Свако веће место имало је зликовце који су ударали на српска села и гонили сељаке да одлазе у неповрат, да би они одмах затим, заузели њихове куће и земљишне поседе.
Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске у многоме је отежала и сам живот Срба на Косову и Метохији
Он је прво био обичан сеоски оџа. Касније се, подмићивањем више власти, дочепао положаја муфтије, да би затим, помоћу уцена, пљачкања, затварања, батињања и убијања богатих Срба, постао најбогатији човек на Косову, са многобројним својим чифлуцима у приштинском санџаку.
Он је, на пример, ангажовао окорелог зликовца Дим. Бурјана, да помоћу њега глоби, уцењује и убија Србе. А овај напасник је то јавно чинио, без бојазни од турске власти. Преко хућумета (турског суда) у Приштини, Дим Бурјан је поручивао многим српским селима и богатим појединцима, да у одређеном року плате новчану уцену, иначе ће зло проћи.
По муфтијином налогу Дим Бурјан се био окомио на два српска села близу Приштине – Бабљак и Бабушу, која нису била турске чипчије, него су имала своју земљу, а муфтија је планирао био да од тих села направи свој чифлук. Сељаци из тих села говорили су конзулу Светиславу Симићу овако: „Има Дим Бурјан јака леђа и зато он може сербез да чини што хоће по Косову“, а зими се Бурјан мирно одмарао „на безбројним чифлуцима муфтијиним“, но највише у село Словињ.
У гњиланском срезу (кази) било је више Срба него Арбанаса. Због тога је ово подручје нарочито обележено кругом – за исељавање Срба. У томе су се истицала два насилника – Хусеин ага Ђаковци и Рашид ага Горанин.
Хусеин је досељеник из Ђаковице, а Рашид из Горе на планини Шари. Хусеин је, између осталог, притиснуо био пашњаке српског села Раиновца и раздао их сељацима да их разоравају и направе њиве. После тога, сељаци нису имали где напасати стоку. Стога оду да се жале код кадије у Гњилане, а кадија им каже: „Шта могу рајо ја, кад је он силан Турчин, и нико му ништа не може. Трпите, па шта вам бог да“!
А Рашид ага, пријатељ муфтијин, отишао је у село Доње Рудриге (Доња Будрига) и узео 150 сељака, да му бесплатно копају, ору, жању пшеницу и круне кукуруз.
 |
О животу Турака и њихових ага у поробљеним земљама. Стара Србија је последња међу ослобођеним од турског јарма
Удружени са Арбанасима, исто тако велика зла причињавали су Србима избеглице муслиманске из Босне и Херцеговине, тако звани мухаџири (мухаџери). После одлуке Берлинског конгреса 1878. године, да Аустроугарска окупира ове две покрајине, многе муслиманске породице то нису могле поднети, па су се у великом броју исељавале у Малу Азију и друге делове турског царства – у Санџак, Косово и Македонију. Ти бескућници постали су прави зликовци. Вера их је упућивала да уђу међу Арбанасе, иако ни једне речи арбанашког језика нису знали. Но и сами Арбанаси примали су их као лош свет.
 |
Долазак Мухаџера на Косово и Метохију
Ево шта о њима јавља српски конзул из Приштине 1895. године:„Досадашње зулуме још ће повећати досељавање мухаџирског олоша из пећке нахије. Како дознајемо, Арнаути староседеоци пећке нахије прогнаће отуда све тамошње мухаџире. Косовске аге и бегови спремају им већ куће по косовским селима, њиховим чивлуцима. Кад се узме да су мухаџери у пећкој нахији најгори и да њихове крађе и насиља нису могли издржати ни пећки Арбанаси, те их сада гоне из своје нахије, онда је јасно да је нашем живљу на Косову одзвонило. Та, данас на целом Косову, по селима нема више од 1.100 српских кућа.“
ПОЈАЧАЊА КОЈА СУ АРБАНАСИ ДОБИЛИ ОД МУХАЏЕРА НИСУ БИЛА МАЛА. ОНИ ЋЕ СЕ ПОСТЕПЕНО УТАПАТИ ЈЕЗИКОМ И ЖИВОТОМ У АРБАНАШКУ НАЦИОНАЛНУ ЗАЈЕДНИЦУ. И, ЈЕДИНСТВЕНО НАСТУПАТИ КАО НЕПРИЈАТЕЉИ СРБА.
