Већ деценијама, ево, народ српски стоји у реду за клање. Такозвани бизнисмени, тачније лопурде које су се овако или онако домогле крупних пара, засукали рукаве и косе несрећнике као снопље. Неко од мученика у том реду једноставно скрене памећу, избезумљен неизвесношћу, као Даринка из Барајева код Београда. Колики страх мора да овлада нечијом душом, па да укључи електричну косу и себи пререже врат?

Знам за случај човека који је себи одсекао руку изнад лакта када га је ујео читав сплет змија отровница, али то је био очајнички покушај спасавања живота.

Ово Даринкино је убиство са предумишљајем у режији транзиционе квазикапиталистичке багре, која на један тас ставља профит, а на други стотине хиљада од бриге и секирације распамећених робова.
У тој пакленој математици нема места за људскост, постоје само бројеви, сабирање и одузимање. Нема множења, поготово нема дељења.

Граби, отимај, сахрањуј, гази преко лешева док још има шта да се украде, користи паралишући страх поданика да их лажеш у лице и да им крадеш из очију.

Док се досете, гладни, голи и боси, ти ћеш бити негде далеко, са коферима пара. Иза тебе остаће гробља пуна ојађених очајника, као доказ да си постојао и ПОСЛОВАО у земљи Србији.

Али, платићеш за све, бандо, кад тад… Ако има Бога.

Нормални народи обарају владе и пале скупштине кад им цена струје скочи за два посто, или излију гнев на улице кад им комуналци у разумном року не поправе напрслу водоводну цев. А, Срби ћуте док им скидају каиш по каиш већ истањене коже.

Шкрипе зубима и гризу ђем, трпе као задружни коњи. Гомилају бес појачаван бичем, ропћу и сикћу у себи све док им, у просеку сваких 30, 40 или 50 година не баце коску, па севну ножеви.
Онда цех не плати газда-крвопија, који увелико перја са коферима, него неки његов несрећни, заостали, сеиз. Или комшија који те једном негде криво погледао. Или рођак који је отишао на погрешну страну у погрешно време.

Увек су досад, кроз српску историју, прави кривци извлачили гузице на сигурно. Ко те једном превари – срам га било! Ко те превари двапут – срам те било, будало!

Почињем, нека ми Бог опрости, да разумем црвене што су после рата стављали уз плот предратне буржује и купили им све што су стекли. А, ти буржуји бејаху, у односу на овај данашњи квазикапиталистички шљам, персоне за пример. Причали су за неке да су за ручак седали после својих радника и да су им били више очеви, него послодавци.

Али, ето, ни такви се нису извукли испод револуционарне сабље које се дочепала гологузија. После се та иста гологузија, уз часне изузетке, разбашкарила испод балдахина тих истих буржуја које су турили уз плот у име правде и једнакости.

Такво ти је овде поднебље. Из крајности у крајност. Од сече сваке иоле сумњиве главе до опроштаја масовним бизнис-злочинцима, који су читаве породице за сва времена завили у црно и послали у беду.
Банди деца не пиште, њихове госпође не секу гркљане распамећене страхом да ће остати без бедно плаћеног посла од јутра до сутра.

Шта да једног дана кажемо својим потомцима кад нас упитају ко нас то ојади и баци на просјачки штап? Како зауставити шљам опаснији од рата и осиромашеног уранијума заједно? Докад да глуви и неми стојимо у реду за клање?

Ако се извуку за све што су нам досад урадили, онда и треба да поцркамо ко пацови.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести