Страх Срба на Космету није мањи после полагања заклетве српских судија и тужиоца, напротив.
„Поздрављам вашу спремност да се интегришете у косовско правосуђе и да радите по законима Косова“, рекао је српским судијама и тужиоцима Хашим Тачи након што су пред њим положили заклетву. Нећу да улазим у то чиме су се судије и тужиоци руководили када су на то пристали – тешко ми је да разумем један једини разлог – јер почетак и крај те приче везан је за такозвани Устав и законе „државе Косово“, и ко може то боље да зна од њих. До јуче су радили по Уставу и законима државе Србије – која Тачија сматра ратним злочинцем – а онда су стали испред њега одбацивши исте. Нису ли у старту довели у питање свој кредибилитет?
На недавно одржаним локалним изборима изашло је мање од 50 одсто Срба са правом гласа, али довољно да се власт у Приштини слади још једном победом. Кампања је трајала месец дана и наслушали смо се свега и свачега. Да, на пример, породичног човека који прима минималац или плату у некој од институција које раде у систему државе Србије – здравство, просвета и слично – лако можете да убедите да мора да изађе на изборе и гласа. Убеђена сам да је већина од оних који су гласали потпуно свесна да нема ништа од боље будућности.
Да ли би лажно оптуженом Србину требало да буде лакше што му суди судија српске националности? Да ли ће се неко од судија уопште усудити да проводи правду у корумпираном друштву, на чијем су челу осумњичени за ратне злочине? Нико боље од тих судија не зна како лако овде главе лете свакоме коме правда на ум падне. Имају ли, после поменуте заклетве и исказаног поштовања „председнику“ Хашиму Тачију смисла расписане потернице за њим, Харадинајем, или било којим другим Албанцем који је руке српском крвљу упрљао?
НАДА НА СЕВЕРУ И ЊЕНО УМИРАЊЕ
Пре четири године локални избори су први пут организовани на северу. Сећате се ломљења гласачких кутија и људи са фантомкама? Све је тада било дозвољено само да се изаберу градоначелници општина на северу Космета. Четири године после отварао се шампањац, славила се, како су рекли, победа.
Одбор за жалбе „Централне изборне комисије Косова“ казнио је Српску листу са 22 хиљаде евра због слогана „Глас за Српску листу је глас за Србију на Косову и Метохији“. Слоган се појавио у предизборном видео клипу објављеном на Фејсбуку и није уклоњен са званичне интернет презентације Српске листе. Тек да отрезне сваког Србина који је и на секунд помислио – гледајући славље у Косовској Митровици – да су избори у „држави Косово“ за наше добро и јачу везу са Београдом.
Србима јужно од Ибра север Косова и Метохије био је велика нада – до потписивања погубног Бриселског споразума. Истина је да у том делу Косова и Метохије живи мањи број Срба него јужно од Ибра, али залеђина им је у централној Србији, а ту су и студенти. Добро организовани, могли су да се одупру свакој намери Приштине, и ту смо видели малу наду да се то може пренети на већа српска места са ове стране Ибра. Стрепели смо се да се северу не догоди југ, али, нажалост, догодио се.
Најгоре је што ово није крај уступцима Приштини. Резултат такве политике је погубан, и не нуди никакву будућност. Уместо да се народ враћа, све више њих одлази. Зато већина нас не види никакву корист од Срба који седе у такозваним косовским институцијама изузев да дају легитимитет „држави Косово“.
Поправљен кров, реновирано купатило или асфалтирана улица не доносе слободу и не односе страх, а то је оно што би прво требало овде урадити. Не значи да ти несрећни Срби у Приштини то не желе да ураде, њима то Албанци неће дозволити, и ту је крај. Већ су научили шта смеју, а шта не смеју, тако ће и судије и тужиоци. Поквареном Бриселу је довољно што су Срби у институцијама у Приштини, јер тако могу да звоне на сва звона како је такозвано косовско друштво мултиетничко, а Срби, као ретко која мањина у свету, имају министре и вицепремијера. Због улоге коју званични Београд има у гурању тих истих Срба у приштинске институције, отвори се понеко поглавље. Све је то шминка, а њена основна сврха је да прикрије недостатке. На крају крајева, и они што себе називају представницима Срба у Приштини и званични Београд знају право стање на терену, али га сами шминкају. Боје и четкице су у њиховим рукама.
Обичан народ који овде живи изолован и готово заборављен, потпуно је немоћан. Зар све чешћа хапшења и лажне оптужбе не говоре у прилог томе. Како ће да демонстрирају силу сада када смо им комплетно допали шака. Страх нам је у сваком делу бића, сада се бојимо и административне прелазе да прелазимо. Тај -страх није мањи после полагања заклетве српских судија и тужиоца, напротив, још смо један камен додали њиховој независности – и то врло битан.
ЈОШ САМО ОД БОГА ДОБРО
Да ли сте некада били у манастиру Високи Дечани? Да ли сте седели на клупи поред чесме, између улаза у стару трпезарију и виницу, и слушали тишину? Нигде на планети тишина није тако моћна, и не утиче на човека тако јако као у порти ове светиње. У тој тишини човек душу своју одмори и све, бар на тренутак, заборави. Ту је радост, ту је снага, ту је љубав – ту је Бог. То је једна од тачака на Косову и Метохији на којој се све српско са Господом спаја.
Једино бежањем у тишину наших манастира можемо да сачувамо себе и будемо мирни, јер све што се дешава просто тера човека да полуди. Ту истину и реалност требало би да бирамо у овом ненормалном времену, јер ми смо још само од Бога добро, од људи давно не.
Стандард.рс
