Одавно нисам посетио неки петоколонашки медиј, будући да не осећам потребу за тим. Ваљда су ми страни такви мазохистички пориви. Здравије се живи без уплива осећања које неминовно изазива редовна изложеност медијским конструкцијама издаје и сведочанствима однарођене свести „раденика“ ових кућа. Али, и без „конзумирања“, као да их ипак свакодневно пратим, бестидне и злокобне. Производ њиховог рада је зомбирани део народа што тако програмирано и предвидљиво гласа за своју пропаст.
Повод за мој мали скаутски излет на непријатељску територију била је вест на сајту Б92како је највећа странка владајуће коалиције, СНС, наводно одлучила да ове године ипак иде на ванредне парламентарне изборе. Тако бар пише други петоколонашки медиј,Блиц. Вучић би, веле, могао бити следећи премијер.
Вучићева ниша
“Из мојих уста нисте чули никада за ту границу (Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица). Никада!“ То је убрзо по разбијању радикала и формирању нове еврофанатизоване странке, СНС, изјавио Александар Вучић. Истиномер га ефектно демантује: послушајте само овај Вучићев говор. Негујмо културу памћења.
[jwplayer mediaid=”15250″]
Иако је дипломирао на Правном факултету у Београду, Вучић нема релевантно радно искуство. Српској радикалној странци приступио је још 1993. и од тада плива у политичким водама. Познат је по бројним ултрапатетичним изјавама, праћеним одговарајућим гримасама и говором тела, али примећујемо да је напорним радом на себи, уз вероватни ангажман професионалних саветника, у последње време успео да поправи свој медијски наступ, што је пратила и адекватна промена имиџа. Памтимо га и као министра за информисање који је потписао Закон о јавном информисању праћен драконским казнама за медије.
Ипак, пажљиви посматрачи знају да се по нечему истицао: био је главни спин доктор напредњака. Тако је својевремено лансирао причу о Ђиласу као наводном финансијеру Двери. Војска напредњака ангажована је да по српским сајтовима папагајски понавља ту причу. Двери на крају нису прешле цензус и не може се рећи да Алекова стратегија није била успешна, без обзира колико нам сâм тај спин на први поглед деловао бизарно.
Као што знамо, напредњаци су на прошлогодишњим изборима постигли успех, пославши жуте у опозицију. Учињено је то без икаквог политичког програма, готово без икакве политике. Неизговорена парола „жути су рђави, ми смо добри“ била је довољна за изборну победу. Народ је гласао против демократа згађен њиховом политиком, не помишљајући да можда бира мусавију копију жутих.
Нашавши се тако на власти, без програма, без правог искуства, с кадровима буквално скупљеним с коца и конопца, те са нелагодним успоменама на време када је глумљен врели патриотизам, требало је смислити шта и како даље. Србија се налази у страховитој кризи. Без обзира што народ већ годинама делује умртвљено, глад га лако може натерати на бунт који би могао бити фаталан по неспособну власт. Будући да сâм нема никакве експертске способности, релевантно радно искуство и резултате, чинило се да Вучић нема шта да понуди и да је брзо потонуће напредњака неминовно.
Тада се појављује излаз звани „борба против корупције“. Ту нису потребни експерти, траже се само чврста воља и амбиција, а ова Вучићу свакако не мањка. Чињеница да се антикорупцијска кампања води накарадно гласачком телу изгледа не смета – судећи по истраживањима јавног мњења народ ће то прогутати. Тако Вучић себи дозвољава да медијски најављује хапшења појединих људи, што је незамисливо у било којој уређеној држави. Стварна борба против корупције се, наиме, води упорним јачањем институција правне државе, а не волунтаристичким акцијама појединих политичара. У правним државама, какве су рецимо Француска или Италија, политичари се боје судија. Било би сјајно када би се исто постигло у Србији.
Вучић је тако пронашао своју златну „нишу“, могућност да политички профитира на „борби“, коју иначе спроводи крајње сумњивим средствима. Таква политика је медијски изузетно захвална: свако хапшење има снагу бомбе. Изгладнели народ осећа извесну компензацију допингован оркестрираном, хистеричном медијском харангом, гледајући најмоћније тајкуне како пуне тамнице. Хлеба и игара! То је древна парола чији смисао Вучић одлично разуме. Невоља је што његова „борба“ представља тек димну завесу за отворену издају земље, данас на Космету, а сутра на другим, још неотвореним фронтовима. Постоји још једна психолошка „цака“ која сведочи о чврстини данашње Вучићеве позиције: веома је тешко заузети став који би се могао протумачити као противљење борби против криминала и корупције. Врло је ризично стати у одбрану омраженог тајкуна, чак и када сте свесни да, као у случају Мишковића, изнете оптужбе стоје на стакленим ногама. Не сумњам да ће будућа тамничења бити пажљиво темпирана како би донела максималну политичку корист Вучићу. Тако је и без знања, способности, искуства и кадрова, пронађена уистину победничка стратегија. Не видим да јој било ко у догледно време може успешно парирати – први човек напредњака биће најпопуларнији политичар у времену које је пред нама.
Окупација у 26 коментара
Вратимо се на Б92. Први утисак након отварања ове странице формира нам потпуно латинично окружење. Ћирилица је напросто прогнана. Исто важи за горе поменути дневни лист. Присетимо се, окупацију Србије од краја 1915. до краја 1918. пратила је забрана коришћења ћирилице. Била је то једна од првих забрана аустроугарског окупатора, зато што је ћирилица препозната као један од најснажнијих стубова српске националне свести. Порушите тај стуб и ближи сте слому читаве националне конструкције. Као што видимо, оно што је некада долазило на крвавим бајонетима непријатељских војника, у посттитоистичкој Србији је увелико етаблирано.
У наставку, ради илустрације, копирам неколико карактеристичних коментара са Б92поводом горе поменуте вести о могућим изборима ове године.
Hapsenja koja su se desila poslednjih meseci nisu mala stvar i bice ih siguran sam jos. Prica o Kosovu se tek zahuhtava, i tek ce oni tu dosta raditi.Taj problem nije od juce i samim tim ne moze se resiti preko noci. Zato trebamo nastaviti putem kojim smo krenuli, i jos jednom dati podrsku onima koji nesto rade za Srbiju i njen narod.
(Jadranka Tosic, 9. januar 2013 18:52)
Znam da izbori mnogo koštaju i da nije baš pogodno vreme za nove, ali ipak mislim da bi vredelo skloniti ostatke prethodnih vlasti iz sadašnje vladajuće koalicije. Kao i ranije i sada pokazuju slabe rezultate u oblastima koje vode. Pokazalo se da jedino naprednjaci rade na poboljšanju sveukupnog boljeg života građana.
(Lady D, 9. januar 2013 10:29)
Bez obzira na napore pojedinaca da sve funkcioniše najbolje moguće, ipak se ostaci stare vlasti ne uklapaju u ritam promena. Treba ih u svakom slučaju skloniti da bi smo nešto postigli na planu boljeg života građana.
(Serpullum, 9. januar 2013 08:49)
Ma i treba da budu..neko je jos zaglavio, a Vucic hoce da resi stvari.
(Pospanko, 9. januar 2013 02:02)
Na izbore !!!
(Milicica, 9. januar 2013 01:41)
Bude li rezultata do tada nemojte se iznenaditi ako bude i dvotrecinska vecina
(Vladimir, 9. januar 2013 00:52)
И тако даље. Ова вест је изазвала лавину од преко петсто коментара. Најпре запажамо да приближно три четвртине свих коментатора са Б92 подржава напредњаке. Удео „страначке војске“ међу коментаторима је без икакве сумње веома висок, премда је проценат немогуће проценити. У сваком случају, љубав између петоколонашке куће Б92и напредњака данас напросто цвета.
Закључак
Петоколонашки медији су пригрлили напредњаке као своју нову звезду водиљу. И та чињеница може нам показати у ком смеру се креће Србија. Чеда Јовановић заиста више није потребан, он је одслужио своје. Његове идеје, али и идеје злогласне Друге Србије, сада суверено баштине напредњаци. Подршка страних политичара попут ноторног србофоба Јелка Кацина, листова какав је Економист, те малосрбијанских перјаница à laНенад Прокић, довољно говоре о садашњим позицијама напредњака. Говорити данас о њиховом патриотизму једноставно вређа здрав разум. „Борба против корупције“ представља изузетно ефикасно средство за јачање политичких позиција напредњака и истовремено замагљивање отворене издаје државе. Господар Вучић је дакле обезбедио и проширио своју чаршију. Добро за њега, не и за Србију.
