Одавно нам, на нас Србе мислим, памет не служи за расуђивање, већ за довијање и одавно смо се навикли на шупаљ звук речи, без обзира да ли се ради о лупетањима естрадних звезда, спортиста, новинара или политичара. Важно нам је да нам се неко уопште обратио, да нам је нека певаљка открила боју својих гаћа, да нам је политичар објаснио какав је он човек, а какав је садржај обраћања, какав је смисао, ако га уопште има, постало нам је свеједно.
Примерице: ако неки политичар изађе и одвали: “Ја никад не лажем”, нама такав делује као чврста стена моралности, етичко упориште Срба у ова тешка времена, а сасвим нам промиче да човек који заиста не лаже, не би ни изговорио такву реченицу. Или, кад ППВ каже: “Нико ме не може посвађати са Томом Николићем”, он остравља утисак човека који гаји трајна, чврста пријатељства и који своје пајтосе никада не напушта. Шешеља, на пример?
Научили смо се да пратимо речи, а не дела. Читав један језик је никао на тој нашој особини: “Рече ми човек ономад”, “Ал` им је рек`о, свака му част”, “Јеси слушао синоћ онога”… Да обратимо пажњу на то шта тај неко ради, не пада нам напамет. Довољно је да прича, прича, прича… То што је прича банална, што не саопштава ништа, нема везе.
Неки људи су, а политичари готово до једног, обдарени смислом за савршену баналност, за празнословље и баратање бесмислицама. Површност њихових говора је узвишена, дирљива, изворна. Они су сасвим у томе и то до те мере да естрада губи трку са њима. Питко и плитко. Дајмо реч Александру Вучићу: “Немогуће је да радите уколико неко сумња у ваш легитимитет. Немам проблем са тим да им пружимо прилику, само се плашим да је то по оној народној – спречите ме, да га не ударим а бога молите да му не приђете”! Пробајте да ово сведете на рационални ниво и-нећете ништа постићи. Нестаће, наиме, цела фраза.
Или: Потпредседница напредњака Зорана Михајловић каже да се ред мора направити у странци, као што се прави у држави.”Не у смислу да склањамо, него да помогнемо и оставимо простор за оне који желе да раде. На крају чувамо сопствену кућу, странку самим тим и државу”. Да странка није исто што и држава, та мисао никад није прошла кроз главу Зоране Михајловић. На рационалном нивоу, ако покушате да преведете, то би звучало овако: Не у смислу да склањамо (али ћемо склањати), него да направимо простор за оне који желе да раде (који сада, ето, немају простора, због препуњених канцеларија, ваљда), а опет неће радити, јер да су то умели, већ би нешто урадили. Неодољиво ми се намеће поређење њених изјава са мислима Мир Јам, која је патила од исте врсте баналности, као и мадам Михајловић: “Заволећеш га, Љиљо…А човек је поштен, ништа не тражи-само намештај и постељне ствари”.
Дајмо поново реч архипотпредседнику Владе: “Не мислим да су људи који ће за мене гласати на скупштини добри, а они други лоши. Али, знам да су постојале многе намере разних људи да покушају да свађају Томислава Николића и мене”. Колике и какве намера којих људи, питате се ви, да бисте ухватили зрнце рационалности у овоме? “Не бих о именима”, хладно вам узвраћа протопотпредседник.
Опет скок на изјаву мадам Михајловић: Упитана да прокоментарише нападе из Кабинета председника Томислава Николића на председника СНС-а Вучића, Михајловићева је рекла: “Наш став је да, неважно одакле напади долазили, у СНС-у нема места за оне који сарађују са криминалцима. Постоје процедуре и начини како ће се то решавати, и ми ћемо о томе разговарати”. Које процедуре, који начини и да ли ћете разговарати о онима који сарађују са криминалцима, или о процедурама? То да ли неко сарађује с криминалцима и да ли врши кривично дело, одлучују судије и тужиоци, а не СНС. Или ипак одлучује, по процедурама и начинима? А и ово да нема места за такве…па стисните се мало, направите место.
Дефинитивно-и баналност има своје геније. На конференцији за медије, на питање зашто је тек сад признао да му је Миша Банана био пријатељ, Ивица Дачић је једноставно, и свима разумљиво одговорио: “Није ни време, ни место да ми псотављате таква питања”! Шлус! А где је место, ако не на конференцији за медије и кад је време?
Изгледа једноставно, али није. Покушајте ви да изговарате овакве баналности и видећете да не иде. Потребан је известан таленат, као и неговање истог. Ако кренете да плетете неку фразу, попут наших политичара, омаћи ће вам се грешка; убацићете нешто паметно, чак и рационално и-пропаде посао.
Шта да се ради? Српски народ једном изнедри Исидору Секулић, једном Зорану Михајловић; једном Теслу, једном ППВа; једном Карађорђа, други пут Тому Николића. Мука је што успех оних првих припада читавом свету, а неуспех ових других, припада само нама. Првима припадају слава и сећање, другима лова и заборав.
Написане су, одавно, у психологији и социологији културе, многи радови о међузависности језика и мишљења и ни један такав рад не говори у прилог наше “дружине од данцета”, односно данашњих политичара. Конфузан језик, оптерећен празним фразама, говори о бесадржајности мишљења онога ко такве фразе саопштава. Илузија је да бистар мозак оперише јефтиним језичким пасажима; то није било и неће бити. Кад читате речи Његоша, или Андрића, ви тачно знате с каквим мозговима иамте посла; то исто важи и за ове празне говоранције наших политиканата, само што вам медији не дозвољавају, својом бубњарском ватром, да расудите о томе шта се крије у главама оних који овако јефтиним језиком говоре. Осим тога, Срби мисле да се права мудрост огледа у томе да га неко добро закукуљи и замумуљи, па силне године и сате трошимо да дешифрујемо нечије бесмислице. Не иде, наравно. Што се кљасто роди, време не исправи.
Ако мене неко пита, шампиони баналности су они који се, попут председника Николића, или пок. Ђинђића, изражавају у метафорама и алегоријама, које плитиким умовима изгледају као срж дубокоумности. Саветујем свакоме да погледа изванредан филм Хола Ешбија”Добородошли, господине Ченс”, са Питом Селерсом у главној улози. Ради се о умно заосталом баштовану, који у педесетој први пут излази на улицу и среће се са животом изван врта у коме је цела века прекопавао руже. Стицајем околности, упада у високо друштво, а да не зна ни нос да обрише честито. Кад га питају шта мисли о Хладном рату, он испали једино што зна: “Свака биљка има своје време цветања и увенућа”. Скрамица америчког друштва се одушевљава његовим глупостима, јер мисли да је он толико мудар, да се изражава у алегоријама и, на крају, замало не постаде председник Америке.
Разлика између баналности и мудрости није сваком видљива. Кад Николић, са пола снаге, каже да “му је ЕУ једно дете, а Русија друго”, то изгледа готово паметно. Јефтиноћу израза и метафоре ће уочити само ретки. Између два рата, песме је писао извесни Жика О. Дачић (не знам је ли био неки род данашњем државотворном елементу Ивици), па је једна његова збирка објављена и на француском (Jivoin Datchich: Le Martyre du Peuple Serbe) и није да није био популаран. Једино је умни, али и храбри Станислав Винавер смогао снаге да се стихом обрати књижевној публици и скрене јој пажњу с каквим великаном има посла: “Жика Дачић књиге пише, њима народ дупе брише”. Није, дакле, лако пронићи у баналност. То нам говори и велики успех Мир Јам и њене наследнице, барем по дубини мисли, Зоране Михајловић.
Кич се мери баналношћу својих асоцијација, каже Данило Киш. Између срцепарајућих новокомпонованих песама и изјава политичара нема никаве разлике у дубини мисли, а ни у интелигенцији текстописаца и политичара (“Ти си, ћерко, татин син” или “Ти си, Европо, Томин син”). Естрада је давно ушла у политику па, у том смислу, предлажем једну копродукцију мисли А. Вучића и наше народне поезије: “Постоје многе намере неких људи”(ППВ), рече ташта зету, док га зором буди” (народна). Или, скромно: “Да се дође до љубавног зачина” (стара уседеличка), “Постоји много процедура и начина” (З. Михајловић).
А сад без зезања: слушајте добро шта вам причају и не придајте тим наклапањима скривено значење, нити дубину; док им , на конференцијама за медије, чланови председништава и главних одбора изигравају дрворед у позадини, политичари вас потапају таласом кича и баналности. Ако вам се учини да у томе има нечег смисаоног, послушајте још једном. И оно што се Србима никад не може довољно понављати: Facta, facta, non verba! (Дела, дела, а не речи!)
Милан Миленковић
