Платформа за хаос

Као и текст тзв. Договорених закључака у вези са интегрисаним управљањем границом (ИБМ – скраћеница за Integrated Border Management, која се користи чак и на званичном сајту Владе Србије), ни текст Закључака везаних за “предлог Политичке платформе за разговоре представника Владе Републике Србије са представницима Привремених институција (ПИС) у Приштини” донетих 25.12.2012. на заједничкој седници одборника и координатора српских општина са Косова и Метохије – није се могао тог дана наћи у медијима у Србији, као ни на једном званичном сајту државе Србије. То само по себи већ довољно говори о апсолутној отуђености власти од грађана и Устава Србије. Све је у волунтаризму, у тумачењима званично или незванично “овлашћених” тумача за које су контролисани медији једино и отворени – а државе нигде. Осим, наравно, када је реч о хапшењу грађана који сами покушавају да изврше оно што је дужност државе – нпр. уклањање споменика шиптарским терористима у Прешеву.[1]

То што кабинет председника државе износи Политичку платформу за преговоре, а која се позива на Устав Србије[2] требало би да буде сјајна ствар. Међутим, инсистирање председника да “морамо да спроведемо оно што је договорено”,[3] тј. да Србија из неког разлога “мора” да спроведе договоре које је преговарач претходне Владе тек парафирао (што их чини правно необавезујућим), а о којима се још увек није изјаснио Уставни суд Србије, којег Влада наставља да игнорише[4] – представља контрадикцију саме председничке платформе. Чему позивање на Устав ако се подржава неуставно понашање владе? Осим ако се не ради о пуком залуђивању јавности Србије.

Боље не пролазе ни поменути представници Срба са Косова и Метохије. Док они у својим закључцима јасно истичу да подржавају “став да Влада Републике Србије у циљу заштите државних и националних интереса не постиже даље парцијалне договоре са ПИС у Приштини у оквиру тзв. Техничког дијалога”, као и да “нарочито подржава(ју) став из Платформе да основни прицип преговора буде разговори у пакету тј. да ништа није  договорено док све не буде договорено” – државни званичници, укључујући и саветника председника Србије, јасно истичу да су те ставке Платформе већ промењене.[5]

Да ли је намера власти била да (зло)употреби седницу косметских Срба ради прибављања легитимитета својим марифетлуцима око платформе (што је још један разлог за необјављивање интегралног текста Закључака)? Судећи по насловима типа “Косовски Срби подржали платформу”[6] или “Срби с Косова подржали платформу”[7], или по “еуфоричној” изјави директора Канцеларије за Косово и Метохију Александра Вулина који је “указао да су Срби дали подршку платформи” и тиме “показали колико им је стало до државе Србије”[8] – рекло би се да је одговор позитиван. Јер, те наслове и ту изјаву је управо “реалност” коју је сама власт наметнула, најављеним изменама тих кључних ставки у платформи – демантовала. Као и што је релативизован и закључак број 7 са поменуте седнице: “Сматрамо да свака евентуална будућа промена предложене Платформе треба бити усаглашена са представницима Срба са Косова и Метохије”.[9] Јер, те промене су практично најављене још пре него што су Закључци са седнице и донети – дакле, очигледно без “усаглашавања” са представницима Срба са КиМ.

Ствар, дакле, тренутно изгледа овако: 1. председнички кабинет ће (наводно, до јулијанског Божића[10]) израдити резолуцију “коју би требало да усвоји Скупштина Србије а која би, на основу Платформе о Косову, дефинисала оквир за наставак преговора са Приштином”[11]; 2. премијер Дачић ће, са своје стране, настојати да настави свој “технички дијалог” у Бриселу као “процес који је паралелан” са платформом, како се изразио Шеф Владине канцеларије за медије, Миливоје Михајловић.[12] А “процес који је паралелан” се може протумачити и као процес који је сасвим одвојен од онога што чини суштину председничке резолуције. Да ли ће председник тада једноставно да “опере руке” од свега, помири се са двовлашћем у држави и каже да је, ето, “учинио све што је могао” и да ће радије “да се искључи(м) из преговора него да учествује(м) у ономе за шта зна(м) да није добро за Србију”?[13] Ако тако поступи, то што ће он “остати чист” неће бити никаква утеха за Србију, чија ће судбина бити у рукама Владе која изгледа озбиљно схвата једино заклетве која је дала странцима.

Једина права утеха за Србију, једина исправна и одговорна политика би била да председник Србије јасно и гласно, преко државних медија, затражи од премијера да престане да игнорише Уставни суд и да обустави све даље “техничке преговоре” док се Уставни суд не изјасни о уставности “Бриселских договора” – или ће јавно затражити да премијер да оставку. Технички, председник не би могао да га смени, али би јавна подршка коју би сигурно добио такав исход учинила скоро неизбежним, и то у релативном кратком року.

Све што је мање од тога – упркос чак и најбољим “платформама” или “резолуцијама” представљало би бежање од одговорности. И више од тога: представљало би (даље) саучесништво у суспендовању уставног поретка земље. А тај процес је увелико у току, и прети да политичку сцену гурне у (још већи) “правни хаос и анархију”.[14]