Истога дана када је устоличен Порфирије, нови српски патријарх, умро је Ђорђе Балашевић. Начином на који је изабран патријарх, Вучић је још једном показао своју доминацију и моћ. Начином на који је умро Балашевић, сви смо добили последњу опомену. Наравно, ко уме да чита и разуме знакове поред пута.

Порфирије заправо није ни биран. Он је постављен за патријарха на отаџбинском конгресу Српске напредне странке. Рукоположио га је човек који одлучује о свему у Србији, на начин, да је сваког мислећег човека, по ко зна који пут понизио. Овог пута је и Цркву до краја извргнуо руглу, само да би и верујућима и неверујућима послао заједничку поруку – ништа ми не можете! Озваничио је и коначно објединио и духовну и световну личну власт. Специфичну диктатуру у којој он и његови галаме и наређују, а сви остали ћуте и спроводе. Наводно у страху за сопствену будућност која заправо не постоји. Лаж је победила истину, а неправда доминира над правдом.

Ко је имао прилике да посматра долазак владика у храм Светог Саве, по кубикажи и цени њихових џипова и луксузних лимузина, помислио би да је у питању скуп најугледнијих српских мафијашких породица у режији дон Вучића. И тако је и било. Изабрана је особа за коју се унапред знало да ће вољом Светог Духа дона Вучића то и постати. С тим што је коверту пажљиво извукао монах из манастира Сисојевац, пославши тако још једну јасну поруку убогом православном српском народу. Оно што је данас Зекићка у РЕМ то је некад био Порфирије.

Нека нам је свима Бог у помоћи.

Мучнина која остаје после овако јасног наметања и видљивог мешања једног човека и партије у избор патријарха тешко се може измерити. Али, свакако иде уз ону мучнину која се осетила кад је дон Вучић покорио Душана Ивковића који је донедавно за њега и негову власт јавно тврдио да је најгора могућа. Или сличну мучнину приликом додељивања ордена Јелени Зорић која је одлучила да га прими и дозволи себи да је изједначе са Гоцом Узелац, а кућу Н1, на којој ради, са Пинком. Додуше, Пинком за нешто урбанију и образованију публику. Најстрашнију, ону додатну мучнину, изазивају они који покушавају да бране неодбрањиво, тврдећи како наводно Вучић није Србија, да је Зорићка то својим радом заслужила, а Н1 је у свом саопштењу тај чин даровања искористила да чак Вучића позове у госте. Одговор је убрзо стигао од разгоропађене премијерке која је као кокошка којом су гађали Маринику Тепић у Панчеву, послала веома јасну и недвосмислену поруку. Они који су веровали да Хитлер није Немачка, знамо где су и како завршили.

Можете ли, после свега, да замислите како ће тек изгледати дијалог са опозициом и неусклађеним платформама, уз присусутво европских посматрача, који Вучића девет година пуштају да ради буквално шта хоће. Или не дај Боже, у каквој ће се атмосфери одвијати предстојећи избори, на које ће, сад је више него јасно, опозиција изаћи без обзира на све. Српска напредна странка има довољно Невоља који ће се побринути да избори прођу демократски и у складу са усвојеним начелима разних батинаша и џипаша. Сад имају и СНС патријарха који ће врло радо сваку лаж и превару благосиљати у духу прокламоване хришћанске љубави која извире из сваког наступа дона Вучића и његових.

Народ у Србији никад није био у тежој ситуацији. Инвентар ужаса који тренутно живи, тешко се може пописати, а камоли изрећи. Уз однарођену власт стала је и давно однарођена Црква. Огромно богатство на њиховој страни и понижавајуће сиромаштво народа којег не поштују и презиру. Нисмо боље ни заслужили.

Балашевић нас је за живота учио како живети слободно и зашто су ови дно дна. Како смо дозволили да нам сво багрење поломе, погрешно верујући да неко то од горе види све. Ко ће поново завртети рингишпил у нашим главама, кад је циркус заувек отишао?

На нас више нико не рачуна. Зато је избор једноставан. Побуна или Пакао. Ми бирамо. Све је, ионако, отишло у Хондурас. Путуј Балашевићу и не мисли на нас!

Директно.рс