МеЂу 1,7 милиона радника у Србији мало ће који потврдити да му је у последњих шест година стандард порастао. У 2008. години просечна зарада, рачунају у Републичком заводу за статистику, износила је 32.746 динара, а у 2013. се попела за само шест ”црвених”. Тај раст је забележен само на папиру јер је инфлација појела знатно више, па су радници још и на губитку.
Према подацима РЗС, просечне зараде у Србији слабо су се померале у годинама иза нас. Пре економске кризе, у 2007. години, просечна нето зарада је износила 27.759 динара, годину касније 32.746, да би у 2009. пала чак на 31.733. А у 2011, години планираног изласка из кризе, плата је била свега 34.009 динара, односно тек 1.263 динара више него у 2008.
– Плате никоме нису расле. Напротив. У свакој години су девалвирале за 15 до 20 одсто, почев од 2008. па до данас – објашњава Ивица Цветановић, председник Конфедерације слободних и независних синдиката. – А чак су и две године биле замрзнуте, иако је инфлација све време расла.
Плате се већ годинама не повећавају ни у приватном ни у државном сектору, оцењује Цветановић, јер и оно мало што мора да расте јер закон тако наређује, заправо је чиста симболика:
– То значи да су, на пример у 2012. плате порасле за четири до пет одсто, али је инфлација била 12,2 одсто. А у овој ће се години, у јавном сектору, укупно подићи за само два одсто, што је катастрофа. У реалном сектору је још горе, јер тамо сваки други радник ради за минималац, па је самим тим минимална зарада постала просечна.
Ипак, о значајнијем подизању плата, па ни оних минималних, још нема речи, а највећи противници дизања цене радног часа су послодавци. Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца Србије, каже да је основни разлог у томе што је минимална зарада основица за подизање свих осталих плата, а то привреда не може да издржи:
– Ови коефицијенти иду у распону од 1 до 5,5 и подизање минималца не би се одразило само на оне који примају најниже зараде, већ би изазвало подизање више стотина хиљада осталих плата, за шта нема новца ни у привреди ни у јавном сектору. Тренутни буџетски дефицит је 122 милијарде динара и Србија ће у току 2013. године морати да се задужи како би обезбедила редовну исплату пензија и зарада у јавном сектору.
Да су плате у Србији мале, рачуна и економиста Мирослав Здравковић и наводи да су иза нас само Македонци и Бугари, али он за то криви нашу продуктивност:
– Немци, на пример, имају високу технологију и одличну организованост па, иако ефективно раде најмање сати, они су најпродуктивнији и њихове плате су највеће. У Србији се већ деценијама не инвестира, технологија је сасвим застарела и зато су наши радници непродуктивни, а самим тим и лоше плаћени. Зато данас спадамо у најјефтинију радну снагу.
ВАРЉИВИ ПРОСЕК ЗБОГ ОТПУШТАЊА
ПРОСЕЧНА плата у Србији је повећана са 68 евра у децембру 2000. на 367 евра у октобру 2012. године. Али, просек више сакрива него што показује – каже Здравковић и објашњава да нам се просечна плата данас чини већом него што реално јесте зато што је од 2000. до данас без посла остало 400.000 радника, па се маса зарада дели са мањим бројем запослених. А да су ти радници задржали посао, просечна плата би била далеко нижа.
Новости
