По плану Вучићеве издаје – Припрема за коначну предају Срба са КиМ сепаратистичким ”институцијама”

Србија по први пут у својој новијој историји има човека који је спреман да са највише државне позиције потпише све оно што непријатељи Срба прижељкују.

Журба је велика, јер Александар Вучић неће заувек остати на власти, а могућност да то неко уради уместо њега, је никаква. Предаја оних преосталих општина на КиМ где живе Срби, увелико је почела. Све прелази у такозване “косовске институције”. На реду је и Косовска Митровица тврди Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из овог заточеног града, “ни на небу ни на земљи”, који Вучићева мафија обилато користи за своје криминално политичко предузетништво.

Повратак из Рашке на Косово и Метохију представља својеврсну екскурзију кроз најважније историјске промене овог дела Србије данас. Тамо где их никада није било Албанце ћете сусретати на сваком кораку. Њихове фирме изводе радове на путевима, пумпама, зградама… Развлаче се тоне бетона и асфалта за које нико поуздано не зна ни одакле новац ни коме зарада. Али док се све чини под ознакама „независног Косова” јасно је „чија се ливада уређује”.

Крај магистралног пута који прати ток реке Ибар, простиру се узане и местимично обрађене и засејане њиве, али су најбројније оне запустеле и прекривене коровом и трском. Изнад њива уздиже се венац планина који се јужно, ка косовској котлини благо спуштају а западно надовезују преко Мокре Горе на Проклетије. Ту у тим шумама свакодневно се чуо звук моторне тестере од 1999. па до данас. Посечено је непрегледно пространство старих шума, секли су их сви, обезбеђивао нико. Од ове јесени као да се све полако стишава. Патроле КФОР-а редовно обилазе шумске путеве и врше контролу докумената и дозвола за њихову експлоатацију. Онима који не могу да докажу легално порекло посечених стабала одузима се превозно средство, моторна тестера и све ствари које нађу на камиону или трактору.

„…Ове шуме се секу 20 година колико је ко могао. КФОР никада није ни оком намигнуо, није их то ни мало занимало. А сада су учестале патроле и спроводе овако ригорозне казне. Мислиш да је њима стало до шума?…”са широким осмехом пита један од горштака кога сада мучи брига и када оде у своју шуму по дрва за зиму. „Ма, не… они траже да ти имаш дозволу да сечеш шуму. Да би имао дозволу коју они траже мораш да одеш у неку од институција које признају, а то су сада ове које зову ‘косовске’, а тамо да би било шта завршио мораш да имаш личну карту ‘републике Косово’! Е, зато они траже дозволе…Ове у градовима ће запослењем, струјом, телефоном да натерају да изваде та документа а чиме ће оног који живи горе у брду и не избија из шуме, чиме њега да натера да извади личну карту? Па дабоме, дозволом за сечу шума јер он од тога живи што прода неки метар пред зиму” каже један од горштака са севера КиМ у разговору за Магазин Таблоид.
Он објашњава да је КФОР у Лепосавићу одржао састанак са косовском полицијом и општинским шумским газдинством и да ту акцију сада координисано спроводе. То исто КФОР је покушао у Зубином Потоку али су из шумског газдинтва одбили да учествују у спровођењу те идеје, међутим докле ће моћи да се противе ни то није извесно.

И то је само један од примера супротних Уставу државе Србије, којима се остварује сан и награђују злочини Албанаца, а на кога се ни власт не обазире па и не устручава да и га сама брутално гази из дана у дан. Становништво са севера Косова и Метохије које не жели да Србија престане да буде њихова држава, а то нису само Срби, суочава се са присилном асимилацијом у такозвано „косовско друштво” јер наводна „интеграција” не представља ништа друго. Ћирилично писмо готово је и службено укинуто а имена и топоними се преводе на албански језик или се албанизована исписују на српском и јавно тако користе.

Почетком новембра, ћерка фирма МТС основана октобра 2015. године у складу са Споразумом о телекомуникацијама потписаним септембра 2013. у Бриселу, престала је да својим корисницима пружа услуге у динарима. Кредит за мобилни телефон могуће је допунити искључиво у еврима, као у било којој другој страној држави, а на рачун корисника легне износ у динарској противредности према курсу НБС. Корисници ове мреже немају могућност другог избора осим хоће ли користити једину „српску” преосталу мрежу или ће прећи на неку од оних које при систему сепаратиста функционишу годинама и одмах постати „телефонски странац” за остатак своје државе.

Ово доприноси све динамичнијем расељавању Срба са Косова и Метохије а што медији вешто крију разним фризираним или делимичним извештајима. Тако ћемо сазнати да се у предшколској установи у Косовској Митровици уписао већи број деце него ранијих година. Простом математиком схватићемо да су деца рођена 2012. или годину раније то значи у време када Срби са Косова и Метохије нису могли ни да наслуте да ће их издати њихова Влада. А међу том децом има и оне чији су родитељи продали или напустили своја имања јужно до Ибра и доселили се у Косовску Митровицу верујући да ће тако моћи да остану на Косову, да остану Срби. Па чак и они чине тек најмањи део таласа Срба који одлазе са Косова и Метохије а управо су деца она којој то можда најтеже пада.

Жељко Столић, из Косовског Поморавља, напустио је свој родни Клокот пре неколико месеци. Наводи да га нису прогнали Албанци већ Срби које је Београд, односно режим Александра Вучића кроз „Српску листу” наметнуо у свим институцијама.

Његову мајку је дуго времена малтретирао „градоначелник” Клокота, по систему сепаратиста, иначе члан Српске листе и један од кључних људи СНС-а на терену, Срећко Спасић. На крају, када је тражила основну правну заштиту Спасић је вербално напао и отпустио је. То је био кључни догађај који је Столића, иначе разочараног издајом и радњама потпуно супротним предизборним обећањима, натерао да своје имање прода и одсели се. Сада живи у Јагодини где има доста пријатеља. Каже да свега има десет пута више него што је имао на Косову и Метохији али једино сања дан када ће моћи да се врати и ту настави да живи. Почетком новембра је дошао да за Задушнице запали свећу на гроб свог оца, тада је обишао и кућу коју је продао.

„Мук, само мук” су речи којима описује оно што је видео.

Нови власник, Албанац, срушио је кућу до темеља а двориште поравнао.„Као да никада нисам живео ту, као да се никада нисам играо у том дворишту. Страшно” каже Жељко за Магазин Таблоид.

Место на коме се налазила кућа Жељка Столића / Фото: Магазин Таблоид

Са њим је био и његов шестогодишњи син Драган. Ћутао је и гледао, као да није могао да верује шта се десило. Жељко каже да му је управо тренутак са његовим сином који није желео да напусти кућу, остао у сећању као најболнији.

„…Имао је тада пет година. Утоварили смо ствари и сви ушли у камион. Он сам стоји на прозору и неће да крене. Не да кућу… Очи му пуне суза, брада му се тресе… Ја плачем поред њега, кажем му да морамо да идемо јер су нас Срби отерали али вратићемо се, имамо иза тог још један плац од 11 ари. Тада сам могао да побијем све ове из ‘Српске листе’, око ми не би трепнуло” каже Жељко плачним гласом и удаљава се да се примири од емоција које су наврле у тренутку.

Петогодишњи Драган Столић, Жељков син, не жели да напусти кућу. / Фото: Ж.С. – Магазин Таблоид

Није једини Србин из тог краја који је отишао након тога, у једном тренутку је одлазило и по неколико породица дневно. Последњи који су напустила овај крај, до закључења овог броја, је породица Марка Стоиљковића.

Резултати Вучићевих јуришника на освајање још једне албанске државе на Балкану, видљиви су и на другим местима у том крају, ових дана посебно у општини Ново Брдо. Овдашње становништво је прилично сиромашно, углавном приморано да се бави сточарством и земљорадњом. Нажалост, због тога су и постали честа мета лопова који односе претежно крупну стоку. До сада је опљачкане и ојађене породице посећивао овдашњи „градоначелник”Светислав Ивановић међутим, овај пут је и он постао жртва. Из штале у његовом дворишту украдене су недавно две краве. Много је оних који сматрају да је ово више порука него класична крађа. Пре нешто мање од месец дана ухапшен је начелник полицијске станице Новог Брда, Алија Шукри коме је и одређен притвор од 30 дана а због сумње у умешаност организоване крађе стоке на територији Новог Брда. Убрзо након квази-избора Ивановића је посетио такозвани „министар унутрашњих послова” Фљамур Сефај који је са њим разговарао о безбедносној ситуацији у општини Ново Брдо као и о економском развоју општине”.

За мање од пола недеље Ивановић је постао жртва разбојништва.Упућени верују да су ова два догађаја повезана „или му тзв „министар” шаље неку поруку одмах након победе на квази-изборима или овим покушава да каже да он није умешан али чињеница је да је „министар” био у посети и да се онда десила крађа” каже један од Срба, одличан познавалац овдашњих прилика.

Фљамур Сефај и Светислав Ивановић. Након састанка похвалили су безбедност у Новом Брду, након тога Ивановичћу из дворишта украдене две краве.

Како Срби нису изненађени умешаношћу чак и једног тзв „министра” у крађу стоке локалном становништву, то се може само претпоставити у каквим безбедносним и политичким условима они живе. А баш то је један од разлога све масовнијег исељавања Срба препуштених себи који без посла, када остану и без стоке, готово да немају други излаз осим да продају имање и та појава се шири као зараза.

„Једини фактор који одржава народ на Косову и Метохији је управо посао, односно могућност да се обезбеди егзистенција за себе и своју породицу” каже за Магазин Таблоид професор групе правних предмета,Живорад Лазић.

„Сви остали услови живота су више него понижавајући јер живимо у ограниченом простору, у гету” каже он као становник Угљара, села на централном Косову и додаје:

Живорад Лазић

„…Наша деца могу да се крећу слободно у кругу од пар километара, до Грачанице и назад(појас у дужини од 10-так км). То је наша судбина, наша неминовност, без очекивања било чије помоћи а поготово Канцеларије за Косово и Метохију која би требало да води рачуна о овом народу, о интересима и егзистенцији овог народа. Не могу да кажем да нас је занемарила у потпуности јер ми који радимо, као на пример ја у просвети већ 30 година, и даље примамо плату од Министарства просвете Републике Србије. Међутим, овде има људи који примају по неколико плата а истовемено имате људе који немају нити једно примање. И, верујте да су искренији и истрајнији у опстанку на овим просторима управо ти људи, који буквално речено немају ништа, и обема ногама су на Косову и Метохији а док они који имају превише, они су просто једном ногом овде, једном на територији централне Србије и њима је овакво стање најбоље могуће” каже Лазић.

Недавно се подигла велика бука око 40 судија и једног броја тужиоца Срба који су положили заклетву, односно дали изјаву, за ступање на дужност где ће морати да раде по законима и „уставу” тзв. Косова. Јавност, она коју режим Александра Вучића није купио, њега је директно и оптужила за ову предају. Сасвим логично, управо је он и омогућио да стање постане баш такво. Али, рекло би се да су се и судије брзо привикле.

Већ сутрадан, изнајмљена кућа у којој је био смештен Општи Суд након упада КФОР-а 17. марта 2008- године, остала је потпуно пуста. Некада групе људи са папирима у рукама који су чекали да дођу на ред, граја испред зграде, телефонски позиви адвокатима, рођацима и другој страни на коју се уговор или какав посао односио, сада делују као да се никада нису догодили на овом месту. На закључаним вратима зграде истакнут натпис „не радимо са странкама” а са ким уопште могу да раде, није наведено. За било који уговор или овлашћење Србе упућују „на јужни део, тамо сада ради Суд”. Онај Суд чији рад регулише „устав Косова”. За сада је остала још матична служба.

Зграда у којој је био смештен Суд остала пуста. / Фото: Магазин Таблоид

Судијама то као да није пало исувише тешко. Два – три дана након прихватања да се „интегришу” у правосудни систем косовских сепаратиста, дата им је могућност да поднесу захтев за превремено пензионисање на ранијем послу, у српском правосуђу. Сви су потписали и предали захтеве.„…Висина пензија ће износити 90% од висине наших досадашњих зарада. Додатно ћемо примати и плату из ‘косовског буџета’ (албанских сепаратиста) и то од 1.500 до 1.700 евра месечно. Кад се све то узме у обзир, добро ће нам бити” каже један од људи укључен у овај процес за Магазин Таблоид.

Уједно, захтеви за пензионисање које су потписали након изјављивања верности Хашиму Тачију, представља материјални доказ да су у том тренутку још увек били активне судије српског правосуђа и да су као такви прекршили законе и Устав своје државе, Србије. То их не узнемирава, „натерала их је власт”, кажу.

Наиме, током састанка српских судија са Небојшом Стефановићем од пре око годину и по дана, на предлог да се „интегришу” у правосудни систем сецесиониста, сви су се гласно побунили и атмосфера је брзо постала прилично напета. Стефановић је предложио паузу од 15 минута пре него што наставе. По повратку са паузе још једном је упитано – ко је против интеграције у косовски систем? Осим једне часне жене, такође судије, која није прихватила овај предлог, сви остали су ћутали. Није било никаквог малтретрања нити убеђивања током паузе, напросто, петнаест минута на свежем ваздуху било је довољно да част и заклетва над Уставом Србије, испаре из њихове савести. Тако је наступио тренутак када су свечано и јавно прихватили овај посао. Лако се може предвидети колико ће користи од њиховог ангажмана имати народ. Сви су они распоређени у различитим срединама широм КиМ и на већини места ће бити једини судија или тужиоц српског порекла. Са друге стране у судницу у Косовској Митровици дошао је не мали број Албанаца који ће ту обављати посао судије. Сваки Суд ће за председника обавезно имати Албанца, никако Србина.

Бог зна шта све чека Србе са севера КиМ у преко 80 хиљада нагомиланих случајева (за територију на којој живи не више од 70 хиљада Срба укупно) а који се односе искључиво на њих. Вероватно ћемо на мучан начин врло брзо и сазнати.

Осим наговора власти, дуплих и то прилично високих плата, потискивању савести помаже и чињеница да не постоји локални политичар који се не залаже за успостављање квази-институција тзв. „републике Косово”, што по аутоматици значи гашење српских институција и заокруживање албанског државног питања на Косову и Метохији.

Дан након одржаних сепаратистчких локалних избора, Александар Спирићје изјавио да ће сви они „и убудуће радити на тома да институције Републике Србије наставе да функционишу на Косову и Метохији. Оно што је најбитније је да нико неће остати без посла и да ће држава Србија, уз подршку председника Вучића и Марка Ђурића наставити да финансијски подржава све институције, као што је чинила и до сада”. Међутим, према сазнањима Магазина Таблоид ова изјава представља бруталну и безочну лаж.

Наш извор близак општинској управи тврди да се ових дана ужурбано спроводе активност у смеру гашења остатка некадашње српске Општине Косовска Митровица и њеног „интегрисања” у систем косовских сепаратиста.

То увек значи да ће најмање трећина радника бити отпуштена или послата у превремену пензију врло сумњивог статуса (проблематично је, на пример, здравствено осигурање).

У овом тренутку се све ово строго крије од радника али и народа на северу КиМ ипак, одаје их брзина и темпо који им је наметнут. Задатак је да се до краја године обаве све неопходне за гашење и преосталог дела државног апарата Републике Србије.

Одмах након што је ово изјавио, Спирић је, у тиму са Зораном Братићем, начелником одељења за финансије у општини Косовска Митровица (чак тврде да је у пензији), Сашом Петровићем начелником Општинске управе иБиљаном Петровић, Општинским јавним правобранилацем, у више наврата одлазио на састанке са државним врхом Србије и измештеном општинском управом овог града која се налази у Рашкој. Сви ови састанци имали су за циљ што бржу организацију пресељења неопходних служби у Рашку као и трајни прекид рада привременог органа Косовске Митровице. Управо због тога су се на овим локалним квази-изобрима и кандидовали сви они који то до сада нису а налазе се на челу неких од преосталих институција у граду.

А. Спирић, Саша Петровић, Зоран Братић, Биљана Петровић

Александар Спирић је такође био кандидат за одборника јер му је то била једина шанса да се одржи у власти како – тако. Колико му је стало до тога говори притисак који је вршио на своје запослене. Можда најдрастичнији пример јесте случај Сергеја Запорожца, до недавно портпарола Косовске Митровице. Извор Магазина Таблоид наводи да је Спирић телефоном позвао Запорожца тек да потврди да ће имати два сигурна гласа на које је рачунао будући да је и супруга портпарола запослена у државној институцији. Међутим, Сергеј је одговорио, искрено сматрајући да на то има право, „и мој брат је кандидат за одборника, гласаћемо за њега”. Спирић је подсетио Запорожца да је њега и супругу запослио он а не његов брат, међутим то ипак није био довољан аргумент након чега је отпуштен и Сергеј али и његова супруга.

Али, ни његов брат није био толерантнији према „неодлучним гласачима”.Иван Запрожац, директор ОШ „Бранко Радичевић”, такође је грчевито покушавао да обезбеди себи подршку знајући да ипак Спирић у рукама држи све запослене који су и једини које могу да уцене отказом и натерају да изађу на ове лажне сепаратистичке квази-изборе. У једном тренутку Иван је позвао једну од запослених у његовој школи С.Н. и одлучним тоном јој рекао да не треба да заборави да је њему обећала глас. „Наравно да нисам заборавила, па договорили смо се…” одговорила је жена на шта је Иван узвратио да је видео како је на Фејсбуку „лајковала слике” супруге Оливера Ивановића са сином. „Али, то ми је школска другарица, знамо се годинама” покушавала је да објасни С.Н. То није много вредело, Иван је и њу одлучним тоном подсетио да она ипак ради у школи у којој је он директор након чега је жена остала у шоку али и видно уплашена извесно време.

Иван Запорожац и Александар Спирић, кандидати за квази-изборе са исте листе.

Родитељи чија деца похађају ови школу кажу да је Иван пре извесног времена готово све ученике који имају налог на Фејсбуку додао за пријатеље и верују да је то због лакшег праћења активности њихових родитеља.

Суровост која је све израженија произилази из захтева сепаратиста да на Косову и Метохији све српске институције буду угашене како би дозволили формирање „Заједнице српских општина”, још једне квази-институције која ће у потпуности функционисати по законима и „уставу” тзв „републике Косово”. Сав новац који у покрајину буде стизао из буџета Републике Србије мораће да прође преко банковног система косовских сепаратиста као и новац који они намене локалним управама по свом систему.

Тако да онај ко буде део те Заједнице, имаће у рукама власт над тим новцем. Режим из Београда непрестано показује како управо Косово и Метохију користи за прање али и крађу из државног буџета јер народ од тих пара види једино аутомобиле, станове и куће које купују локални политичари.

Борба за радна места и превласт начинила је од директора државних институција скупину лешинара који черупају тело несрећника који још увек даје знаке живота. Но, и да има шансе да преживи несрећу, против њих сигурно нема никаквог изгледа. А докле се стигло можда је несвесно показао Сулејман Угљанин, који је узгред речено рођен управо у делу Косовске Митровице познатом као Бошњачка махала, а који је Србе у државним институцијама у Рашкој области назвао „фашистичким пионима” захтевајући од Европске уније “да утврди датум расписивања избора за органе Санџака” а територији Старе Рашке додели „специјални статус” и стави је „под заштитом УН”. Изгледа да се тај рецепт показао успешним на Косову и Метохији а можда, делом, јер и Београд први пут у својој историји нуди човека који је спреман да са највише државне позиције потпише све оно што непријатељи Срби прижељкују у својим најсмелијим сновима. А ни он, Александар Вучић, неће заувек остати на власти па отуда и журба која је настала.

Чак су и апотеке у српским срединама на северу покрајине празне. Осим козметичких и нешто мање општих медицинских средстава, у рафовима нема баш ничега. Чак ни фластере нећете наћи. Ако се деси да рецепти нису понети то значи још један изгубљени дан и трошкови које нико неће надокнадити. Аутобусом пут до Рашке траје око сат и по времена у једном правцу. Време повратка је неизвесно јер аутобуси за Косовску Митровицу стају на излазу из града, не на аутобуској станици, па нико не зна поуздано ред вожње. Зато се стоји по сат, два или три крај магистрале а како то изгледа варира од временских услова. Карта је 300 динара у једном правцу, са попустом за одређене категорије 200. Они који не могу себи да приуште чекање и неизвесност, одлазе својим аутомобилом или таксијем а тада трошкови додатно расту. Такси кошта око 3.000 хиљаде динара и, за хроничне болеснике, то је обавезна месечна рута. Често се склапају договори па ко одлази подигне лекове за више рецепата, накупи се и по неколико десетина листића. Кажу да се од оних који се затекну у реду иза некога са Косова и Метохије, не буне, стрпљиво чекају и са разумевањем па је то како олакшавајућа околност поред свега што су принуђени да отрпе.

Узрок несташице лекова је Бриселски споразум којим је успостављен „интегрисани прелаз” на коме Албанци неће дозволити да прође ништа што нема сертификате тзв „републке Косово”. Може им се, а за ту могућност захвалност дугују Вучићу и Дачићу пре свих. Парафом у Бриселу није само ратификован споразум већ је повучена линија која дели територију једне државе али и достојанство, родољубље, право на живот, слободу кретања, доступно лечење са једне и егзистенцију, асимилацију, предају и издају са друге живота за сваког Србина који је остао јужно од „интегрисаног прелаза”, не само јужно од Ибра.

Иван Максимовић, Таблоид