Стрепњама запослених да би од приватизације Пољопривредне корпорације „Београд” било више штете него користи придружују се и стручњаци који предлажу да ПКБ остане државна фирма или да, ако мора да се приватизује, буду прецизно одређене обавезе новог власника.
Да је рано за продају ПКБ-а, сматра Милан Простран, агроекономски аналитичар, јер би ово предузеће за неколико година могло да изађе на тржиште без помоћи из буџета Србије. Ни тада, додаје он, држава не би требало да га прода, већ да га задржи или изнајми.
– У Црној Гори, држава успешно управља „Плантажама” – бившим Агрокомбинатом „13. јули”. Други модел је да се ПКБ изнајми неком реномираном домаћем произвођачу хране, као што су у Хрватској дали ПИК „Беље” у закуп „Агрокору” – истиче Простран.
Продаја ПКБ-а носи ризик од гашења сточарске производње, која је обустављена у свим приватизованим комбинатима, али и распродаје пољопривредног земљишта као грађевинског. Тако је ПИК „Бечеј” после приватизације са 21.000 спао на 8.000 хектара, уз 50 милиона евра обавеза према држави.
Тренутно, ПКБ задовољава 30 до 40 одсто потреба престонице за основним пољопривредним производима.
– У сваком тренутку, ПКБ има око 6.000 хектара под пшеницом, којом такође снабдева Београд, баш као и поврћем из својих пластеника – закључује Простран.
Драго Цвијановић, директор Института за економику пољопривреде, сматра да у јавни позив треба унети обавезе које би купац имао према ПКБ-у.
– Потребно је прецизирати да се земљиште не може претворити у грађевинско осим оног што је нужно за инфраструктурне пројекте. Велики пољопривредни системи су носиоци повезивања са ситним произвођачима, а држава мора да мисли на прехрамбену сигурност становништва јер би увоз хране поред таквог земљишта био апсурд – каже Цвијановић.
Миладин Шеварлић, аграрни економиста и професор Пољопривредног факултета, сматра да ПКБ не треба приватизовати већ га, по пракси са америчких универзитета, интегрисати са научним и образовним институцијама.
– Ако хоћемо квалификоване кадрове који ће одмах после студија преузети послове, онда треба да имамо фирме где може то да се ради. Зато Пољопривредни и Ветеринарски факултет, уз аграрне институте у Београду, треба да направе партнерство са ПКБ-ом, најуређенијим земљишним комплексом у Србији надомак двомилионског београдског тржишта, највећег у Србији – сматра Шеварлић.
Само примарна производња
Пољопривредна корпорација „Београд” до сада није нуђена на приватизацију, али су у претходне две деценије њене прерађивачке целине – као што су „Фриком”, „Имлек”, „Имес” – уз „Пекабетину” мрежу трговинских објеката издвајане и продаване. Оставши без ових целина, ПКБ се са тржишне свео на примарну производњу, али је и даље највеће аграрно предузеће у Србији.
Ђилас: Стратешко партнерство под државним патронатом
Држава треба да задржи ПКБ и постави професионални менаџмент који ће наћи стратешког партнера, сматра Драган Ђилас, бивши градоначелник Београда по чијој је замисли 2010. град преузео управљање државним капиталом у ПКБ-у.
– Ако је 1972. „Унилевер”, једна од највећих мултинационалних компанија, дошао у социјалистичку Југославију да у стратешком партнерству с ПКБ-ом направи „Фриком”, не видим зашто данас не би неко понудио сличан концепт – каже Ђилас.
Оцењујући приватизацију као погрешан приступ, он истиче да је ПКБ огроман ресурс и потенцијал који треба развијати.
– Град је пре четири године, преузевши ПКБ, затекао сто милиона евра дуга, механизацију стару 30 година и фирму која се гасила, а данас вреди стотине милиона евра, има 10.000 крава, нове машине и фарму, уз 2.000 запослених са платама знатно већим него у истој области у приватном сектору. Сви ми пијемо млеко из ПКБ-а које прерађују друге млекаре у Србији – уверен је Ђилас.
Предност ПКБ-а је, додаје он, и земљиште поред будућег аутопута ка мосту Борча–Земун.
– Њиве уз те саобраћајнице површине су 70 хектара. Ако би их продао, ПКБ више не би имао ни евро дуга. Да смо приватизовали ПКБ, данас бисмо неком приватнику плаћали милионе евра да ту прође аутопут – каже Ђилас.
За време његовог мандата на челу Београда, планирано је да се око 2.300 хектара газдинства ПКБ-a у Јакову прода арапској „Ал Дахри” како би се намирили дугови ПКБ-а, али споразум никад није реализован.
С друге стране, према идеји тадашње градске власти, ПКБ-у је требало да буду припојени и други комбинати у Београду, попут „Воћарских плантажа” над којима је недавно покренут стечај.
– Рекли су ми тада да „Воћарске плантаже” имају сто милиона евра дуга. Моја је идеја била да се са стечајним повериоцима договоримо да нам дају грејс период од три године док јабуке не роде, па да им враћамо после тога дугове. Што на то не би пристали кад већ десет година не добијају ни динар. Нажалост, ни влада ДС-а није имала слуха да се „Воћарске плантаже” дају граду – закључује Ђилас.
