Док су председници и владе многих земаља заокупљени изналажењем могућности за постизање мира на украјинском ратишту и тражењем одговора на промене у глобалним односима које се одвијају и наговештавају након председничких избора у САД, власт у Србији подстиче тензије у друштву, таргетира унутрашње непријатеље и оснива “Покрет за народ и државу” који ће бранити националне интересе(?)
Петар Радојчић, генерал-потпуковник у пензији
Истовремено, ремети стабилност Западног Балкана, заговарањем стварања “српског света”, подржавањем сецесионистичке политике председника босанско-херцеговачког ентитета – Републике Српске Милорада Додика и усложавањем односа са Републиком Хрватском.
У уређеним државама (што Србија, нажалост, није), у кризним околностима и одсудним тренуцима, институције предузимају мере у правцу обједињавања грађана и подизања капацитета ради спречавања надолазеће опасности или одбране од спољњих непријатеља (могуће, потпомогнуте домаћим издајницима). Но, код нас није уобичајена ситуација.
Институције, под руководством председника државе Александра Вучића, разрађују и спроводе (по супозицијама – претпоставкама) план одбране државе од “домаћих непријатеља” који, уз
подршку страних издајника(?), већ четири месеца, “тероришу” грађане који “желе да раде и уче”.
За озбиљну друштвено-политичку кризу заслужан је недемократски карактер режима.
Наиме, Србија је, вољом државног руководства, располућена, заглављена и суочена са изазовима много дуже од четири месеца. Ситуација у држави и друштву погоршава се из године у годину, из дана у дан и резултира све већим и дубљим друштвеним расколом у режији функционера који би, по Уставу (који игнорише), требао да изражава државно јединство и буде председник свих грађана. Након доласка неорадикала (СНС) на власт, са “рециклираним” кадровима социјалиста, демократа, либерала и других “сателита”, почиње безобзирна трговина утицајем; злоупотреба службених положаја; расипничко господарење ресурсима; укорењивање квази патриотизма, екстремног и агресивног национализма; стварање атмосфере нетолеранције неистомишљеника и других зала, али и темељно разарање политичке и социјалне заједнице Србије.
Због аутократске тенденције актуелног режима, не може се предвидети где ће земља бити сутра, а камоли у наредних пет до десет, или више, година. Александар Вућич је обесмислио демократију, успоставивши систем у коме су државне институције паралисане, режимски медији и независни новинари под притиском, опозиционе странке фрагментизоване и (већински) дискредитоване, а грађани подељени (многи и понижени). У таквим околностима, уз толеранцију Запада, подршку Истока и “благослов” Српске православне цркве, створен је
повољан амбијент за селективну примену Устава и закона, системску корупцију, организован криминал, “реформу” безбедносних служби по мери сопствених потреба, запостављање струке,
таргетирање “унутрашњих непријатеља”, изостанак кривичне одговорности и (у замену за Косово) очување власти.
Све израженије напетости између власти и њених опонената, као и дела грађана, кулминирале су након обрушавања надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, са трагичним последицама. Након покушаја државних званичника и институција да “контролишу штету”, постало је очито да је време да се нешто предузме, јер безобзирно, неморално и осионо опхођење надлежних и политичко насиље прете да ескалирају у отворену диктатуру.
Вишегодишње манипулације пропагандне машинерије о утицају хибридних претњи на националну безбедност Србије, са почетком масовних (мирних) студентских протеста, прихваћених од великог броја грађана, замениле су, свакодневне, “процене” ризика од нереда и немира који наговештавају “обојену револуцију”. Очекивано, владајући режим је мобилизацију “бољшевичких пленумаша”, “страних плаћеника”, “аутономаша” и осталих квислинга, потпомогнуту “групама за притисак” и обавештајним службама западних центара моћи, оквалификовала као покушај недемократске смене власти и то у тенутку када је Србија “притиснута” (?) са свих страна. Нису изостале разне подметачине, теорије завера, оптужбе и најаве последица које су, услед покушаја дестабилизације државе, наступиле и које могу наступити. Наравно, прећуткују се узроци, све масовнијег, народног бунта.
Након бројних претњи просветарима и физичких напада на студенте, а нарочито 15. марта, на дан великог протеста у Београду, дошло се до спознаје да власт више не води (само) психолошко-пропагандни рат против “мањинског” дела грађана ове земље. Постало је очигледно да је спремна на конфликт и репресивне мере како би “вратила Србију поштеном народу”. Подстрекач институционалног и ванистинтуционалног вербалног, правног и физичког насиља, које треба да изазове осећај страха, несигурности, пасивности, па и немоћи опозиционе јавности, је нико други до председник државе и свих Срба(?) Александар Вучић.
Човек који има потпуну контролу над, готово, свим аспектима јавног живота, да би обликовао опажање и понашање оних који се супротстављају незнању, примитивизму, манипулацијама, еродирању демократије, “прљавим пословима” и безакоњу користи расположиве (узурпиране) ресурсе и полуге моћи, али и недозвољена средства.
Фрустрирани председник, испуњен мржњом према слободномислећим грађанима, очито се уживео у улогу “врховног команданта”. Кршећи Устав и законе, више не командује само Војском Србије, већ и полицијским и параполицијским формацијама. Неспреман за мирно окончање кризе, ствара напетост и тражи повод за (формално) проглашење ванредног стања, премда је оно (неформално) на привремено запоседнутој територији дела главног града – у Пионирском парку, тик испред његовог седишта. Пионирски парк, који чини целину са културно-историјским вредностима целог окружења, данима је била забрањена зона за грађане, али не и окупљене “студенте који желе да уче” и маскиране лојалисте, спремне за провоцирање и ангажовање под заштитом полиције, тј. државе.
Представници власти су “предвиђали” да ће се 15. марта (на дан “Д”) испољити велико насиље учесника протеста, да ће “све бацити на једну карту” и покушати да “нешто ураде”, чинећи најтежа кривична дела. “Врховни командант” је креирао атмосферу у којој су хаос и насиље “реална” опција, како би оправдао мере и акције којима би “одбранио” државу од оних који је “руше и уништавају”. Изневерена су му очекивања – протест је протекао мирно, без повода да “држава одсвира крај”. Крај су означили студенти који захтевају, првенствено, да институције поступају у складу са прописаним надлежностима. Повод је био, ничим изазван, инцидент код Пионирског парка који је иницирао први ешелон “лојалиста”, под заштитом органа за одржавање јавног реда и мира.
За људе који нису склони да признају пораз и не желе да се повуку, разумни потези су понижење. За њих мирно окончање великог скупа, као и актуелне кризе, није опција. Уследило је (за време петнаестоминутне тишине) брутално поступање припадника полиције недозвољеним средством и изазивање панике и озледа међу грађанима. Ишчекујемо вест о томе ко је наредбодавац.
И ових дана се уверавамо да је аутократски режим под све већим притиском и да испољава неспособност да умири “непристојну Србију”. С тога, не чуди Вучићева нервоза, јер
му ситуација измиче контроли, али испољава спремност на све како би је повратио. Иритира, не преза ни од чега. Позива на контрареволуцију, прети тужиоцима и полицајцима који не буду
“штитили поредак”. Покушаји дисциплиновања грађана, који се залажу за промене, указују да га не занима демократски легитимитет. Обзиром да се за све пита и о свему одлучује, на
њему је одговорност што се Србија налази у ризику од насилних сукоба његових поданика и бораца за институционално уређење и повратак система вредности.
