Писмо бившег инспектора: Полиција личи на мафију

Прокупље – Обраћам Вам се овим путем како бих Вас упознао са једном веома занимљивом животном ситуацијом, која, у ствари, може веома лако да да одговор на питање зашто нам одлазе млади и перспективни људи, ко остаје и коме смо поверили животе на чување. Зовем се Младен Стојковић. Рођен сам у Прокупљу. По струци сам дипломирани официр полиције и дипломирани правник. Радим (још увек) као помоћник командира полицијске испоставе Прокупље.

……

Дипломирао сам 2007. године на Полицијској академији у Београду и исте године почео да радим у Полицијкој управи Прокупље. Од самог почетка рада, посао сам схватио веома озбиљно и све своје задатке и задужења завршавао ефикасно и квалитетно. Међутим, не желевши да се одрекнем неких моралних убеђења, одбио сам да напредујем кроз службу користећи се неким “алтернативним“ методама, попут плаћања ручкова и вечера, куповања поклона, ваучера за путовања и наравно, давања новца онима који одлучују о мојој судбини у служби. Наивно мислећи да је рад и поштење, труд и залагање једини пут којим се треба кретати

Резултат сам видео већ прве године, када сам ускраћен за преко хиљаду евра на име зараде, јер сам примао 10.000 динара мању плату у односу на све остале приправнике-полицијске официре у Србији. Наравно, на наведену незаконитост указао сам начелнику ПУ Прокупље, као и начелнику Одељења за логистику, јер сам примао приправничку плату.

Одговори су били: “Не одгуруј руку која те храни, не сеци грану на којој седиш“…

Наставио сам да радим онако како сам сматрао да је најбоље. Уписао сам Правни факултет у Новом Саду и убрзо положио разлику испита у односу на Полицијску академију, тако да сам 2011. године постао богатији за звање дипломирани правник. У служби сам се брзо усавршавао. Похађао сам многе обуке, курсеве, семинаре…

Резултати на послу наравно нису изостали.

Као “награду“ за све постигнуто, добио сам упозорење од колеге, официра у одељењу полиције, да сам “превише полетео“ и да би требало мало да се “смирим“… Убрзо након тога поднешена ми је дисциплинска пријава за наводно извршену лаку повреду службене дужности, јер једна од патрола након 30-ак дана није поднела прекршајну пријаву, а ја сам, наводно, објективно одговоран за рад полицајаца…

Нисам одустао. Радио сам још јаче и вредније. Имао сам феноменалне резултате. Успоставио сам сарадњу са мисијом ОЕБС у Србији и уз њихову материјалну помоћ осмислио сам и реализовао више пројеката на територији ПУ Прокупље…

Указивао сам на могућу спрегу појединих полицијских службеника са особама из криминалног миљеа, на криминалне радње појединих полицајаца. Одмах сам од стране тадашњег начелника ПУ Прокупље Синише Благојевића примио више претњи да ћу бити избачен из службе. Начелник ОП Ивица Живковић ме је даноноћно задуживао и оптерећивао свакаквим задужењима и претио да ће ми скинути униформу…

Одмах након тога уследила је класична подметачина. Наредбе Прекршајног суда, које су биле на задужењу једног полицијског службеника који је премештен у Жандармерију – Миленковић Марка, сакривене су, док нису застареле. Одмах по застаревању, мени је поднешена дисциплинска пријава због наводно учињене тешке повреде службене дужности, јер сам као старешина био објективно одговоран за застревање наредби. Иова оптужба је била бесмислена, а Управни суд у Београду донео је пресуду у моју корист, којом је уважена тужба коју сам поднео против ПУ Прокупље.

Трпео сам психичку тортуру, омаловажавање, мобинг…али нисам одустао.

Врхунац је био 11.09.2016. године. Ван службе сам се налазио на свадбеном весељу у ресторану “Александар“ у Прокупљу. На крају весеља, неки од гостију,сачекали су ме испред ресторана и напали. Захваљујући искуству и физичкој спремности, успео сам да им се супротставим и прођем без озбиљнијих повреда. Нажалост, било је ту доста других повређених лица, међу којима и моји таст и ташта. С обзиром да се ресторан налази у близини полицијске испоставе у Прокупљу, телефоном сам обавестио дежурну службу, која је на место догађаја упутила две патроле. Једна је пронашла лица која су ме напала и довела их до ПИ (касније је против тих лица поднешена кривична пријава). Друга патрола пришла је мени. Стојчић Марко, један од полицајаца, наочиглед моје таште, таста, шурака и свастике пришао ми је с’леђа и задао ми јак ударац службеном палицом у потиљак, услед чега сам се онесвестио. Одмах затим колима сам одвежен до ПИ. По изласку из аута, Стојчић ми је поново пришао с’леђа и задао ми још неколико удараца у главу услед чега сам задобио неколико повреда у виду хематома и крвних подлива на потиљку главе као и крварења из коже попуцале услед удараца задатих палицом (поседујем медицинску документацију).

Полиција никада није предузела ништа поводом овога. Све је прикривено и заташкано. Ни са једним од сведока никада није обављен разговор на околности догађаја.

Након два дана су ме суспендовали са посла због измишљене тешке повреде службене дужности – понашања које штети угледу службе, у намери да ме ућуткају. Стављено ми је на терет да сам био алкохолисан – иако нисам, да сам одбио сарадњу са полицијом на лицу места – иако сам ја позвао полицију.Од начелника ПУ Прокупље, Ненада Каличанина сам захтевао да се батинаш Стојчић Марко санкционише, док није некога стварно осакатио или убио, али ништа.У два наврата обавестио сам и Сектор унутрашње контроле МУП-а. Ништа…

И 27.10.2016. године поднео сам захтев за раскид радног односа.

Никада нисам добио одговор на свој захтев. Званично сам још привремено удаљен из службе – суспендован. Од када сам први пут обукао униформу 15.09.2002. године на Полицијској академији, носио сам је поносно до краја.Знам да ћу у срцу и души заувек остати полицајац.

Овај е-маил пишем из Бергена, прелепог града на југозападној обали Норвешке, где сада живим са супругом. А НОКУТ (институција која се бави признавањем високог образовања) ми је ауторизовао диплому Полицијске академије. Супруга Слађана ради у здравству као неговатељица.

Надам се да ћете успети да искористите овај текст и да упознате грађане Србије ко их штити.

Поздрав из Бергена

Младен Стојковић

ВасељенскаТВ