Почнимо од тога како је 28 лидера ЕУ, дискутујући о Западном Балкану на недавном самиту, уперило прстом на – а шта би друго – „руску агресију“ у дворишту ЕУ.

Пређимо затим на црногорског тужиоца и његово галамљење о „руским државним телима“ која су огранизовала покушај преврата током избора у октобру 2016. године ради спречавања уласка земље у НАТО.

И, коначно, осврнимо се на упозорење председника Европске комисије Жан-Клода Јункера да анти-ЕУ реторика Доналда Трампа може да изазове рат на Балкану. Уобичајено надобудни Јункер тврди: „Ако их препустимо самима себи – Босну и Херцеговину, Републику Српску, Македонију, Албанију, све те земље – опет ћемо имати рат“.

Балкан је можда – поново – на ивици експлозије. Али уз један нови моменат: за разлику од 1999. НАТО неће моћи да тек тако бомбардује небрањени Београд 78 дана. Нова генерација руских ракета би то врло лако спречила.

Балканску трагедију 1999. су суштински изазвали лажни масакри на Косову у режији БНД-а – немачке обавештајне службе – уз помоћ локалних Албанаца и БНД-ових агената провокатора, који су пуцали на обе стране како би изазвали рат и разбили Југославију.

Све очи упрте ка Албанији

Садашњи развој догађаја на геополитичкој разини је још мрачнији.

Уобичајени сумњиви ликови раде свој уобичајени посао: криве Русију, а дођавола са доказима

Стога ћемо допустити упућеном инсајдеру, др Олсију Јазеџију, директору Института за слободне медије у Тирани, да нам буде водич.

У децембру 2016. шеф ЦИА Џон Бренан је отишао у Албанију и издао фатву за „рат против Русије“ – са тежиштем на Македонији.

Како објашњава др Јазеџи: „После Бренановог одласка, албански премијер Еди Рама, блиски пријатељ Џорџа Сороса, окупио је све албанске политичке странке из Македоније и наредио им да подрже Зорана Заева против Николе Груевског, који се сматра русофилом и противником НАТО, док је Заев Соросов потрчко. Као резултат тога, Албанци су бојкотовали Груевског и дали подршку Заеву да формира владу. Заев је Албанцима обећао да ће Македонија усвојити албански као званични језик и створити трећу албанску (полу)државу на Балкану. Македонци се опиру, али Тирана и Еди Рама организују албанске политичке странке против Груевског, с циљем да Македонија постане члан НАТО.

У исто време, на Косову – суштински једној опакој нарко-мафијашкој превари која се представља као држава, и која је седиште Кампа Бондстил, највеће америчке прекоморске војне базе на планети – Хашим Тачи, председник и бивши разбојник Ослободилачке војске Косова (ОВК), „прави војску за Косово, са крајњим циљем интегрисања Косова у НАТО, упркос томе што се Србија противи таквој будућности за своју бившу аутономну републику“.

Јазеџи такође истиче како „у Албанији имамо две значајне терористичке организације, под заштитом Американаца и Европљана“.

Прва је оно што Анкара назива Терористичком организацијом Фетулаха Гулена (ФЕТО), за коју тврди да је инстумент немачких обавештајних служби: „Турска протестује што је Албанија домаћин ФЕТО-у, али их Американци ту држе као адут против Ердогана“.

Друга је Муџахедин-е Калк (МКО), која се бори против власти у Техерану: „Албанија се претвара у центар МКО. Џон Болтон је недавно боравио у Тирани, заједно са још неким међународним спонзорима МКО, и они нападају Иран и позивају на промену режима.“

Луцкаста лидерка МКО Марјам Раџави је такође посетила Тирану, и разрађује план за „рушење ајатолаха“ у Ирану.

Како истиче Јазеџи, кључна ствар је у томе што, „пошто су претворили Балкан у регрутни центар за ИСИС/Даеш током рата у Сирији, Американци сада претварају Албанију у државу новог – „2.0“ – џихада“.

Стога се понавља „иста историјска грешка коју су направили Албанци на Косову, који су своју будућност 100% везали за Камп Бондстил, мада ће их Србија поново освојити истог тренутка када би НАТО или САД отишли (што ће се, пре или касније, неминовно десити)“.

У међувремену, Европска унија и Американци, који би да дерадикализују вехабитске муслимане Европе, ћуте о иранским џихадистима.

„Невидљиви“ непријатељ

Дакле, кључни део слагалице је Албанија као центар новог џихада – против Словена у Македонији, против Техерана, а такође и против Анкаре. Није ни чудо што је, до пре неколико месеци, главни саветник албанске владе био извесни Тони Блер.

Али ту имамо и „невидљивог“ непријатеља који је посебно битан.

Крајем марта је српски председник Томислав Николић отпутовао у Пекинг у своју последњу званичну посету уочи избора 2. априла. Кинески председник Си Ђинпинг је истакао да је економска сарадња са Србијом – и Балканом уопште – приоритет за Кину.

Без сумње је тако. Пекинг је 2014. створио фонд за улагање 10 милијарди евра у Централну и Источну Европу. Прошле године, кинеско предузеће „Everbright“ је купило аеродром у Тирани. Кинеска Ексим банка финансира изградњу аутопутева у Македонији и Црној Гори.

У Србији, „Кинеска корпорација за путеве и мостове“ је изградила Пупинов мост преко Дунава у Београду – такође назван „Мост кинеско-српског пријатељства“ – у вредности од 170 милиона евра, финансиран зајмом кинеске Ексим банке, који је отворен 2014.

Шлаг на торти инфраструктурног развоја представља 2,89 милијарди долара вредна брза пруга између Атине и Будимпеште, која пролази кроз Македонију и Београд.

ЕУ је дигла узбуну у вези главне деонице Будимпешта-Београд, која вреди 1,8 милијарди долара, покренувши истрагу о томе да ли мађарски део крши строге ЕУ законе по којима су тендери за велике транспортне пројекте обавезни.

Уграђена у овај захтев је пословична западна ароганција, по којој Кинези никако не могу да буду способни да изграде инфраструктуру за брзу пругу која би била једнака, ако не и боља од оних у Европи, и то за мање новца.

Деоница Будимпешта-Београд заправо представља кључни део Копнено-морске експрес линије коју су Кинези обећали да ће да изграде још 2014. заједно са Мађарском, Србијом и Македонијом. То је суштина јутоисточно-европског чворишта Нових путева свиле, који се сада називају Иницијатива појас и пут (Belt and Road Initiative – BRI): трговински коридор између контејнерске луке Пиреј на Медитерану – у сувласништву Кинеске компаније за океански превоз (China Ocean Shipping Company) од 2010 – све до Централне Европе.

Званични спин НАТО-а је да он мора да буде присутан на Балкану ради борбе против „терористичке претње“. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг каже: „Недавно сам посетио Босну и Херцеговину и Косово, и охрабрен сам што видим колико су усредсређени на супротстављање претњи од стране бораца из иностранства.“

Е, па, „борци из иностранства“ су заправо као код куће, не само на Косову, већ ускоро и у Албанији, престоници џихада 2.0. НАТО је ипак мајстор у стварању нових „претњи“ које су неопходне да би оправдале његово постојање.

Џихад 2.0 ће вероватно бити уперен против Словена у Македонији, Ирана и Турске. Да не говоримо о руском меком трбуху. Невидљива квака је у томе што се он такође може ангажовати ради угрожавања кинеске тежње да интегрише југоисточну Европу као кључно чвориште Нових путева свиле.

Пепе Ескобар,Спутник