Писмо подршке српском премијеру

Поштовани председниче Владе,

уважени господине Вучићу. Пишем Вам ово писмо подршке у жељи да Вам по ко зна који пут потврдим да су сви добронамерни Срби на Вашој страни, и да у потпуности подржавамо све реформе, за које зли језици кажу да су козметичке и на папиру, које спроводите. Србија је коначно добила државника који је кадар стићи и утећи, и на страшном месту постојати. Доказали сте то, поштовани председниче Владе, када сте попут хероја из холивудских филмова посртали пред очима нације пробијајући се кроз сметове у Фекетићу, носећи на рукама дете осуђено на сигурну смрт. Ништа њему не би помогла чињеница, поштовани господине Вучићу, да је још претходне вечери на лице места стигла Горска служба спасавања, опремљена искуством, моторним санкама и санитетским материјалом. Мудро сте наредили да они не смеју бити ангажовани све док вас она пијаница Омер Мехић, заједно са камерманом РТС-а, не довезе на лице места, и док Ви на Вашим снажним рукама не изнесете угрожене из сметовима завејаних аутомобила и аутобуса. Да ли је постојало поносније биће од сваког правог Србина тог дана, када је свет обишла слика гологлавог премијера како пада у снег, али се онда, улажући надљудске напоре, придиже и наставља даље, преваљујући преосталих 8 корака без ичије помоћи.

Доказали сте своју оданост домовини и током поплава које су Србију задесиле маја 2014. године. Док су издајници ширили панику међу народом, Ви сте изашли пред камере и својим умирујућим гласом послали поруку оптимизма, рекавши да је ситуација катастрофална, да лешеви пливају Савом, али да очекујемо погоршање ситуације, јер се суочавамо са највећом природном катастрофом која је Србију задесила. Та порука је у народ улила преко потребни спокој, и уопште не треба да се обазирете на то што је други називају ширењем панике и подизањем тензија. Требало је, уважени председниче Владе, и сада ми опростите што себи дајем слободу да Вам дајем сугестије, да похапсите све оне издајнике који су на друштвеним мрежама причали о томе како је Обреновац жртвован да би се спасио Београд, који су писали о селективној евакуацији становништва, који су указивали на то да на одређеним местима МУП има изричито наређење да стоји по страни и да се не меша у акцију спашавања. Требало је, додуше, да ухапсите и хоспитализујете и председника државе, који је пред камерама изјавио да су поплаве библијских размера, али и разумљиве, јер су Срби лош народ. Разумем, међутим, да нисте могли то да учините, јер би се онда засигурно нашао неки частан лекар који би и Вама, поштовани први миинстре, навукао једну од оних кошуља које се закопчавају на леђима, а био би крајње непатриотски чин да Вас неко у том моменту склони из центра дешавања. Србији је у ванредној ситуацији била потребна Ваша мудра и сталожена глава да се на правилан начин у тајкунске и страначке џепове прелије новац који је са свих страна пристизао као помоћ поплавама погођеним подручјима. Ко би боље од Вас, цењени премијеру, умео да обави крађу на тако високом нивоу, и са тако великим количинама новца? Остаће да се памти и Ваша храбра и часна одлука да након 4 дана и ноћи пакла кроз који су прошли током поплава, као употребљени кондом из Градског центра за обавештавање избаците чланове Горске службе спасавања, наредивши при том да своју опрему оставе на располагању Градском штабу за ванредне ситуације. Шта су они умислили, ти вајни спасиоци, да им тих 96 сати борбе са природом даје за право да упитају радио-везом ради ли нешто Сектор за ванредне ситуације МУП-а или је све спало на њих, који су волонтери? Одакле им само право да доведу у питање мудрост којом сте у тој критичној ситуацији руководили свим акцијама? И одакле им та количина дрскости и храбрости?

Подржава сваки честити Србин, добри наш и поштени председниче Владе, начин на који сте стали у заштиту својих министара када је пијани Омер Мехић стровалио хеликоптер на сурчинску ледину. Пре истражног судије и пре тужиоца, Ви сте знали резултат истраге која треба да се спроведе, али сте и спознали могућност да Бата Сантос и Доктор Смрт буду оптужени за убиство седам особа, па сте храбро и поносно пред камерама изјавили: “Шта је? Хоћете министре? Е па не дам! Ето, не дам их! Ево, ја преузимам одговорност!”. Дубоко сам уверен, поштовани Александре Вучићу, да је свака жена у том тренутку осетила топлину која се шири у пределу доњег стомака, и гаћице су им – под утиском Ваше неприкосновене храбрости и одлучности – једноставно саме попадале. И нема честитог Србина који није осетио понос гледајући како храбро преузимате одговорност, и на своја већ преоптерећена плећа преузимате терет који са собом носе лелек и туга седам унесрећених породица. Мој изразито пријатељски став према Вама ме просто тера, иако знам да за то није ни место ни време, да Вам кажем: “Јебаће ти неко маму, Вучићу, за оних седам душа. И маму, и тату.”. Иако осећам потребу да Вам то кажем, ја просто себи не могу да дам за право да Вам сугеришем било шта, јер бих тиме отворио могућност да непријатељи овог народа устврде да сте Ви у том случају успели да заташкате седмоструко убиство, а сви знамо да сте Ви преузели одговорност. Знам ја, уважени председниче Владе, да сте Ви чврсто рачунали на чињеницу да онај одозго не постоји и не суди за злодела, а ови на земљи су под Вашом контролом. Оно о чему можда нисте водили рачуна, а разумљиво је да чак ни Ви не можете о свему да мислите, јесте чињеница да је пад тог хеликоптера добрано усковитлао талас лоше енергије, и да сте Ви тај талас повукли ка себи. На сигурном сте сада, поштовани премијеру, али Вас ја из најбољих и најплеменитијих намера подсећам да ћете кад тад сићи са те заштићене позиције, а онда ће талас о коме причамо постати тајфун, и неће бити те земаљске или космичке силе која ће Вас спасити и склонити у сигурну кућу.

Уз поруку да сваки поштен и патриотски настројен Србин у потпуности разуме потребу да гувернерка НБС има плату од близу 5.000 €, док људи добијају отказе или раде за 150-200 €, и док од пензионера отимате одавно зарађени новац да бисте га кроз субвенције преусмерили домаћим и страним тајкунима, желим да Вам још једном изразим своје најдубље поштовање, и да Вам јавно обећам да на мој глас можете да рачунате засигурно. Ако ме икада ико буде питао да ли да Вас стрељају као пса или да Вас пусте да цркавате у некој установи за лечење менталних поремећаја, будите сигурни да ћу у себи пронаћи довољно хуманости да дам свој глас за тиху и брзу ликвидацију. Нисте Ви било ко, па да Вас пустим да се мучите, а и да брукате честиту породицу Вучића. Ипак сте Ви премијер Србије, понос и дика, највреднији међу лењима, најбољи међу лошима, најспособнији међу неспособнима. И погрешио је, добри мој и поштени председниче Владе, онај “навијач” који је у камере РТС-а узвикнуо “Вучићу, педеру!”. Дебело је погрешио. Требало је да каже “Вучићу, скоте и педерчино!”.

Име иа дреса позната редакцији