Пети октобар – успон и пад државног удара који је на власт у Србији довео гомилу гована

Један од најближих људи Слободана Милошевића ушао је панично у црни „мерцедес”, док се дим надвијао над Скупштином и државном телевизијом. Запалио је томпус на задњем седишту, али то није био почетак вечерњег хедонизма, као ранијих година, када је одлазио код Слободана Милошевића и Мире Марковић.

Две године раније, истом брзином, али у потпуно другачијим околностима, држао је боцу „чиваса” у крилу, као да љуља бебу, пошто су га Слоба и Ричард Холбрук позвали да донесе још једну боцу. Тада је од њих тројице само Ричард Холбрук, док су наздрављали, знао да је то последња партија покера коју ће одиграти. Како карташка, тако и дипломатска.

У предвечерје 5. октобра 2000. године путник на задњем седишту знао је, као један од некадашњих господара српских судбина, да више не господари ни својом сопственом. Утрчао је у кабинет министра полиције Влајка Стојиљковића, не схватајући зашто полиција не интервенише. Некадашњи пожаревачки полицајац, уочи избора 24. септембра, на дедињском двору уперио је пиштољ у главу једном од виђенијих Слобиних људи који се усудио да тихо пита – „Каква нам је опција ако изгубимо изборе?”

(Фото ЕПА/Саша Станковић)

„Та опција не постоји”, викнуо је Влајко. У сумрак, две недеље касније, пиштољ је био уперен у његову главу. Двојица полицијских генерала нису се обазирала на то што им је стигао познати гост. Специјални телефон, веза са Слободаном Милошевићем, звонио је без престанка, али Влајко није подизао слушалицу.

И тадашњи начелник Генералштаба Небојша Павковић ставио је вату у уши. Неколико месеци раније генерали полиције већ су ступили у контакт с лидерима ДОС-а и добили чврста обећања да ће бити поштеђени како у револуционарном преврату, тако и после њега. Два пиштоља била су уперена у слепоочнице Влајка Стојиљковића.

Непуне две године касније, до тада исмеван као омиљена, стара играчка владајућег пара који је политички изгорео у диму 5. октобра, 11. априла 2002. године, пуцао је себи у главу пиштољем на степеницама испред парламента.

Полицијски генерал који је прешао на страну ДОС-а, завршио је у Хагу. Човек на задњем седишту „мерцедеса” волшебно је нестао, како из кабинета МУП-а, тако и из јавности, да би ми, пре неколико година, пушећи томпус, овога пута као човек-сенка, намигнуо и поверио ми како је мењајући агрегатна стања, невидљив а свуда присутан, задржао утицај, капитал и слободу.

(Фото ЕПА)

У праву је. Обећања лидера ДОС-а да ће Србија постати демократска земља у Европској унији, с милијардама долара који чекају на граници и чекају да уђу, чим Слоба изађе, претворили су се у фарсичну политику у којој је само једна чињеница константа. Очекивања грађана су изневерена, а проповедничка бајка претворила се у типично српску, без хепи енда: живећемо несрећно, до краја живота!

Милошевићу је истекао рок трајања онога тренутка када после Дејтона није схватио да је боље да се повуче сам, него да га повуку сви остали. Погрешна је теза да су га срушили странци.

Хипнотисани, сиромашни, под санкцијама, гледајући како се врши првобитна акумулација капитала, тако што се њихове уштеђевине претварају у имовину новорођене врсте зване „тајкун” и под влашћу мушкарца који је управљао свима, осим својом женом, чекали су на озбиљну и кредибилну опозицију, способну да заустави свеопште понирање. Али, опозициони лидери су једни друге мрзели много више него Слобу. Нису ли уосталом, готово сви седели на његовом канабету.

Слоба није схватао да се играјући с њима заправо преиграо, а таква илузија о свемоћи и апсолутној контроли Државне безбедности, токовима новца и медијима, не може трајати вечно. Односно, док Американци не кажу да не траје вечно. Тако и би. Његова смена је постала чиста технологија, само се бирао начин: хоће ли пасти на изборима, на улици или природним начином одумирања.

(Фото ЕПА)

Али, то је био изузетно тежак посао да би га искључиво извеле домаће пословође! Био им је потребан страни инвеститор! Одлазећи у Америку, учествују на кастингу за будућег лидера који ће стати Милошевићу на изборну црту.

Зоран Ђинђић био је менаџер склопљене екипе, али је био свестан да он лично нема шанси, те је у Вашингтону изабран онај који није отпутовао. Зове се Војислав Коштуница. Неоспорни демократа, али и патриота, био је популарнији од свих осталих лидера ДОС-а заједно, док је Ђинђић вешто истурао испред себе Мила Ђукановића, Милана Панића, деда Аврама, Вука Драшковића, истовремено их трошећи.

Али како свакој револуцији недостаје демократска младост, требало је створити, али не такве да представљају декор који ће омађијати традиционалне Слобине бираче, пензионере и сиромашнији слој на граници између предграђа великих градова и села, тамо где се завршавају солитери и ничу кукурузи – јер, побогу, ко не воли своју децу – већ оперативце који ће стратегијом ненасилног отпора, мешавином духовитих перформанса и рада на терену, створити илузију о свеопштем бунту.

Тако је створен Отпор, скојевци ДОС-а, под вођством Срђе Поповића. Чак је и „Њујорк тајмс” приметио да необично личи на Лењина. И Добрица Ћосић им је дао подршку, чак се и учланио, те је такав, слепљени ДОС са необичном харизмом Коштунице – сувише уштогљен, образован и успорен – постао снага која привлачи Слобине људе. Не зато што су се изненада заљубили у Воју и Зорана, већ зато што су у њима видели власнике Нојеве барке у којој ће наћи слободно место после великог потопа.

(Фото ЕПА/С. Пикула)

Американци одмах у Будимпешту шаљу Вилијама Монтгомерија, дипломату за специјалне операције, вијетнамског ветерана, који је већ раније развео Бугаре од комунизма, а Хрвате од Туђмана. Монти, наравно, дели инструкције, новац и сателитске телефоне лидерима ДОС-а, с тим да је Веља Илић у почетку размишљао зашто му Американац даје телефакс.

Међутим, две политичке школе, а рекао бих и две непомирене сујете, које знају да српски престо никада није био двосед, улазе у жестоки српско-српски сукоб. Коштуница не жели велику чистку и реваншизам, не смењује одмах првог дебеовца Радета Марковића и генерала Павковића, тако је обећао, док Ђинђић преузима све полуге извршне власти, дакле реалну моћ. Тако се ствара антагонизам двојице кључних постоктобарских лидера и њихових кабинета, који оптужују једни друге за међусобно прислушкивање, док се остали лидери прикључују једном или другом, ДСС-у или ДС-у, Коштуници или Ђинђићу.

Најављена оаза демократије претвара се у нови полигон за политичке обрачуне, доказавши теорију да свака револуција на крају једе своју децу. Зоран Ђинђић је убијен у атентату, а Коштуници је, током два премијерска мандата, отишла Црна Гора, а потом и Косово. Потпуно се повукао из јавности и пре ће оседети, него што ће дати било коме интервју.

Претходно су обавили посао. Милошевић и његови најближи сарадници испоручени су Хагу, ратни генерали су посмењивани, а многи су такође добили хашку прекоманду. Отпор је, претворен у Канвас, положивши дипломски рад у првој обојеној револуцији у свету, постао један од најбољих интелектуалних брендова у Срба, извозећи свој ноу-хау у Украјину, Грузију, Сирију, стигавши чак до Малдива.

Слобини тајкуни постали су још богатији, Срби све сиромашнији, а СПС је, провевши мање од три године у илегали, с новим лидером Ивицом Дачићем, показао да су сви други све време остали помало социјалисти. Подршком мањинској Коштуничиној влади најпре су у тишини ушли у власт, а потом су постали пети елемент свих осталих влада и власти, до дана данашњег. Демократска странка, први пут после деведесете године, нестала је са скенера истраживања јавног мњења, а још се дели.