Пијаца српска – парадајз из Сенегала, лук из Кине, а лубенице из Грчке

Што је километара више, цене су ниже – необична је логика на српским пијацама. Неретко, парадајз из Сенегала, лук из Кине, лубенице из Грчке, пасуљ са Блиског истока или из Египта истих су или нижих цена од домаћих. Привредници не поричу да су слабо организовани, али државу криве за лошу аграрну политику.

Увезено воће и поврће неретко је јефтиније од оног произведеног у Србији, што за последицу има да домаћи произвођачи уништавају своје производе. Док се питамо како је могуће да производ који је прешао хиљаде километара буде јефтинији од оних произведених у нашем дворишту, привредници не поричу да су слабо организовани, али државу криве за лошу аграрну политику. Иако се пољопривредници жале на скуп процес производње, цена робе код произвођача често није висока, али од њиве до тезге порасте и три пута.

“Ми пољопривредници који смо стварно произвођачи, не можемо да продамо робу, нашу робу поклањамо, а они увозе са стране а имамо робу у изобиљу”, каже Слободан Ристовић из Житорађе.

У Привредној комори кажу да није реч о великим количинама увоза из егзотичних земаља, али да је већи парадокс то што увозимо робу по којој смо познати као произвођачи. Тако је, за првих пет месеци ове године, увоз паприка био готово четири пута већи него извоз, док је увоз парадајза чак 270 пута већи него извоз.

Дражи нам је холандски кромпир, па је из земље кломпи и лала увезено 33 пута више кромпира него што је извезено. Лук најчешће долази из Пољске, а пасуљ из Кине и Киргистана. Ненад Будимовић из Привредне коморе Србије каже да је заједнички наступ произвођача једно од решења, а не само укрупњавање поседа, типа кластера за заједнички наступ на тржишту који би сигурно побољшао статус произвођача.

“Врло је битна стратегија која је у изради и регионализација производње, мислим да би та два фактора много допринела”, каже Будимовић.

То значи да би регионализацијом производње држава препоручила шта се у ком делу производи и то субвенционисала. Иако и од стратегије и од државе очекују много, привредници не поричу да и у њиховој организацији има пропуста.

“Сигурно да нисмо довољно организовани, али за све то морамо као друштво, систем да имамо националну аграрну стратегију. Субвенције нису давање пољопривредницима, него улагање у крајњи производ да би био јефтинији. Мора држава да издвоји више пара за аграр да би пољпопривредни произвођач био конкурентнији”, каже Мирослав Киш из Асоцијације пољопривредника Србије.

Производ би могао да буде јефтинији, а произвођачи конкурентни и када би се удружили – тако би било могуће да опстану у борби против великих трговинских ланаца којих је у Србији све више.

РТС

фото: Бета