Плачи вољена земљо: Воде нас неспособни и лакоми

У Ремонтном заводу у Крагујевцу почетком марта, десио се пожар и експлозија који су однели четири људска живота: два официра и два грађанска лица. Они су радили на опасним пословима ремонта муниције што увек носи велики ризик по људе и околину, што је ова трагедија и показала. Преко упозорења војног синдиката на лош стандард припадника војске Србије, наша влада је прешла олако и надмено. У неким деловима јавности је протест наишао на подсмех, а у врху владе на критику, уз опаску да раде против своје државе и да су ни мање ни више него под утицајем неких политички опортуних утицаја. Огласио се том приликом и актуелни министар војни који је критиковао овај оправдани протест.

Одмах после несреће, по службеној дужности дошао је у Ремонтни завод и био је видно потресен. Видео је рушевине, избезумљена лица радника од ужаса који их је задесио, видео је очај и беду. Није их питао колике су им плате, да ли имају породицу и какве су обуке за та радна места прошли, колико временски дуге, и какве квалификације имају да би почели да раде на овом изузетно опасном и одговорном послу. У Србији која је осиромашена, (али није сиромашна!), велика је борба за било које радно место које је у просеку плаћено од 200 до 300 евра, да се има бар за хлеб (уз хлеб и не мора), али мора да се плате рачуни. Држава не опрашта, она узима своје и не пита. Да ли ти радници имају децу, колика су, како излазе на крај, да ли им плата стигне до следеће уплате, то министар војни никог није питао. Иза погинуле четворице радника, од тога два официра и два цивилна лица остали су сирочићи и можда је смрт однела јединог хранитеља породице. Сестра једног од погинулих, цивилног лица, самохраног оца две девојчице, навела је да је морао да ради и други посао како би прехранио породицу.

Догађаји који су се у задњих десетак дана догодили требало би да упале лампицу упозорења. Превртање аутобуса код Владичиног Хана, уз повреде двадесетак припадника војске Србије, затим ужасна трагедија у Ремонтном заводу у Крагујевцу, требало би да буде упозорење да се нешто ружно дешава и да је неопходно предузети одговарајуће мере. На оваквим опасним пословима радници залажу свој живот и живот људи око себе, због тога би морали да буду растерећени од свакодневних брига, да буду плаћени довољно како не би размишљали о рачунима, храни, да ли ће имати детету да дају за ужину, одећи и школском прибору за децу. Они који раде на опасним пословима морају да имају хладну главу и мирне руке, да су ослобођени од страха да ли ће имати за огрев или рачуне који сваким даном у Србији бујају до неслућених висина. Пре свега треба подићи стандард припадницима војске и цивилним лицима. Тачно је да припадници војске деле судбину свог народа, али на жалост, наш народ спада међу четири најсиромашнијих у Европи. Питање због чега је тако, тражи опширно елаборирање, што би многе у власти тешко оптужило. Стандард нам је на нивоу афричких држава, а наднице за рад су минималне, уз ужасно експлоатисање радне снаге. „Дођите у Србију, она има квалификовану и јефтину радну снагу“ – то је била реклама да се инвестира у Србију, коју је наш господин Паметни пустио у свет. Тек на иницијативу европских синдиката, она је уклоњена. Господин Паметни је у кампањи, али он и поред тога ради по 23 сата дневно и стигне да отвори почетак радова на путу дугом огромних 17 километара, успева да оде у радно време на југ Србије да се препоручује како он не да ником Србију (као да му је Србију оставио деда у наслеђе) неће дозволити да дођу снаге прошлости и мрака које су толико уништиле Србију да се он, ето пати да све то доведе у ред уз велики напор грађана и наравно пензионера од којих је незаконито узео део пензије. Свима је смањио плате и стимулације, и војсци и полицији и лекарима, и професорима, свима који раде у државној служби, једино су плате остале непромењене посланицима и госпођи Јоргованки. Кад су лекари негодовали због умањених, ионако малих примања, господин Паметни им је поручио да уколико им се не допада овде могу да иду тамо где ће више да зараде. И послушали су га. Лекари који су тек завршили студије, у које је ова земља уложила хиљаде евра за школовање, уче немачки језик, јер су Немачкој потребни лекари, и много боље су плаћени. Нама у земљи Србији нису потребни лекари. Школујемо их за извоз. А ми ћемо се лечити травкама заборавкама и узимаћемо лекове за смирење и против болова, јер су најјефтинији. Остаћемо без специјалиста, остаћемо без медицинских сестара; и за њих на интернету постоји позив од неких наших агенција да иду за Немачку. Тамо раде понижавајуће и прљаве послове, али раде, и примања су им много већа него овде. Наравно није сва срећа у новцу, али данашње друштво је тако постављено да се без новца не може.

Сваке године из Србије оде око 30 хиљада младих, школованих људи који носе своју младост, виталност и знање на поклон туђој земљи. А нама пристижу мигранти, који доносе своју субкултуру туђу нашој, који се тешко асимилирају и у развијенијим државама а камоли код нас, и међу којима се налазе људи који су били на ратишту, можда и у редовима ДАШ-а. Ко то од наших проверава, Вулин (?), да ли Вулин уопште зна тачан број пристиглих у Србију. Он каже да их има око 6 хиљада, а неке новине (Бркићев Таблоид) тврде да их има већ преко сто хиљада. Нек се господа из владе Србије договоре и провере колико заиста миграната лута Србијом, ко су они, и колико их треба да нарсте до критичне масе кад ће почети да малтретирају домицилно становништво и траже своја људска права. Случај покушаја отмице бебе у Обреновцу је тек наговештај оног шта ће нам се догађати.

Мигранти се по Србији врте као по уклетој земљи, све желећи да побегну али немају где. Земље око нас се затварају, дижу ограде а можда ће да пуштају и струју кроз жице. Европа нас кињи и понижава, захтева од нас да широм отворимо границе за мигранте, дају влади нашег господина Паметног неке мрвице само да би зауставио мигранте у Србији.

По ратним бубњевима који ударају око наших граница, нешто се опако спрема. Навалили са свих страна да нас угуше и да нестанемо. Због тога треба ојачати војску, обновити ресурсе и људске и материјалне, наоружати се, што су сви претходни министри темељно уништавали.

Плачи вољена земљо што нас воде неспособни и лакоми људи, којима је само стало до свог комфора, буџелара и лагодног живота, само су вербално уз свој народ „који воле највише на свету“, али се о њему не брину, дозвољавају да га експлоатишу туђи капиталисти због којих морају да носе пелене. Ни од куда заштите, ни од куда лепа реч. Плате од 200 евра су у Србији просек за оне који раде даноноћно уз тешке услове рада. Плачи вољена земљо због нас обичних и малих људи који смо изгубили компас и лутамо по магли новог светског поретка изгубљени на безалтернативном путу ка ЕУ.

За Корене

Мирјана Анђелковић Лукић

корени.рс