазилази уштеде које су остварене смањењем плата и пензија (око 450 милиона евра), што значи да ће, уколико се ништа не предузме, државне фирме практично појести све оно што је од запослених у јавном сектору и пензионера узето.
– Без реформи јавног сектора текући програм фискалне консолидације осуђен је на неуспех – истакао је недавно на Економском факултету Павле Петровић, председник Фискалног савета. – Спровођење структурних реформи још није почело, а без њих све друге жртве могу бити узалудне.
Како су у ауторском тексту за „Квартални монитор”, публикације коју издаје Економски факултет, написали Павле Петровиће и његов колега из Фискалног савета – Слободан Минић, један од основних узрока неуспеха програма фискалне консолидације од 2012. до 2014. (који је започео Млађан Динкић, а завршио Лазар Крстић) био је нерешавање проблема предузећа у државном власништву.
Када је само предузећима у реструктурирању реч, за које је заштита од поверилаца истицала у мају 2015. године, влада је за групу од 17 стратешки најважнијих и највећих фирми овај рок продужила за годину дана, подсећају Петровић и Минић.
„Одлагање је донекле разумљиво, будући да није било реално очекивати приватизацију или проналажење стратешких партнера за сва предузећа током неколико месеци, али само уколико се нови рокови у потпуности испоштују. Мада је сасвим оправдано поставити питање зашто се у претходном периоду урадило тако мало. Важно је напоменути да ово одлагање може потенцијално довести до нових буџетских трошкова по више основа”, написали су чланови Фискалног савета за „Квартални монитор”.
Цех би се на буџет прелио преко субвенција, државних гаранција, губитака јавних предузећа који би настали по основу не плаћања рачуна за струју и гас, неплаћених пореза и доприноса. Ипак, треба рећи и то да је укупан цех који су предузећа у државном власништву направила прошле године био знатно већи – износио је око милијарду евра. Међутим, ако држава, у циљу проналажења стратешког партнера преузиме и комерцијалне дугове ових предузећа, (што је већ урађено у случају „Јата” у износу од око 20 милијарди динара 2014. године), додатни расходи би у најгорем случају могли изнети чак 700 милиона евра, што би било апсолутно неиздрживо, наводи се у овом тексту. Додатно, остаје да се види како ће се то одразити на пословање „Србијагаса”, односно, да ли ће нереструктуриране компаније: „Петрохемија” и „Азотара” своје губитке и даље преваљивати на „Србијагас”, а тако посредно и на буџет Републике.
Без обзира на то што је минус у државној каси мањи од плана, црвене лампице за узбуну још нису угашене. Првенствено због високих расхода за камате по чему смо међу негативним рекордерима у Европи.
Цена јавног дуга коју Србија плаћа очигледно је превисока – у 2015. години расходи за камате износиће преко 1,1 милијарде евра или 3,5 одсто бруто домаћег производа (БДП), односно свега што грађани и привреда створе за годину дана. Како пише у последњем извештају Фискалног савета, само шест земаља у Европи има веће трошкове за
камате на јавни дуг. Поређења ради, Грчка као најзадуженија земља у Европи са дугом од 180 одсто БДП-а за камате троши само 0,7 процентних поена БДП-а више од Србије. При том, рачуница Фискалног савета показује да ће буџетски расходи за камате до 2017. године достићи четири одсто БДП-а што је на нивоу Грчке. То значи да ће упркос оштрим мерама штедње, издвајања за камате расти.
Такође, илустративно је да и неке земље са знатно већим јавним дугом (више од 100 одсто БДП-а) попут Белгије, Кипра и Шпаније заправо имају ниже издатке за камате, који износе око три одсто БДП-а. Са друге стране, трошкови камата на јавни дуг у Немачкој су више него двоструко мањи (1,6 одсто БДП), иако је јавни дуг на приближно истом нивоу као у Србији (више од 70 одсто БДП-а).
