- По којој личности је Бодин добио царско титуларно име Петар
- У нашој историјографији се понавља по принципу „ресавске школе“ да су српском, тада младом краљу Константину Бодину, приликом проглашења за цара у Призену, устаници наденули име Петар, по тобоже бугарском цару Петру (927-969), који је гле чуда умро безмало цео век пре устанка 1072.
- Да не би наводили све наше историчаре који су један од другог ширили заблуду о том питању, навешћемо само Владимира Ћоровића, који је по нашем мишљењу зарад братства и јединства са Хрвaтима и Словенцима након I светског рата и стварања Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца „утемељивач“ многих заблуда па и ове о наводном Бодиновом царском имену Петар, по тобоже последњем бугарском цару Петру
ПИШЕ: Александар Митић
За време владавине српског краља Михајла (1044-1081) на територији, Косова, Поморавља и Повардарја избио је устанак Срба-Словена, против Ромејске власти, под вођством Ђорђа Војтеха у јесен 1072. год. Устаници се обраћају за помоћ краљу Михајлу са захтевом да им пошaље неког од својих синова да га прогласе за цара и наследника Самуилове династије. Краљ Михајло је прихватио њихову понуду и послао свога сина Константина Бодина заједно са војводом Петрилом и 300 изабраних војника. Након слања војске са Бодином, устаници су у Призрену дочекали Бодина и прогласили га за цара, давши му име Петар[1].
Након проглашења за цара устаничка војска креће и уз помоћ Ђорђа Војтеха освајају Скопље, након чега се деле на две групе. Једна војска на челу са Бодином креће ка северу према Нишу, док друга на челу са војводом Петрилом креће ка југу према Охриду и Преспи. Војвода Петрило је потукао ромејску војску код Охрида и Преспе и заузео ове градове, али бива поражен код Костура, након чега се повлачи према Драчу и територији Србије. На другој страни Бодин је потукао Ромеје код Ниша, заузео град и кренуо ка Софији. Негде код Пирота добија вести од Ђорђа Војтеха о неуспелом походу војводе Петрила. Ђорђе Војтех га позива да се врати према Скопљу. Потиснувши војводу Петрила, Ромеји окренуше своје снаге против Бодина, уз кога су пристали сви крајеви од Срема до Видина. Кад Ромеји узеше Скопље, Бодин се, у зиму 1073. год, по снегу, упути из Ниша према Зети. Код Пауна, на Косову, Ромејска војска се срела са његовом и с обзиром да је била знатно бројнија, потукла је српскога цара и његову војску.
Пошто је Бодин био заробљен, Ромеји су га послали чак у Антиохију, где га је отац Михајло ослободио преко млетачких трговаца, након чега се враћа у Србију, где је после смрти свога оца краља Михајла наследио престо и владао Србијом све до 1101. год. Био је пре цара Душана најзначајнији наш владар, јер је владао великим простором од Лике на западу, до Поморавља на истоку и од Саве и Дунава на северу до близу градова Драча и Охрида на југу, са целом морском обалом од Винодола до Драча[2].
Међутим, пошто нас сада превасходно занима по којој личности је Бодин добио царско титуларно име Петар, покушаћемо да расветлимо то питање. У нашој историјографији се понавља по принципу „ресавске школе“ да су српском, тада младом краљу Константину Бодину, приликом проглашења за цара у Призену, устаници наденули име Петар, по тобоже бугарском цару Петру (927-969), који је гле чуда умро безмало цео век пре устанка 1072. Да не би наводили све наше историчаре који су један од другог ширили заблуду о том питању, навешћемо само Владимира Ћоровића, који је по нашем мишљењу зарад братства и јединства са Хрвитима и Словенцима након I. светског рата и стварања Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца „утемељивач“ многих заблуда па и ове о наводном Бодиновом царском имену Петар, по тобоже последњем бугарском цару Петру[3]. Ћоровић који је један од „узданица“ хиперкритичке историјографије код нас, не само да је погрешио по том питању, већ је погрешио и у свом ставу да је цар Петар био последњи бугарски цар. Колико ми знамо после њега у подунавској Бугарској као цар влада старији његов син Борис II(969-971), након чега бугарска пада под ромејску власт.
Да је бугарска традиција у Поморављу и Повардарју, као и другим српским крајевима била стварно јака, зар не би и цареви из Самуилове династије носили титуларно име Петар. Како видимо ниједан од њих не носи то име, ни Самуилов отац и оснивач државе Никола, ни сам Самуило. Самуилов син и наследник Радомир носи титуларно име Роман, а познат је и по другим хришћанским именом Гаврило, а његов наследник, Самуилов братанац, син Самуиловог брата Арона, Владислав носи титуларно име Јован. Титуларно име Јован носи и српски кнез Владимир, први српски светитељ. Тек је Дељан, вођа српског-словенског устанка против Ромеја 1040-41 год. носио титуларно име Петар, а можда му је то било само хришћанско име.
ИМЕ ПО ПЕТРУ ДЕЉАНУ
Дакле Бодин је добио царско име Петар по Петру Дељану, а не по наводном бугарском цару Петру. Дељанов устанак је био само тридесетак година пре устанка Ђорђа Војтеха и био је у живом сећању самих устаника. Вероватно су неки устаници Ђорђа Војтеха и учествовали у Дељановом устанку, док за бугарског цара Петра устаници вероватно нису ни чули јер их је делио читав век и непостојање живих сведока тога периода. Устанак Ђорђа Војтеха је захватио готово исту територију као и предходни устанак Петра Дељана изузев јужних крајева Епира, Тесалије и Беотије.
Да устаници нису знали за бугарског цара Петра, доказ је и тај што се врло брзо након смрти оца бугарског цара Петра, цара Симеона (893-927), Бугарска била подељена између два дела. Симеоновом наследнику Петру који није дорастао свом оцу, Ромеји су одузели територије у Тракији све до планине Балкан. Ти неуспеси изазвали су побуну у деловима царства где утицај бугарског племства није био јак, јер су простори западно од реке Искра, углавном били насељени српским становништвом и под утицајем локалног српског племства. У тој побуни против централне власти у Плиски, истакао се Никола, владар српског племена Брсјака, који је 963. год. загосподарио комплетним простором бившег Симеоновог царства западно од реке Искар. Дакле од 963 год. бугарском цару Петру, остале су само тзв. етничке бугарске територије на управу, док су се српске територије од Искра на истоку, до Дрине на западу и од Дунава на северу (укључујући и Срем) па до Тесалије и Епира на југу биле у саставу новоформиране Николине државе.
Ко су били Брсјаци, из кога је поникао Никола?
Од свих слoвeнских плeмeнa нaсeљeних у Мaкeдoниjи, Брсjaци су били нajjaчи и нajмнoгoбрojниjи. Њихова станишта су била нa дeснoj стрaни Вaрдaрa, ширeћи сe нa Зaпaд дo изa Oхридскoг jeзeрa и Црнoгa Дримa, oбухвaтивши Вeлeс сa Тиквeшoм, Мaриoвoм и Лeрин сa Oстрoвoм и Мeглeнoм дo Вoдeнa. Цeo тaj прoстoр, држaли су Брсjaци (Брђaни), a дaнaс je нaзив Брсjaк смaњeн нa крajeвe: Дeмир-Хисaрски, Кичeвски и Пoрeчки[4]. Све до половине XX века Брсјаци су имали српску националну свест, када након коминтернине директиве почиње стварање македонске нације и постепена македонизација Брсјака[5].
Никола је независно владао тим великим простором од 963 до 971. Није извесно како је он умро, јер се година његове смрти поклапа са падом праве Бугарске, под наследником цара Петра, Борисом II (969-971). На територији праве Бугарске Ромеји оснивају две територијалне јединице, такозване теме: тему Мезију и тему Стримон, а на читавој територији Николине и Самуилове државе, они касније оснивају тему Бугарска. Разлог за то је, јер је Николина држава, наставила да живи и после Николе тј. после пада праве Бугарске све до 1018. год., а Ромеји су је памтили као део некадашње велике Симеонове државе. Отуда и сва заблуда да су те области бугарске. Ромејски писци тога доба, а и каснији писци који су по правилу углавном преписивали од својих предходника, становнике те теме у својим текстовима називају Бугарима[6]. Они их не називају Бугарима зато што су етнички Бугари, него зато што су становници ромејске теме Бугарска, као што становнике тема, Епира, Мезије, Далмације, Македоније, Тесалије, Стримона… они називају Епирцима, Мезима, Далматима, Македонцима, Тесалцима, Стримонцима, што свакако нема везе са њиховим етничким пореклом, него са локалним-административним.
Такође, ромејски писци савременици цара Самуила, пишући о његовој земљи употребљавају и име „Запад“-„завлада целим западом“[7]. У вези са терминаом „Запад“ ствар је у томе што су Ромеји државу цара Самуила видели као наследника Николине државе, а који је управљао читавим западним делом некадашњег бугарског Симеоновог царства, отуда и чести изрази „завлада читавим западом“. Тај термин „Запад“ може да се односи и на западни део ромејског царства, јер не само да је Самуило завладао читавим западом некадашње бугарске царевине, већ и читавим западом ромејске царевине, јер се његова власт протезала и јужно од Епира и Тесалије, на Хеладу и Пелопонез, како те крајеве називају ромејски писци[8]. Неки каснији српски родослови и летописи, Самуилову династију и земљу називају „загорским царевима“ и загорском земљом“[9]. Подсетићемо само да је по „Летопису попа Дукљанина“ још српски краљ Будимир (671-711) поделио административно земљу на Приморје и Загорје. Приморју су припадали сви крајеви уз Јадранско Море, док су Загорју припадали сви крајеви у унутрашњости земље, све до Дунава. Други назив за Загорје, био је Србија.[10]. Отуда и каснија титулатура српских владара, као „краљеви Србије и Приморја“.
Такође, што се тиче језика и писма у Самуиловој држави, он је такође био српски а не бугарски. Да се у то време говорио српски језик око Охрида и Преспе, који су били средишта Самуилове државе, показују речи „бежите, бежите, Цар“, које Јован Скилица бележи грчки „βεζεῖτε, βεζεῖτε, Тζασάρ“, јер се на бугарском каже „бегајте“[11]. Другим речима, ослоњеност Самуиловог царства на Србију била је заснована на давно настањеном словенском и посебно српском становништву у сливовима Мораве и Вардара, иако грчки писани извори у то време бележе по правилу само Бугаре. Познато је да Грци сродно словенско становништво и племена уопште нису добро разликовали. Ми то видимо како у средњем веку преко ромејских писаца који од VII века напуштају латински и почињу да пишу грчки, тако и кроз цело античко време, али и касније све до 19. века. Они мешају племена и народе, углавном их називајући по територијалном принципу, не правећи етничку разлику међу њима.
Исто можемо рећи и за Охридску патријаршију. Она је успостављена за време цара Самуила, а после слома његове државе 1018. год. смањена на ранг архиепископије, и у ромејским текстовима у почетном периоду од 10. до 12. века бележи се као бугарска[12]. Питамо се како је могуће да је она бугарска, кад Бугари већ од 925. год. за време свог највећег владара Симеона имају посебну патријаршију са седиштем у Дрстеру, која је и у то време обухватала само пет епископија у „правој Бугарској“ оној источној од реке Искра. Охридска архиепископија је имала под својом јуриздикцијом чак 20 епископија, а ниједна од њих није била на територији такозване „праве Бугарске“. Простирала се на огромном простору од Дунава до Тесалије. Све богослужбене књиге у Охридској архиепископији за читаво време њеног постојања све до 1777. год. када је укинута, биле су написане на црквенословенском језику српске редакције, а не бугарске[13]. Охридска Архиепископија је била наследник Архиепископије Прве Јустинијане који је формирао још ромејски цар Јустинијан I (527-565) иначе словенског порекла (звао се Управда), са седиштем у Justinijani Primi – данашњем царичином граду код Лебана на југу Србије[14].
ДИНАСТИЈА КОЈУ ЈЕ ОСНОВАО НИКОЛА (963-971), НИЈЕ БУГАРСКА, ВЕЋ СРПСКА
Дакле ми видимо, да је династија коју је основао Никола (963-971), као и његових наследника: Самуила (976-1014), Гаврила Радомира (1014-1015) и Јована Владислава (1015-1018), није бугарска, већ српска. То што је наши стари родослови и летописи помињу као „загорску“, то је зато што они не потичу од старе српске владарске породице која потиче још од Свевлада (492-530?), а којој је припадали наши владари у нашој историјографији названи, Свевладовићи, Светимировићи, Дрванићи, Властимировићи, Војислављевићи, Вукановићи, Немањићи, већ од локалне брсјачке владарске лозе. Можда је цар Самуило и желео да да виши легитимитет својој владавини, удавши своју ћерку Косару за кнеза Јована Владимира, потомка Свевладовог.
После слома Самуиловог царства 1018. године, Ромеји су освојили све територије које су припадале њему. За разлику од „загорских“ области који су директно прикључени царству и административно били подељени на Теме, са управом на челу са Грцима, код „приморских“ земаља управа је остала српска и није директно била потчињена ромејском царству већ је била у вазалном положају. Након доласка на власт ромејског цара Михајла IV (1034-1041) долази до промене ромејске политике према Србима-Словенима како на територији царства тако и према вазалним земљама. Наиме, ромејска администрација захтева од српског-словенског становништва да порез плаћaју у новцу, а не у натури као до тада, а незадовољство расте и због присилне хеленизације, која је спровођена преко цркве.
То доводи до побуне међу Словенима. Први се супротставио српски кнез Стефан Војислав. Међутим, његов отпор је брзо савладан, већ почетком 1036. године. Након тога он је као заробљеник одведен за Цариград, а управу над Србијом преузима Грк Теофил Еротик. Већ крајем 1037. Војислав успева да побегне из затвора, врати се у Србију и свргне са власти Теофила Еротика и завлада потпуно независно од Ромејског Царства. Од тада је био у сталном сукобу са Ромејима. Већ 1040. године један ромејски брод се насукао на српске обале. Пошто Срби нису хтели да врате товар, Ромеји су предвођени Георгијем Пробатом кренули са војском на Србију. Међутим, његове снаге су биле брзо разбијене. Убрзо Ромеји шаљу другу војску на Србију, али и она бива поражена.
У исто време 1040. године када су вођене борбе у српском приморју, а због већ наведених високих намета и хеленизације преко цркве, избија велики устанак код Срба-Словена у Поморављу. Жариште је најпре било у Београду. Устаници су врло брзо изабрали за вођу Петра званог Дељан, како нам саопштава Скилица[15]. Неки ромејски аутори попут Скилице говоре да је Дељан био син Романа, тј. Гаврила Радомира сина и наследника цара Самуила, значи Самуилов унук, али већина ромејских аутора сматра да је био ванбрачни син Арона, рођеног брата цара Самуила[16]. Било како било готово извесно да је био потомак старе царске Самуилове династије чим је тако брзо био изабран за вођу устанка. Одмах по избору устаници су га прогласили за цара.
Од Поморавља устанак се врло брзо шири у Повардарје, а у исто време избија устанак у Епиру извесног Тихомира. И Тихомир и Дељан се састају, и спајају војске. Убрзо након тога Дељан им саопштава да ако они у њему не препознају потомка Самуилове династије, да га одбаце и узму за вођу Тихомира, а ако га препознају као наследника Самуилове династије да одбаце Тихомир. Након тога устаници убијају Тихомира каменовањем и тако дају легитимитет Дељановој власти[17]. Устанак је захватио читаво подручје од Саве и Дунава на северу, па до Беотије (Тебе) на југу и од Дрине и Диоклетије на западу до Никопоља на истоку. Ми видимо да је подручје устанка готово на целокупној територији бивше Самуилове државе, на територији под јуриздикцијом Охридске архиепископије, на српско-словенском етничком простору. Свакако да су устаници били у дослуху са српским кнезом Стефаном Војиславом и због чињенице да је он био ожењен принцезом из Самуилове династије, па би јој Петар Дељан био рођак. Међутим, како су на Србију у исто време слате две ромејске војске, она није могла озбиљније да помогне устаницима.
Врло брзо међу устанике долази и Алусијан, Аронов син, који наводно бежи из Цариграда, и заједно са Дељаном склапају договор да владају као савладари. Деле војску и са његовим делом војске Алусијан неуспешно опседа Солун. Недуго потом Алусијан на превару ослепљује Дељана и бежи за Цариград. Обезглављена устаничка војска убрзо бива сломљена већ 1041. Из овога се види да је Алусијан послат са намером из Цариграда да на превару уклони Петра Дељана и тако склони опасност од обнове Самуилове државе.
Међутим, нас на овом месту не занима толико ток устанка, колико нас занима да утврдимо у каквом је сродству био Дељан са Самуиловом династијом, у каквом је сродству са српском владарском династијом и по коме је добио титуларно име Петар.
У Скиличином саопштењу ми видимо да је хришћанско име Дељана било Петар, а Дељан народно. Потпуно је произвољно везивати његово име Петар, за бугарског цара Петра. Први разлог је што са бугарским царом Петром Дељан није био у никаквом сродству, а други што на простору Подунавља, Поморавља, Повардарја где се ширио устанак, бугарских традиција скоро да није ни било, јер су ти простори доста кратко били у саставу средњовековне бугарске државе, и као што смо видели те области су управо за време бугарског цара Петра, 963. год. отргле од његове власти и изабрале себи свог владара Николу, који је био рођени деда Дељану, ако прихватимо мишљење да је он син Арона или прадеда ако прихватимо мишљење да је син Романа, тј. Гаврила Радомира, сина цара Самуила и унук Николе. Исте те области, које је отргао Hикола од бугарске власти, 1040. год. захватиће устанак Петра Дељана. За разлику од бугарских традиција које су биле слабе на простору западно од реке Искра, српска традиција је била јака, јер је тај простор пре бугарских освајања под царем Симеоном (893-927) био у саставу српске средњовековне државе.
Титуларно име Петар, носио је и српски кнез Петар Гојниковић (892-917), који је Дељану био предак по женској линији преко Самуилове ћерке Косаре удате за српског кнеза Јована Владимира (1000-1016), али и преко једне Самуилове рођаке која се по „Летопису попа Дукљанина“ звала Неда, а која је била удата за српског кнеза Стефана Војислава (1035-1044)[18]. Да су ране српске владарске породице биле у сродству имамо сведочанство на само у „Летопису попа Дукљанина“, где су оне описане као једна јединствена владарска породица и то по мушкој линији, већ и код нашег заборављеног историчара Константина Николајевића[19]. У новије време сличан став заступа и Живојин Андрејић[20].
Тибор Живковић сматра да је кнегиња Неда највероватније била ћерка Романа тј. Гаврила Радомира, мада даје могућност да потиче од Мојсија или Давида рођене браће цара Самуила[21]. Ако прихватимо да је српска кнегиња Неда ћерка цара Гаврила Радомира, онда би она била рођена сестра Петра Дељана, ако прихватимо мишљење да Дељан Радомиров син, или братаница ако прихватимо мишљење да је Дељан ванбрачни син Арона, брата цара Самуила. Такође, она би била Дељану братаница и ако прихватимо мишљење да потиче из лозе Самуилове браће Мојсија или Давида, без обзира на то да ли гледамо на Дељана као сина Гаврила Радомира или ванбрачног сина Арона. У сваком случају она је Дељану била врло блиска рођака.
Ако идемо и даље, можемо претпоставити да је хришћанско име Петар носио и по цару Јустинијану, чије је хришћанско име било Петар, а народно Управда, јер је и устанак букнуо најпре у Подунављу и Поморављу, главним областима Архиепископије Прве Јустинијане, а затим се ширио на југ. Такође, српска кнежевка и краљевска династија је била у сродству по женској линији са ромејским царем Јустинијаном, а самим тим и са Константином и Лицинијем, као што смо раније показали[22]. То би значило да је преко својих рођачких веза са српском династијом и сам Дељан био у далеком сродству са њима. Дакле, имамо три личности по којима је Дељан могао да добије титуларно име Петар. Први је бугарски цар Петар, што највероватније није случај, други српски кнез Петар Гојниковић и трећи ромејски цар Јустинијан-Управда, који је имао и хришћанско име Петар, што нам се чини као логичнији избор због родбинских односа међу њима. Међутим, остављамо и могућност да се ради само о његовом хришћанском имену .
Дакле, видимо да је Петар Дељан потомак Самуилове династије, и зато га народ одушевљено прихвата за владара, јер од пропасти царства 1018. год. па до устанка 1040. год. на чијем је челу Дељан нашао прошло је тек нешто више од двадесетак година, тако да су многи учесници ратова из доба царства свакако били живи и можда и сами учествовали у устанку Дељана. Такође, вероватно је било људи који су знали ко је он и препознали га као наследника Николине династије, иначе не би ни био прихваћен као вођа устанка, а камо ли проглашен за цара. Такође у прилог његовог легимитета као правог потомка Самуилове династије стоји и чињеница, што су устаници њега изабрали када су одлучивали између њега и устаничког вође Тихомира. Да је био потомак Николине и Самуилове династије иде у прилог и чињеница што га Алусијан, највероватније његов брат, није разобличио као неког ко није од њихове породице, јер би нам ромејски писци свакако оставили сведочанство о томе, већ га је ослепео на превару. Дакле, Алусијан и Дељан могу бити рођена браћа, синови Арона, а може бити да Алусијан стриц Дељанов, ако прихватимо мишљење да је он син Гаврила Радомира, јер су Радомир и Алусијан браћа од стрица. Нама се чини ипак вероватније мишљење да су рођена браћа само од две различите мајке, јер већи број ромејских писаца тога периода заступа тај став.
У својим анализама утврдили смо да је Константин Бодин добио титуларно име Петар, по Петру Дељану, а не по бугарском цару Петру. Такође, они су преко Самуилове ћерке Косаре удате за српског кнеза Јована Владимира, а нарочито Романове-Радомирове ћерке Неде, удате за кнеза Стефана Војислава били у блиским сродничким везама, па не чуди позив устаника из 1072, упућен краљу Михајлу да им пошаље једног од својих синова, да га прогласе за цара и наследника Самуилове династије, јер је Бодин по женској линији, како видимо, то и био. Такође, видели смо да је Петар Дељан заиста потомак Самуилове динсатије, вероватно Аронов син, мада остављамо могућност да може бити и син цара Романа тј. Гаврила Радомира, сина и наследника цара Самуила. С тим у вези он је у сродству не само са српском владарском династијом, већ у даљем сродству и са некадашњим ромејским царем Јустинијаном, а преко њега и са Константином и Лицинијем. Показали смо да су области које су захватиле устанци 1040-41. и 1072-73. биле етнички српске, а не бугарске, без обзира на погрешан назив и етикетирање истих од стране ромејских писаца тога времена. Видели смо да су ромејски писци употребљавали тај назив да означе становнике њихове теме Бугарске, а не Бугаре у етничком смислу, за које је утврђено да не прелазе западно од реке Искар. C oбзиром да су устаници у оба случаја наслањали на Србију и тражили помоћ од ње, несумњиво је да су имали српски карактер. Такође, видели смо да Дељан није могао да добије име Петар по бугарском цару Петру, а показали смо да је могуће да је добио име по српском кнезу Петру Гојниковићу, или чак што је мање вероватно по Јустинијану-Управди, чије је хришћанско име било Петар. Мада остављамо могућност, а нама се то чини и као највероватније, да је Дељаново име Петар, било само његово хришћанско име, а не титуларно.
Надамо се да смо коначно успели да расветлимо једно важно питање наше средњовековне историјографије, и да смо аргументима које смо изнели коначно утврдили по коме је српски краљ Константин Бодин понео царско титуларно име Петар, за разлику од наше „лење и преписивачке“ историје, која цео век о том проблему није дала ништа вредно.
ЛИТЕРАТУРА
[1] Историја српског народа, Књига прва, српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 190-191
[2] Ђорђе Јанковић – Етнички простор Срба на Балкану у средњем веку у светлу археолошких и писаних извора, зборник радова: Етнички састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФР Југославији, Географски факултет Универзитета у Београду, Стручна Књига, Београд 1993. стр. 19-40
[3] Владимир Ћоровић – Историја српског народа, Књига Прва, Глас српски – Бања Лука, Арс Либри – Београд, 1997.
[4] Миодарг Р. Рођенков – Историја Македоније I-II, www.srpski-despot.com
[5] Јован Трифуновски – Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.
[6]За становнике Поморавља и Повардарја термин „Бугари“ користе неки ромејски писци нпр. Јован Ставрикије, Јован Скилаца, Скиличин Настављач, Кекавмен, Михајло Псел, Михајло Аталиот, Нићифор Вријентије, Јован Зонора –Византијски извори за историју народа југославије, Том III, Византолошки институт, Београд, 1966.
[7]Јован Геометар, Јован Скилица – Византијски извори за историју народа Југославије, Том III, Византолошки институт, Београд , 1966,
[8] Живот Св. Атанасија Атонског, Јован Зонора – Византијски извори за историју народа Југославије, Том III, Византолошки институт, Београд , 1966.
[9] Јосиф Троношац – Троношки родослов, Епархија шабачка, Шабац 2008.
[10] Тибор Живковић – Gesta Regum Sclavorum, Том I, Историјски институт, Манастир Острог, 2009.
[11] Јован Скилица – Византијски извори за историју народа Југославије, Том III, Византолошки институт, Београд , 1966, стр. 51-172.
[12] Предраг Коматина – Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије, Зборник радова: Византијски свет на Балкану, Византолошки институт, Београд, 2012. стр. 41-56
[13] Ђорђе Ђекић – Неколико главних питања из етнографије Старе Србије и Македоније, Сремски Карловци, 1922. стр.13-41.
[14] Ђорђе Јанковић – Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, Хришћанска Мисао, Београд, стр.122-138.
[15] Јован Скилица – Исто, стр. 141.
[16] Византијски извори за историју народа Југославије, Том III, Византолошки институт, Београд , 1966.
[17] Јован Скилица – Исто, стр. 147-148.
[18] Тибор Живковић – Исто.
[19] Константин Николајевић – Критички покушаји у периоду од првих пет (седам) векова српске историје, Гласник Друштва српске словесности, у више наставака 1863. Репринт издање Пешић и Синови, Стручна Књига, Београд 2003
[20] Живојин Андрејић – Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жупана Стефана Немање, Новопазарски зборник 26, Н. Пазар 2002.
[21] Тибор Живковић – Портрети српских владара (IX-XII век), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006. стр.78-79.
[22] Видети: Александар Митић – Да ли је ромејски цар Јустинијан, био словенског порекла? www.balkanskageopolitika.com. 12.03.2019.
ИЗВОР: Балканска геополитика
