Пуцњава у Гораждевцу и бацање бомбе у Гојбуљи затворили су у куће децу из готово свих српских села јужно од Ибра.
„Мама, могу ли овде да гледам кроз прозор?”, било је питање једне девојчице из околине Пећи која је са мајком 1998. године напустила своје родно село и уточиште пронашла у Куршумлији. Њена мајка је тада новинарима објашњавала да се више од годину дана у Метохији пуца и да албански екстремисти не бирају мету. Због тога је деци не само забранила да излазе из куће већ и да гледају кроз прозор. Живот у страху постао је неиздржив и њен супруг је одлучио да породицу склони на сигурно.
Од тада је прошло скоро 18 година, а преостала деца у околини Пећи опет не смеју да гледају кроз прозор, да шетају улицом, да се играју у дворишту без страже родитеља. Најновији напад у коме су се Албанци буквално иживљавали пуцајући прво на споменик у центру села а после 200 метара и на српске куће потпуно је паралисао преостали српски живаљ. Стефана Петровић има седам година, а њене комшинице Мила и Миња Колашинац две, односно шест месеци. Куће у којима одрастају најгоре су прошле у поменутом нападу. Србољуб Колашинац видно узнемирен није желео никог да пусти у двориште, ни новинаре ни делегацију из Београда која је у Гораждевац стигла истог дана. Његове ћерке су мале и не знају шта се догодило, али каже да је супругу једва успео да смири. Почетком јула је такође пуцано на његову кућу и том приликом оштећен је ауто његовог брата, а сад је његов ауто изгорео. Још тај напад није расветљен, а уследио је нови.
Оно што је Гораждевчане посебно уплашило јесте чињеница да се одмах иза порушеног споменика налази летњиковац, где се окупљају млади. Без обзира које је годишње доба, скоро сваке вечери су ту, под отвореним небом, јер немају где друго. Били су и те вечери до близу поноћи. Одмах поред споменика, односно поменутог летњиковца, је пут којим и Албанци пролазе и са кога је пуцано. Напад се догодио око три ујутро, а Гораждевчани се за главу ухвате када помисле на то да је могао да се деси неколико сати раније. За све њих су ране убијених дечака у кафићу Панда у Пећи још увек отворене, о нападу на децу на реци Бистрици да не говоримо.
Откад је бачена бомба – која није експлодирала – на продавницу у Гојбуљи код Вучитрна, у куповину се одлази уз опрез. Они који се у вечерњим сатима окупљају у сеоским продавницама реагују на сваки звук аутомобила. Памтимо да су Албанци у Церници код Гњилана на продавнице у којима се окупљају Срби више пута бацали бомбе и у једном таквом нападу убили трогодишње дете. У Скуланеву код Липљана на групу Срба је Албанац налетео аутом, и ту је међу страдалима било дете.
Већина Срба на Косову и Метохији верује да су напади у Гојбуљи и Гораждевцу добро испланирани. У прилог томе иде чињеница да је у Гораждевцу одмах после завршетка пуцњаве искључена струја. У још једно верујемо: да су хтели да убију, то би сигурно урадили.
Нападачи су у Гораждевцу и Гојбуљи јасно ставили до знања да знају где се Срби окупљају. Ово су била упозорења са поруком да можемо да очекујемо и бомбе које ће да експлодирају и метке који ће ићи у људско месо. Ми смо потпуно у милости и немилости албанских екстремиста. Млаке осуде међународне заједнице и власти у Приштини и потпуна пасивност косовске полиције само иду у прилог нашој тврдњи. Представници међународне заједнице знају да су Срби од Албанаца своју децу крили и у време Милошевића и да их и даље крију, али ти исти Срби – сада национална мањина на Косову – имају заменика премијера, министре у влади „независне државе Косово”, све то подржава званични Београд, и шта они могу. Сами смо на то пристали и мало ли је за једну мањину. Ако нисмо задовољни овом поставком Срба у парламенту, можемо да их мењамо на изборима, па нека други статирају – молим лепо. А народ?
Пуцњава у Гораждевцу и бацање бомбе у Гојбуљи затворили су у куће децу из готово свих српских села јужно од Ибра. То су два напада у последњих месец дана, а сетите се колико смо батина од почетка ове године добили, колико је само каменица летело према нама и нашим кућама, колико пута су нам куће запалили. Нападачи су, наравно, непознати.
Многа деца којима су родитељи бранили да гледају кроз прозор, да се играју и шетају улицом јер ће на њих пуцати Албанци сада су и сами родитељи, и исто то бране својој деци. Још једна у низу генерација која одраста са истим страхом. Срби на своје потомке преносе страх од Албанаца, они на своје потомке мржњу да Србе киње и убијају.
То су теме којима се Срби на Косову и Метохији баве последњих месец дана и то је угао из кога посматрамо отварање првих преговарачких поглавља са Европском унијом, односно поглавље 35, које се односи на нормализацију односа Србије и Косова – не Београда и Приштине. У ситуацији када нам опет прете децом, када размишљамо како да их живе сачувамо, када, као и наши родитељи, водимо битку са собом отићи или остати на Космету, потпуно смо блокирали и не замерите нам ако нам није јасно шта су политичари у Београду прослављали уз јагоде и шампањац. Не, нама није јасно шта су то славили са свима онима који знају шта су Албанци радили и још увек раде са нама, са нашом децом.
Ако неко мисли да треба да се стрпимо и да ће бити боље са Заједницом српских општина, онда да кажем да она не обухвата Гораждевац и Гојбуљу.
Пише: Јања Гаћеша, Ослобођење.рс
