Сукоб у Украјини изазвала је коалиција антиправославних елеманата оличених у руководствима неколико страних држава, западноукрајинских сецесиониста, радикалних верских елеманата у оквиру католичке и грко-католичке цркве, наследника галицијског фашистичког покрета

Они су се удружили у заједнички злочиначки подухват проив суверене државе Украјине и међународног мира, злочина дефинисаног као највећег и првог из редоследа оптужујућих али и осуђујућих тачака на суђењу у Нирнбергу

Плави шлемови, читај – НАТО, могу одмах да се распореде и да се прионе на организовање неке Женеве икс ипсилон која би се бавила променом власти у Украјини

Из извора блиских патаријаршији у Букурешту, сазнајем да велика финансијска средства тзв „фратарским” путевима стижу грко-католичком клеру на име разноразних специјално новопојављених верских потреба а које се преливају у касу организатора преврата и терора на западу Украјине и самом Кијеву

У оквиру католичке цркве у Пољској је формиран посебан финансијски сабирни центар из којег се шаље помоћ превратницима. Цела операција се надзире и организује из Лублина
Пише: Оливер ВУЛОВИЋ

КУДА пролази гранична линија између злочина против државе и мира и права на оправдану оружану побуну?

У Међународном праву за ту линију постоје тачно одређене дефиниције и међународна судска пракса, а реално је она онде где се Велике силе договоре, објаве да је та линија туда и туда прошла, па о томе споразумно обавесте стални или ад хок суд који се дефинисањем те линије у неком конкретном случају бави.

У Украјини сведочимо да су опозиционе фаланге добро инструисане те када су започеле и оружано да насрћу на органе легално изабране власти и да заузимају државне зграде, за почетак су кренуле да следбенике снадбевају наранџастим кацигама а најрадикалнији део њих облаче у униформе – старе шарене милицијске униформе које су стигле из магацина Пољске и Литваније.

Видимо, дакле, да се спремају да један унутрашњи политички сукоб путем силе квазиправно пребаце у оружани сукоб високог интезитета и за себе издејствују положај ратујуће стране и на тај начин својим менторима са Запада дају покриће за „оправдану” интернационализацију сукоба попут тренутног у Сирији и Јужном Судану и као некада у Србији на Космету.

„Побуњеници” су униформисани, имају хијерархијски изведен командни ланац на чијем челу је некаква акламацијом проглашена Народна Рада са Мајдана у Кијеву, терором и убиствима контролишу одређену територију на којој врше власт (делови територије западне Украјине са већинским католичким и грко-католичким становништвом а које је за време Другог светског рата масовно приступало и борило се на страни фашиста.), створили су паралелну владу, дакле, што се њих тиче, Плави шлемови, читај НАТО, могу одмах да се распореде и да се прионе на организовање неке Женеве икс ипсилон која би се бавила променом власти у Украјини а самим тим и насилног мењања магистралног политичког правца кретања државе, како по унутрашњем уређењу тако и међународним односима, то јест, максималног отклона од Руске Федреације и економско-политичких савеза којих је она темељ.

Оно што овој камарили и банди фали је масовни прелазак високих војно-полицијских официра на њихову страну, предавање читавих одреда милиције и целих војних касарни њиховим „снагама”, фали им „масакр” који би држава извела над недужним, мирним, ненаоружаним, невиним, поштеним демонстрантима и подршка већинске источне Украјине.

Пошто још није дошла вода до грла, те се многима из редова „опозиције” не гине, барем не добровољно, Западним креаторима је зафалило лешева па су дошли на идеју покушаја откупа свежих покојника из мртвачница које би накнадно изрешетане и изамасакриране распрострле испред тв камера и у свет послале извештаје о кијевско-мајданским Маркалама, Рачку, Хули, и Холмсу одједном – и по броју и по бестијалности.

Из извора блиских патаријаршији у Букурешту, сазнајем да висока финансијска средства тзв „фратарским” путевима стижу католичком и грко-католичком клеру на име разноразних специјално новопојављених верских потреба а које се преливају у касу организатора преврата и терора на западу Украјине и самом Кијеву.

Ова финансијска линија је успостављена у режиму хитности и по налогу из Државе Ватикан (сиц).

Оваквом финансирању је прибегнуто кад су украјинске власти утврдиле и јасно дефинисале путеве досадашњег финансирања покушаја преврата преко тзв невладиних организација и о томе дипломатским путем, специјалним нотама послале упозорења, а и материјалне доказе, владама које су те специјалне финансијске транше слале својим тзв невладиним организацијама у Украјини.

Наравно да се Западне владе нису много узнемириле због протеста из званичног Кијева те су у Румунији, у месту Шату Маре, које се налази веома близу тромеђе Мађарске, Украјине и Румуније, по дозволи румунске владе, формирале још један инострани акциони и организациони центар покушаја преврата у Украјини.

Румунска Православна Црква је директно известила Басескуа да је огорчена „злопотребом” појединих њених владика и епархија од стране државе у циљу дестабилизације прилика у суседној Украјини. Поједини великодостојници Румунске Православне Цркве, који су уцењени објављивањем досијеа у којима постоје докази о њиховој сарадњи са режимом покојног Николе Чаушескуа, натерани су или привољени да са свим својим средствима и утицајем помажу украјинске превратнике.

У оквиру католичке цркве у Пољској је формиран посебан финансијски сабирни центар из којег се шаље помоћ превратницима.

Цела операција се надзире и организује из Лублина.

У међувремену, председник Украјине чини све могуће напоре не би ли крвопролиће на улицама Кијева и западу државе усмерио у нормалне политичке токове, те је из тога следио и низ Јануковичевих јавних и тајних понуда опозицији, ако се они који су се латили оружја уопште више могу тако даље називати.

Концесије су ишле од директног и без избора предавања места председника прелазне владе и неких њених битних портфеља „опозицији”, до расписивања референдума о променама у уставу и ограничавању овлашћења председника републике и низа пратећих тајних уступака у дефинисању давања посебних овлашћења и аутономије територијама на западу државе.

Овакви Јануковичеви иступи су наишли на отпор од стране министра унутрашњих послова, министра енергетике као и министра правде што доказује да ни сама власт није хетерогена у размишљањима о начину изласка из кризе.

У Украјини постоји велики број јавних личности које су у прошлости говориле да је појава оваквог сукоба неупитна и да је било само питање тренутка када ће до њега доћи и шта ће бити његов окидач.

Од осамостаљивања Украјине су над њом висила два питања.

Прво питање општег праваца кретања државе (ка Западу или Истоку) и у оквиру њега -а и као питања самог за себе-положаја територија насељених неправославним становништвом, то јест – запада државе.

Та два питања су била тема низа округлих столова, домаћих али и међународних сусрета историчара, политичких тв и радио емисија, много издатих књига и зборника, тако да, поред „бриге за целу Украјину” од стране њеног неправославног запада не стоји ни њихова критика властима да се о њиховом положају није расправљало и није покушавало да дође до применљивих решења, али да се никада није наишло на њихову добру вољу, јер су они просто чекали један овакав историјски тренутак, не би ли преузели целу Украјину.

Враћајући се на почетак, можемо без одступа закључити да је сукоб у Украјини изазвала коалиција антиправославних елеманата оличених у руководствима неколико страних држава, западноукрајинских сецесиониста, радикалних верских елеманата у оквиру католичке и грко-католичке цркве, наследника галицијског фашистичког покрета и политичких представника неолибералног капитализма чији су манифести такође написани на Западу.

Унутрашњи и међународни положај изазивача кризе и евентуалног рата у Украјини је правно неодбрањив и недопустив, изван сваких моралних и етичких граница, политички за потпуну осуду и санкције, те сходно свему томе и сасвим оправдано склон радикалном војном разрешењу од стране војске државе Украјине и њених савезника.

www.olivervulović.com