Резиме: Овај рад је посвећен постојећој “Пољопривредној корпорацији Београд”, која је до почетка транзиције носила назив “Пољопривредни комбинат Београд” – што је у скраћеном облику увек ПКБ.Циљ рада је да се на одређен начин повеже актуелна ситуација ове корпорације са њеном историјом у оквиру Yу модела стварања пољопривредних комбината као организационих облика трансформације традиционалне у модерну агропривреду. Сама расправа о савременој проблематици ПКБ укључује и посебан осврт на историјску генезу порекла пољопривредних комбината, која се поклапа са трендом развија овакве организационе форме агропривреде у најразвијенијим земљама од средине 20. века. Одређена пажња посвећена је тешкоћама ПКБ да се успешније носи са транзицијом која га је увела у процес растурања.
Што се тиче модела актуелне приватизације “преосталих патуљака” ПКБ тренутно (2018) не постоје транспарентне (доступне званично) информације које би омогућиле одређене анализе. На крају могло би да се постави питање: ,,није ли продаја ПКБ упоредива са продајом породичне сребрнине”?
1. УВОД
Крајем 1990-их код нас, поред термина трансформација и транзиција, агробизнис постаје све више употребљавана реч међу посленицима који се баве економском проблематиком аграра. Као синоним за агробизнис у то време код нас је (уосталом као и у многим земљама развијене тржишне економије) коришћен термин агрокомплекс.
Сам термин “агробизнис” релативно је новијег датума. Његова појава се везује за питање контроле тржишта у САД средином 1950-их. Гурана токовима техничко-технолошког прогреса пољопривреда овде пролази кроз веома сложене функционално-организационе промене усмерене на интеграционе процесе у домену производње и промета хране. Ови процеси су до темеља пољуљали систем традиционалног ослонца пољопривреде на породичну фарму.Управо тада све више преовладава мишљење да је стара идеја решавања овога проблема на фарми превазиђена. Једноставно, модерна пољопривреда је постала неодвојива од читавог низа пословних фирми које производе за пољопривреду и продају пољопривредне производе. Отуда економија аграра значи далеко више него што је то неколико фарми, складишта и посредника; она укључује прерађиваче, произвођаче пољопривредних машина, петрохемијски и транспортни комплекс, фирме за паковање и рекламу, владине агенције, универзитеске лабораторије, банке и многе друге институције које окружују фармера.
На овакву реалност широко схваћене сарадње у производњи хране међу првима је указивао Џон Дејвис (заменик министра пољопривреде у Ајзенхауеровој влади 1956.). Њему се приписује и изум речи “agribusiness” коју је употребио при упозорењу на илузије фармерских лидера који су сликали портрет независне породичне фарме, контролу тржишта преко кооператива и суверености потрошача у градовима. Већ у то време Давис говори о уговорној производњи и вертикалној интеграцији. Импресиониран снагом рађајуће појаве међузависности и неизбежне сарадње огромног броја актера у комплексу производње хране, он је одабрао и први употребио једну једину реч како би описао ову појаву у њеном тоталитету, а та реч јесте “agribusiness“.
Овако схваћене идеје о неминовности деловања агробизниса већ 1960-их преовлађују у САД где долази до тзв. конгломератског бума: читав низ веома разноврсних компанија убацује се у област производње хране (нпр. Universal Helicopters, General Motors, Tenneco, Standard Oil, Kaiser Aluminium и др.). У то време, чак и саму реч агробизнис неки интерпретирају сужено – подразумевајући само врло велики, или конгломерат, бизнис везан за област пољопривреде. Мада је и тада овако сужену дефиницију прихватио знатан број аутора, ипак је далеко више присталица који под агробизнисом подразмевају збир свих послова који су везани за свеукупност агропривреде.
Овакве дефиниције нашле су своје место и у уџбеничкој литератури, где се на модерну пољопривреду гледа као на хомогену индустрију (привредну делатност) коју чине: ситне породичне фарме, велике корпорације, кредитне институције, снабдевачи ванпољопривредним инпутима, прерађивачке и маркетинг фирме, транспортна инфраструктура, велетрговина, ресторани, те трговина на мало храном и влакнима.
У развијеном свету се лансира концепт агропривреде који значи далеко више него што је то неки број фарми, складишта и посредника. У том смислу овај концепт укључује агроиндустрију (прерађиваче пољопривредних сировина), произвођаче пољопривредне механизације, петрохемијски и транспортни комплекс, фирме за паковање и рекламу, владине агенције, универзитетске лабораторије, банке и многе друге институције у чијем окружењу делују непосредни пољопривредни произвођачи, независно од тога да ли су “мали” (породични систем пољопривреде) или велики (систем индустријског бизниса). Овако схваћен комплекс агропривреде треба да добије своју потврду и у привредној пракси. “Велики” као ни “мали” пољопривредници не могу остварити ефикасно пословање без одговарајућег укључивања у шири систем, артикулисан као комплекс аграрне привреде који почива на неизбежним међусобним везама по хоризонтали и по вертикали.
Потписивање уговора о куповини ПКБ-а
Међутим, независно од овог ширег схватања агробизниса (и упркос одређеном отпору академског корпуса) у САД животна реалност, потпомогнута законском регулативом о различитим облицима субвенција у производњи хране, показује да систем “великих” и даље остаје чврсто укопан у области агропривреде. С друге стране, “велики” се све више укључују у свеукупан развој руралне економије, преузимајући и одговорност за такав развој у коме би своје место могла да нађе и кооператива (задруга) као интегрални део тржишне економије у оквиру индустријализованог комплекса хране.
2. СУШТИНА ИДЕЈЕ О МОГУЋЕМ АГРОБИЗНИС КОМПЛЕКСУ
У модерном индустријализованом комплексу хране (тхе Агрибусинесс Цомплеx) повезивање разних актера у оквиру јединственог агросистема (на нивоу региона, земље или ширег окружења може бити различито). У уџбеничкој литератури развијених земаља обично се пише о три врсте оваквих веза: (1) вертикална координација, термин који се најчешће употребљава подразумевајући повезивање сукцесивних фаза маркетинга и производње одређеног производа у ентитету јединственог доношења одлука; (2) вертикална интеграција која подразумева да су непрекидне производне фазе, или маркетинг фазе, координиране у оквиру једне фирме, нпр. када произвођач пшенице купи млин или обрнуто; (3) уговорна производња која укључује коришћење уговора између произвођача примарних пољопривредних производа (ратарство и сточарство) са прерађивачима, дилерима или са другима који претходе, односно следе фазу примарне пољопривреде. Поред тога што укључују врсту производа и начин производње (технологију) ови уговори обично садрже и цену која ће бити плаћена произвођачу.
Као што се види из претходног текста у земљама развијене тржишне економије агрокомплекс (агробизнис), као сложени систем за производњу хране и задовољења захтева потрошача, представља бројне делатности које су међусобно повезане и крајње зависне једне од других. Које делатности се укључују у агрокомплекс обично зависи од економске политике сваке земље, тако да се појам може ширити и сужавати. Једна од могућих варијанти повезивања различитих делатности унутар агрокомплекса која је евентуално могла бити примењена код нас као модификована форма, видљива је из приложене шеме (Сл. 1). Очигледно је да се овде ради о једном ширем концепту агрокомплекса, кога чини пет заокружених сегмената међусобно повезаних нераскидивим везама које се остварују на тржишту кроз свакодневно пословање појединачних организација у склопу сваког сегмента.
Сл.1. Интегралне везе унутар агробизниса
Према приказаној концепцији централни сегмент агрокомплекса чини примарна пољопривредна производња (биљна и сточарска). Други сегмент представља индустрија за прераду примерних пољопривредних производа и то оних производа који чине сировинску основу за развој индустрије прехрамбених производа, индустрије конзервисане хране, индустрије сточне хране и дуванске индустрије. Трећи сегмент агрокомплекса представља прометну функцију која покрива промет производа за људску исхрану, затим промет сточне хране, сировина пољопривредног порекла, те опреме и репродукционог материјала за све сегмента агрокомплекса. Четврти сегмент агрокомплекса чини индустрија за опрему, тј. индустрија пољопривредних машина, индустрија опреме и за други и трећи сегмент агрокомплекса, те хемијска индустрија чији производи су намењени за потребе претходна три сегмента агрокомплекса. Пети сегмент овог комплекса чине бројне активности у области услуга где су најзначајније наука и образовање, инфраструктура, финансијске услуге и др. Приликом укључивања у агробизнис систем сви делови унутар појединих сегмената треба да се планирају по основним принципима маркетинг концепта.
3. ВРЕМЕ ПОЈАВЕ КОМБИНАТА У YУ МОДЕЛУ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ
Сама реч комбинат упућује на то да се ради о одређеним комбинацијама обављања разних функција модерне пољопривреде: пре свега, функција примарне производње, прераде и промета, а потом и читавог низа узгредних функција које представљају делатности ових великих интеграционих система. Према томе, комбинати у Yу моделу трансформације традиционалне пољопривреде представљају такве организационе форме које у себи сједињују читав низ делатности везаних директно или индиректно за производњу хране. Ови комбинати у префиксу носе разне ознаке: “пољопривредни” (ПК), “задружни” (ЗК), “пољопривредно-индустријски” (ПИК) и сл.
Појава комбината у Yу моделу трансформације пољопривреде нарочито је интензивна почев од краја 1950-их. Као највиши облик организационе форме у друштвеном сектору пољопривреде, настајали су кроз интеграционе процесе, с једне стране, друштвених пољопривредних организација (пољопривредна добра, задруге и друга пољопривредна газдинства) и , с друге стране, постојеће прехрамбене индустрије. Тако су створене јединствене, комплементарне организације модерне пољопривреде које у себи сједињују најпре две основне функције (примарну производњу и индустријску прераду), а потом и низ других пратећих функција међу којима су, између осталог, научно-истраживачки рад, финансије и друге функције које воде ка заокружењу целокупног процеса репродукције хране. У томе процесу јасно се назиру обриси нових, још сложенијих, интеграционих форми модерне пољопривреде, који ће добити назив агроиндустријски комплекс, схваћен као велики економски систем у производњи и промету хране. Овај систем је замишљен као расадник и носилац ширења технолошких и организационих иновација у овоме значајном сектору привреде.
Комбинати, као моторна снага трансформације традиционалне пољопривреде (чији је основни задатак био изградња моћног друштвеног сектора у оквиру агропривреде) развијени су у свим републикама и покрајинама тадашње Југославије. У другој половини 1970-их међу велике комбинате сврстано је њих двадесетак: Словенија 1, Хрватска 5, БиХ 2, Македоније 1 и Србија 11 (од тога Војводина 8, Космет 1 и Србија ван покрајина 2). Међу овим комбинатима без сумње, највећи је Пољопривредни комбинат Београд, како по обухвату делатности тако и по простору пословања.
Стварани по идеји да ће регионални комбинати функционисати као саставни делови (сегменти) одређеног система агрокомплекса (било на ужим или ширим комплементарним регијама или на подручју државе) они у време званичног модела самоуправљања нису дали очекиване резултате. Разлози су бројни, али је највећи у томе што су међукомбинатски односи регулисани по концепту “договорне економије” уместо по маркетинг концепту, који се заснива, између осталог, и на студирању алтернатива у производној структури. То укључује и истраживање тржишта на бази праћење жеља и потреба купаца. Све то заједно омогућује ефикасност пословања комбината као интегрисаног великог система у домену агропривреде.
У време “Yу комбинатоманије” локални моћници нису схватили основне поставке на којима почива концепт агрокомплекса као великог система у агропривреди – недовољна знања менаџмента који се руководи више појединачним (личним, егоистичним) него општим пословним интересом. Наиме, овакве амбиције директора су својствене пре-феудалном систему вредности него пословној етици и заједништву као вредности којих се не одриче тржишни систем привређивања. Тако је, свако од ових моћника желео “свој агрокомплекс”. Свако је производио такорећи све исто, што је доводило до гомилања производа у магацинима. На тај начин је пренебрегнут основни принцип пословања: “не производи оно што нећеш моћи да продаш”. У томе и јесте суштина концепта маркетинга.
Пољопривредне комбинате пратиле су бројне реорганизације од којих је била најпогубнија ЗУР-овска. Разбијајући суштинску архитектуру функционалне организације друштвене агропривреде ЗУР је омогућио стварање “квази агрокомплекса” унутар агроиндустријских комбината којима је, по принципу аутаркије (уместо по тржишним принципима маркетинг концепта) тежила свака општина. Колико су то биле вештачке творевине (механички збир конструисаних ОУР-а) показала је пост ЗУР-овска реорганизација. Систем се једноставно урушио тако што су се из комбината издвојили тзв. профитни центри (прерађивачка индустрија и трговина).
Распад великих агросистема узрокован је, пре свега, волунтаристичким и егоистичким понашањем директора појединих ОУР-а које је подгрејавано ставовима теоретичара недовољног знања који су комбинате проглашавали социјалистичким латифундијама, гигантима на стакленим ногама, каменом о врату државе и сл. Као последица овога распада јављају се велии проблеми у свим сегментима агрокомбината: примарна пољопривредна производња (као трошковни сегмент) није у стању да сама сноси терет сопствене репродукције (између осталог и због диспаритета цена инпута и аутпута које су у надлежности државне регулативе); прехрамбена индустрија (и иначе прекапацитира услед занемаривања примене маркетинг концепта) све више има проблем са обезбеђивањем сировина услед чега је принуђена да смањује обим коришћења инсталираних капацитета; издвојена трговинске мрежа је изложена снажном притиску често и нелојалне конкуренције убрзано развијајућег приватног сектора у домену прехрамбене робе. Решење ових проблема могуће је помоћу реинтеграције покиданих природних веза које иначе чине основне претпоставке модерног агробизниса (агрокомплекса) какав се практикује у развијеним тржишним економијама. За ту сврху користе се алтернативне могућности међу којима су најзначајније вертикална координација, уговорна производња и вертикална интеграција (Cramer and Jenses, пп. 27-28. Овај концепт неминовно следи агропривреди Србије у будућности.
Све ово оптеретило је постојеће комбинате проблемима неефикасног пословања. То ће бити основни предмет свих анализа и тражења излаза из постојећег стања. Резултат ових анализа ће у процесу транзиције (приватизације) коначно довести до “растурања” Yу комбината негде брже, а негде спорије, где је Србија предњачила по спорости у односу на остале делове бивше СФРЈ.
Масовна фрагментација већ постојећих агросистема и разградња комбината вршена је у свим аспектима: организационо-пословним, технолошком и економском. Ова дезорганизација комбината последица је недостатка визије менаџмента о неизбежности повезивања свих функција у великим системима модерне агропривреде (како су почетно конципирани и комбинати). У том незнању (аматерско управљање), менаџмент је издвојио из великих система агроиндустрију и трговину (као профитне јединице) од примарне пољопривреде (трошковне јединице система). То је довело да диспаритета цена што је за примарну производњу било погубно.
Доносиоци одлука на нивоу комбината су изједначавали “свој комбинат са агрокомплексом”. Очигледно, није им било јасно да агрокомплекс, као систем, није јединствена фирма (што комбинат јесте). Покушаји бројних реорганизација током трајања “договорне економије” нису дали позитивне резултате.
У процесу својинске трансформације агросектора било је и појава малверзација од стране менаџмента, што је изазивало гнев запослених, а потом и страх од приватизације (губитка посла). Малверзације су нарочито биле видљиве у тзв. спонтаној приватизацији где се друштвени капитал преводи у приватни преко усмераваног пословања друштвеног предузећа од стране менаџмента са приватним фирмама чији су власници често у родбинско-пријатељским односима са директорима друштвених предузећа (“буразерска економија”).
У Србији је овај модел приватизације окончан прилично неуспешно посматрано са економско-социјалног становишта. Покидане су све везе некада замишљених пословних функција у оквиру једног комбината. Велики број запослених изгубио је посао у процесу више неуспелих приватизација. Тај процес још није дефинитивно завршен. Најбољи пример за то је ПКБ. Као “последњи мохиканац Yу комбинатоманије” још увек (2017) је у државном власништву, за кога се управо тражи пословни (приватни) партнер.
Поред лошег управљања комбинатима у Србији (недовољно знање менаџмента и занемарена примена маркетинг концепта) погоршању стања у великим агросистемима у првој половини 1990-их допринели су и бројни други фактори. Међу њима су најнеповољнији санкције УН и разорна дејства инфлације 1993. године.
У време санкција обезвређена је тржишна цена роба које производе комбинати на тај начин што је практиковано синдикално снабдевање потрошача (познате јефтине “полутке”). У време инфлације добар део комбината улази у процес власничке трансформације. Они комбинати који су у то време обавили власничку трансформацију имали су деоничарски удео у укупном капиталу између 70-80%, да би се тај удео после ревалоризације свео на око 2% када је овај процес заустављен до доношења новог закона. У томе међупростору деловали су “вешти инвеститори” (тајкуни) који су у бесцење купили профитне делове комбината (индустрију), док је примарна производња остала “на ледини”. То је био крај система комбината.
За разлику од других великих система, нпр. Сартида који своје високе пећи није палио четири године у току санкција, велики агросистеми су непрекидно радили како би се прехранила нација, а уз то су успевали (истина под изузетно тешким условима) и да извозе обезбеђујући тако прилив неопходних девизних средстава од којих су бенефицирали сви више него агросектор у целини. Напротив, овај сектор довођен је у веома неповољан положај нарочито преко диригованих цена егзистенцијалних производа ради очувања социјалног мира.
Пољопривредни комбинати у Србији, који су “преживели” санкције УН, разорну инфлацију и друге неповољне околности функционисања, после свега су проглашени за “камен о врату државе” кога се треба решити по било коју цену. Званична агрополитика је то сместила у центар свога концепта приватизације комбината која је коначно и обављена у првој деценији 21. века.
4. РАЗВОЈНИ ПУТ ПКБ: ОД МОЧВАРЕ ДО СВЕТСКОГ ГИГАНТА ИЛИ ОД САМОУПРАВНОГ ЏИНА ДО ТРАНЗИЦИОНИХ ПАТУЉАКА
Данашња Пољопривредна корпорација Београд има развојни пут дуг преко 70 година. Почетак се везује за Земаљско пољопривредно добро по називом “Панчевачки рит” које је основано одлуком Владе НР Србије 27. децембра 1945. године са задатком да Београд снабдева основним пољопривредно прехрамбеним производима. Проширење овог пољопривредног добра је вршено мукотрпним освајањем мочваре и њеним претварањем у плодно тло. Добро је располагало са око 17 000 ха неуређеног ритског земљишта и одређеним бројем вучне стоке као основне ,,погонске снаге”. Радници који су радили на шест газдинстава (Падинска Скела, Бесни Фок, Врбовски, Ковилово, Глогоњски и Јабучки Рит), услед недостатка путева и транспортних средстава, спавали су у сојеницама и колибама. Привођење ритског земљишта култури за организовање ратарске производње било је импресивно: са 1.769 ха у 1945. години повећана је на 10.160 ха у 1948. години (скоро 6 пута).[1]
Од почетка 1960-их изграђивана је основна концепција ПКБ-а као великог модерног (интеграционог) система у агропривреди. У стварању ове концепције у доброј мери коришћена су доступна сазнања о појави “agribusiness”, односно “agricomplex” концепта у развијеним земљама света. Отуда се може усвојити претпоставка да је ПКБ у својој пракси користио доступна искуства стварања “агробизнис концепта” који је средином 1950-их лансиран у САД.
Концепцијску основу утемељења ПКБ чинило је неминовно интегрисање примарне пољопривредне производње, сопствене индустријске прераде и промета уз примену међусобне хоризонталне повезаности свих саставних сегмената. Целокупни развој комбината засниван је превасходно на два основна параметра: (1) постојећи природни услови као што су плодно земљиште, вода и клима; (2) близина главног града који се развија у велики потрошачки центар који подразумева сигурно тржиште. У томе контексту развијано је интензивно ратарство, као основа за интензивну сточарску производњу што заједно чини производњу основних сировина (житарице, индустријско биље, млеко, месо, воће и поврће) за модерну индустријску прераду. [2]
У време ОУР-изације ПКБ је достигао свој врх како по обављању интеграционо-пословних функција, тако и по просторном захвату. Пословне функције у оквиру Сложене организације удруженог рада (СОУР) коју чини (у другој половини 1970-их) 31 радна организација (РО) и 145 основних организацију удруженог рада (ООУР) у 33 општине на подручју свих република некадашње Југославије. Ако се СОУР ПКБ посматра шематски од периферије ка центру, јасно се види да се бројне организационо-пословне функције обављају у пет кругова: (1) Хрватска, Црна Гора и Македонија; (2) Србија без Косова; (3) Србија (и САП Војводина по општинама); (4) Радне организације (РО); (5) ООУР. Шематски приказ наведених прстенова види се на Сл. 2.
Почетком 1980-их ПКБ заиста делује као интеграциони гигант у домену агропривреде. О томе сведоче следеће чињенице. Биљна производња организована је на око 65 хиљада ха; у сточарској производњи, између осталог, истиче се тиме да на једном месту има сконцентрисано музно стадо које се сматра највећим у свету; број запослених је око 34 хиљада (од чега 70 магистара и доктора наука); има око 150 ООУР и око 70 организација за организовање коопераната у приватном сектору пољопривреде, кроз које је обухваћено око 50 хиљада газдинстава уговорном сарадњом; наука је организована у 9 специјализованих завода…[3]
Сл. 2. ПКБ у другој половини 1970-тих[4]
Према развојној концепцији у оквиру ОУР-изације удруживање у ПКБ вршено је по репродукционим целинама које истовремено укључују и интересе региона на који се простире ПКБ. На тај начин формиране су и Заједнице ООУР-а међу којима су познате следеће: радне организације биљне и сточарске производње, воћарско-виноградарске производње, пословне сарадње са индивидуалним пољопривредним произвођачима на селу, механизација и транспорт, индустрија шећера и врења, млинско-пекарска индустрија, индустрија чоколаде и кекса, меса, млека, готових јела, затим шумарство и водопривреда, послови научних истраживања, унутрашње и спољне трговине и туризма. Ради остваривања одређених заједничких интереса организују се и заједнице ООУР и РО на одређеним територијама.
Основна замисао овакве организације ПКБ била је да сви делови удруженог рада функционишу синхронизовано имајући у виду међузависности и одговорности делова за сопствени интерес свога развоја. Међутим, овде се појављује основни проблем “правичне” расподеле заједнички оствареног дохотка који ремети превасходно сегмент трговине (у оквиру целине ПКБ првобитно функционише путем купопродајних уговора). На седницама Сталног саветовања Савеза комуниста ПКБ овај проблем је често на дневном раду. На једној од њих (фебруар 1976) се одлучује да се брише маржа, рабат и супер рабат, као преживеле категорије. У том смислу са трговином (“Пекабета”) треба да се договара са једне стране колики су њени трошкови, а с друге стране да она брине колики су трошкови фазе прераде и фазе производње сировина. Овакво сагледавање доходовних односа, посматрано у другој деценији 21. века, делује као утопијски “галиматијас” који је својствен тадашњем партијском управљању привредом чији се кадрови најчешће регрутују по принципу подобности уместо по принципу научно-стручних компетенција.
Првобитно оформљени концепт изградње ПКБ пролазио је кроз бројне реорганизационе промене (до краја 1990-их било их је око двадесетак). При томе се стално настојало да се очува идентитет ПКБ. Међутим све док се инсистирало на праву радника, као замишљеном компонентом самоуправљања, без професионалне снаге менаџмента, било је немогуће остварење познатих принципа економије производње у репродукционим целинама.
Оригинални концепт управљачко-економске повезаности примарне производње, индустријске прераде и трговине може се видети из приложене шеме (Сл. 2).
Мада се развијао у деловима (самоуправна економија) који се разликују од оних у развијеном свету (тржишна економија) ПКБ по својој интеграционој архитектури могао се донекле упоређивати са уџбеничком концепцијом агробизнис комплекса у развијеним земљама (види сл 1). Наиме, ПКБ је имао све одлике агрокомплекса тако што је укључивао четири сегмента од могућих пет. Не садржи само сегмент под ознаком ИВ (индустрија за опрему пољопривреде, тј. индустрију пољопривредних машина, индустрију опреме за прехрамбену индустрију и агрохемијску индустрију). Као такав ПКБ се разликовао од осталих комбината на простору тадашње Југославије. Могло би се рећи да је по томе стекао и одговарајући углед у свету. Отуда треба прихватити мишљење неких експерата из ове области да је ПКБ представљао својеврсну реплику интеграционих веза у агропривреди развијених земаља.
Брзи почетни резултати архитеката ПКБ, као агрокомплекса, су фасцинирали и стране посетиоце. О томе сведочи и изјава министра пољопривреде САД (ЕарлБутз) приликом посете ПКБ крајем 1975. године који изјављује: “тако нешто у САД још немамо”.[5] На жалост, увођење ЗУР-овског система није погодовало даљем усавршавању развојног пута комплекса аграрне привреде у целини. Овај систем је обиловао бројним реорганизацијама агрокомплекса као функционалне целине. Велики системи су разбијани у тзв. Агроиндустријске комбинате по принципу локалне аутаркије (партијска-комитетска руководства су желела своје комбинате у својој општини) уместо маркетинг концепта. Пошто је то био најчешће механички збир конструисаних основних организација удруженог рада (ОУР), као вештачких творевина, ови “агро-индустријски комбинати” су се распали тако што су се из њих издвојили тзв. профитни центри (прерада и трговина) остављајући примарну пољопривреду изван интегралног система – што је, у недостатку знања доносилаца одлука, упрошћено сматрано за “прелазак на тржишни систем пословања”. Тако су поништени свих организационо-пословни принципи једног великог, сложеног система за производњу и промет хране који је требало да се развија у новим транзиционим условима привређивања који су обезбеђивали не само економску већ и социјалну компоненту прехрамбене сигурности нације, те коришћења свих капацитета агро-привреде за извоз.
После бројних реорганизација, ПКБ у другој половини 1990-их, поред матичне компаније (ратарска и сточарска примарна производња) има још 27 компанија почев од Баната и Срема преко Космета до црногорског приморја. Према производном програму највеће, најуспешније и најпознатије компаније ПКБ су: “Имлек”, “Инсхра”, “Биопан”, “Имес”, “Воћарске плантаже”, “Косово вино”, “Метохија вино”, “Орвин”, “Пећка пивара”, “Агроекономик”, “Агроинжињеринг”, “Агросеме”, “Еко-лаб”, “Пољотранспорт” и др. Ове компаније на тржиште испоручују у великим количинама месо и месне прерађевине, воће и прерађевине од воћа, алкохолна пића, пиво, рибу, зачине и др.
У наведеном периоду (друга половина 1990-их) ПКБ располаже са 26 хиљада обрадивих површина у оквиру којих је следећи распоред коришћења: ратарство (12 хиљада ха житарица плус 1200 ха индустријског биља); 1000 ха поврћа; 6300 ха крмног биља; 2500 ха је под воћњацима и 4000 ха под виноградима. У исто време ПКБ гаји 26 хиљада грла крупне стоке, 11 хиљада музних крава, 8 хиљада грла товне јунади и 3 хиљаде оваца. [6] Имајући све наведено у виду може се рећи да у посматраном периоду ПКБ представља корпорацију агропривредног типа коју карактеришу трајне вредности оличене у људима, стручном знању, капиталу и још увек препознатљивим референцама у Србији и окружењу, па и шире.
5. ЈОШ УВЕК НЕИЗВЕСНА СУДБИНА ПОСЛОВНО-КОНТРОВЕРЗНЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ КОРПОРАЦИЈЕ ПОД НАЗИВОМ ПКБ
Својеврсна агонија трагања за дефинитивним решењем проблема преструктурирања предузећа од стратешког значаја као што је ПКБ траје већ више од 20 година. Почело је 1998. године када је ова корпорација укључена у “Посебни програм” преструктурирања који је подразумевао одређену подршку државе (Владе). Између осталог, то се односило на улогу државе да иницира и води преговоре са потенцијалним (стратешким) партнерима. Током протеклих 20 година било је више “модела” преструктурирања постојеће корпорације, али су ти “модели” најчешће пројектовани на штету ПКБ као огранизационо-пословне целине. Сваки од ових модела водио је “черупању”-распродаји пословно успешних јединица. У време расула великих агросистема у Србији почев од 2002. године ПКБ систем је остао без месне индустрије, без млекаре и других прерађивачких капацитета. У том процесу најбоље су се снашли краљеви српског аграра (Матијевић и Костић) уз очигледну подршку водећих људи у ПКБ. Ту се, на свој начин, ухлебио и Агрокор као “међудржавни стратешки интерес”.
Последних година судбина ПКБ је у ингеренцији актуелне власти. Од 2010. године Корпорација, као ослонац прехрамбене сигурности Београда, носи ознаку “београдизација” зато што о (не)рентабилности бригу води градска власт. Међутим, већ у септембру 2015. године град Београд своје акције преноси на Републику Србију. Одмах иза тога држава расписује оглас за приватизацију ПКБ. Нажалост, није било заинтересованих инвеститора. Тренутно (почетак 2018. године) у току је прва понуда приватизација ПКБ. Не зна се тачно ко су заинтересовани за преузимање ове корпорације. У току 2018. године, после избора у Београду, вероватно ће се знати више о судбини ПКБ, нарочито о изабраном моделу приватизације постојеће површине ПКБ која је велика скоро као урбана површина главног града (што се види из приложене Сл. 3).
Сл. 3 Површина Београда и газдинства ПКБ[7]
(Аутор је редовни професор у пензији Економског факултета, Универзитета у Београду)
Литература:
1. Cramer, G.L, Jensen, C.W. (1994), Agricultural Economics and Agribusiness, John Wiley&Sons, N.Y., Toronto, Singapure.
2. Goldberg, R. (1968), Agribusiness Coordination, Harvard Business School.
3. Пројекат “Својинска трансформација агрокомплекса у Републици Србији” (1996), група аутора (руководилац пројекта Зорка Вујатовић Закић, Научно-истраживачки центар, Економски факултет Београд.
4. Закић, З., Рикаловић, Г. (1996), Основе својинске трансформације у агрокомплексу, Синдикат радника пољопривреде, прехрамбене индустрије, дуванске индустрије и водопривреде Србије.
5. Закић, З., Станкић, Р. (1996), Прилог дефинисању основних димензија савременог агробизниса, Маркетинг у агробизнису, Југословенско удружење за маркетинг – ЈУМА, Београд, стр. 164-171.
6. Закић, З., Шеварлић, М. (1998), Велики агросистеми у перманентној транзицији : -пример ПКБ, Економски видици, Друштво економиста Београд, број 3, стр. 275-286.
Публикације и новински чланци
7. НИН, 22.2.1976, чланак “Од мочваре до светског гиганта”
8. Пољоиндустрија (1975), Специјално издање Пољопривредног комбината Београд
Блиц, 13.9.2016, чланак “ПКБ је велики скоро као цео Београд“
[1] Ово добро је више пута преименовано: Индустријски комбинат “Панчевачки Рит” (1953); Пољопривредни комбината “Београд” (1957); Сложена организација удруженог рада ПК “Београд” (1975); Сложено предузеће ПК “Београд” (1989); Холдинг Корпорација ПК “Београд” (1991); ПК “Београд” Корпорација (1994)…[2] У склопу индустријске прераде пољопривредних производа изграђени су следећи капацитети: млекара 1958; кланица 1960; фабрика сточне хране 1964; фабрика за прераду црева и сиришта 1967; формиран је Институт за научна истраживање “ПКБ Агроекономик” 1960-1964; сопствена продајна мрежа 1968, угоститељство и туризам; од 1978-1983 године изграђена је шећерана у Падинској Скели; индустрија смрзнуте хране “Фриком”; комплексно је уређено 18 000 ха земљишта у Панчевачком Риту; формиране су велике фарме свиња (Визељ, Сурчин и Обреновац) и фарме музних крава (Земун и Добановци), реконструисано 7 млечних фарми у Панчевачком Риту и др. Све ово било је основа за примену концепта “од њиве до трпезе”. Тиме су постављени темељи конституисања агробизнис система оспособљеног за квалитетан наступ на домаћем и ино тржишту.[3] Наведени подаци преузети из Годишњег извештаја ПКБ за 1982. годину[4] Чланак “Од мочваре до светског гиганта”, НИН, 22. Фебруар 1976, стр. 40-41.[5] “Пољоиндустрија” (1975), Специјално издање Пољопривредног комбината Београд, стр. 6
[6] Сви подаци преузети су из публикације “Маркетинг у агробизнису”, (1996) Југословенско удружење за маркетинг – ЈУМА, Београд стр. 204.[7] Дневне новине Блиц, 13.9.2016, чланак “ПКБ је велики скоро као цео Београд“
Зорка Закић, НСПМ
