Почела је побуна против дахија у Србији: Јеб’о вас Вучић (видео)

Почела је буна против султана Вучића и његових напредњачких дахија. Почела је на стадиону. Паролом „Јебо вас Вучић” навијачи Звезде нису послали поруку само полицајцима, него и диктатору. Јавно, пред телевизијским камерама, показали су да га се не плаше. Неколико минута скандирања било је довољно да се разбије страх, којим Вучић годинама, као ланцима, држи оковане све грађане, закључује уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и Вучићев дугогодишњи сарадник и пријатељ

Пад сваке власти најављиван је на трибинама. Суноврат Слободана Милошевића је почео у зиму 1996/97. кад су навијачи први пут отпевали „Спаси Србију и убиј се, Слободане”. Правило је потврђено у лето 2002., на Ташмајдану, приликом отварања финалног турнира Светске лиге у ватерполу. Спикер је објавио да се у публици налази и премијер Зоран Ђинђић. Одмах су се чули звиждуци, праћени песмом „Можеш да нам пушиш, Зоране”.

– Јеси ли видео? Готов је Ђинђић! Кад навијачи крену на некога, готов је! – усхићено је говорио Вучић аутору овог текста.

Да би доказао колико је паметан, објаснио је целу теорију о стадиону, као социјалном феномену у коме се огледа стање у држави и друштву. Још су римски императори знали да им већа опасност прети од посетилаца гладијаторских арена, него од неподобних сенатора и побуњених варварских племена. Незадовољство грађана, без обзира на узрок и интензитет, власт може да каналише, али само док не стигне до трибина. Једном, кад се проломи стадионом, више не може да се обузда. После тога, узалуд подмићивање и застрашивање, пад владара је неминован.

У складу с тим, Вучић је увек покушавао да сарађује с навијачима. Хвалио се пријатељством са Шавијом, Кимом, Кинезом, Вучком и осталим вођама са Звездиног „севера” и Партизановог „југа”. Бранио их је од медијских критика, па и од судског прогона. Кад је запаљена америчка амбасада, после протеста поводом проглашења независности Косова, Вучић је тврдио да се „диви тим часним и храбрим момцима, који се ничега не плаше”. С лешинарским инстинктом, тада је прикупљао крваве политичке поене на смрти Партизановог навијача Зорана Вујовића. С истим мотивима штитио је Уроша Мишића, који је осуђен због напада на припадника Жандармерије на Звездиној „Маракани”.

Кад је дошао на власт, преузео је потпуну контролу над свим навијачким групама. Вође је подмитио заштитом од судских казни и намештањем пословних комбинација. У његово име, они су управљали клубовима, некажњено пребијали непослушне функционере, диловали дрогу, избегавали суђења и служили као телохранитељи његовог сина ”престолонаследника” Данила. У изборним кампањама, хулигани су предводили напредњачке батинашке одреде и поштено, с безбол палицама и металним штанглама, одрађивали прљаве послове свог газде.

Идила је трајала дуго, пуних шест година. Пукла је оног трена кад је Вучић изјавио да „ни метар Косова није српски”. Неочекивано, 17. јула, на утакмици Црвене звезде против литванског Спартакса, „Делије” су поручиле „10.908 квадратних километара, ни метар мање”. Вучић није спортски прихватио навијачки деманти. Заклео се да ће, ако се то понови, лично вратити Звездана Терзића у затвор, где му је и место. Претње су отишле на погрешну адресу, Терзић није могао да утиче на навијаче.

То није успео ни кнез Андреј Вучић у Новом Саду, свом престоном граду. Пред утакмицу са Звездом, 2. септембра, бата Андреј је покрајинском премијеру Игору Мировићу, градоначелнику Милошу Вучевићу и шефу новосадске полиције Милораду Шушњићу наредио да по сваку цену, не бирајући средства, спрече „Делије” да шире непријатељску пропаганду, помињу Косово и нервирају малог Алека. Испред трибине на „Карађорђу”, на којој су се сместиле „Делије”, постављен је одред полицајаца с опремом за разбијање демонстрација. Чим су навијачи почели да скандирају „Нема поделе”, полицајци су кренули у акцију. Уместо страха, изазвали су врло пикантан одговор: „Јебо вас Вучић”.

Вучићу те вечери, као и обично, није било до секса. После шока, изазваног дрскошћу незахвалних навијача, пао је у депресију. Стигло га је све чега се плашио. Диктатуру је поставио на три темеља, на лажима, насиљу и страху. „Делије” су показале да не верују његовим лажима и да се не плаше насиља. Да ствар буде гора, урадили су то у граду који држи под строгом контролом. А, ако су могли у Београду и Новом Саду, бунт могу да прошире целом Србијом.

Нису га утешиле ни информације које је добио од полиције и БИА. Навијаче Звезде је, наводно, узбунио Иван Богданов, вођа „Ултраса”. Богданов је пажњу српске и европске јавности привукао 2010. године, кад је предводио групу која је правила нереде на стадиону у Ђенови пре и почетком утакмице између репрезентација Италије и Србије. Дуго је био непожељан на „Маракани”, али изгледа да је одлучио да се врати и настави где је стао.

– Зар тај пољски криминалац да брани Косово од мене? – викао је Вучић на састанку кризног штаба у вили Бокељка.

Неколико пута је поновио имена родитеља Ице Богданова, оца Позека и мајке Фанике. Шефу БИА, Братиславу Гашићу, наредио је да провери у каквим су односима Богданов и Ивица Дачић. Према Вучићевим сазнањима, Дачић му је помогао да се извуче из немачког затвора прошле године, кад је Звезда гостовала у Келну.

Ипак, Вучићу је од Дачића много сумњивији Звонко Веселиновић. Одређене информације, којима располаже БИА, указују да је управо шеф косовског ганга подржао навијаче Звезде и охрабрио их да се супротставе полицији. У то може да се поверује, с обзиром на историју његових сукоба с браћом Вучић.

Недавно, кад је Грађевинска инспекција, у сарадњи с ресорним Министарством, донела решење о рушењу нелегалног угоститељског објекта на Панчићевом врху, Веселиновић је Вучићу послао кратку али јасну поруку: „Сруши Чардаке, срушићу и ја тебе”. Храброст, која га краси док је у студију Пинка, Вучића увек изда кад се суочи с реалним изазивачем. Господар је подвио реп. Министарка Зорана Михајловић је одговорност пребацила на полицију, која се није попела на Копаоник, да асистира при рушењу. Министар Небојша Стефановић није обавештен о том случају, а премијерка Ана Брнабић је рекла да нема чекић, па не може сама да сруши објекат.

Истовремено, на граници Македоније и Бугарске ухапшен је један од блиских сарадника Андреја Вучића, задужен за вођење послова у Суботици. Експресно, уместо Србији, мистериозни несрећник је изручен Хрватској. Браћа Вучић, тако, не могу да утичу на даљи поступак, ни да га заштите. Могу само да стрепе од онога што би хрватски полицијски и правосудни органи, а самим тим и Интерпол, могли од њега да сазнају о лабораторијама и узгајалиштима марихуане, вредним више од пола милиона евра. Зимус, кад је српска полиција открила засаде на северу Војводине, у врху напредњачког картела причало се да је цинкарош био Веселиновић. Сад Вучићев човек има прилику да у хрватском затвору настави са цинкарењем и открије ко су власници нарко-гардена.

Звонко Веселиновић је већ таргетован, Вучића ипак више брину остали чланови напредњачког картела, који би могли да следе његов пример. Међу сумњивима се изненада нашла министарка правде Нела Кубуровић. Било је довољно да, неопрезно, у друштву свог претходника Николе Селаковића постави реторичко питање да ли има смисла што је Дарко Шарић још у притвору.

Шарић је неколико пута узалуд подносио захтев да се брани са слободе. Добровољно се предао, има стално пребивалиште у Београду, ту му је породица, четири године је иза решетака, учествује у судском поступку, па нема правних и моралних препрека да му суд не одреди боравак у кућном притвору уз електронски надзор. Све то зна и Вучић, али не и зашто се Кубуровићка распитује за Шарића баш сад. Случајно или не, министаркина радозналост поклопила се с поруком коју је Вучић добио од партнера с елементима иностраности, у којој се истиче потреба да Шарић следећи рођендан дочека на слободи. Посредник, који је пренео поруку, објаснио је Вучићу да то више није тема за дискусију већ захтев за извршење преузетих обавеза. Какав ће бити Вучићев одговор, сазнаће се 21. октобра, на Шарићев рођендан. До тада, Кубуровићка ће бити под специјалним мерама, не би ли вођа открио да ли је и она укључена, мимо његовог знања, у спасилачки тим утамниченог шефа нарко-картела.

Пре три месеца, параноични владар је направио списак од 500 личности, које је означио као „претњу уставном поретку”. У међувремену, листа се проширила, а на њој су се нашли и сви чланови кабинета Ане Брнабић, као и неколико најистакнутијих функционера Српске напредне странке. Првобитна намера му је била да открије кртице у Влади, ко износи информације одређеним опозиционим лидерима и новинарима, а посебно уредницима Магазина Таблоид. У томе, очигледно, није успео. Међутим, по свом старом обичају, успео је да сам себи направи нове проблеме.

У извештају БИА, који се односи на праћење једног од министара, Александар Вучић је нашао информацију да је у ресторану „Џери”, почетком септембра, одржан састанак на коме је израелски бизнисмен Исак Норид тврдио да с Андрејем Вучићем преговара о изградњи објекта у који би била смештена Управа за трезор Народне банке Србије. Александар Вучић се највише плаши таквих трагова. Зна да у БИА има много нормалних људи, професионалаца, који воде „дупло књиговодство”, па на време склањају такве доказе, за неко будуће време, кад ће моћи да се покрене истрага и утврди ко се и колико уграђивао у разне послове.

Посебну врсту проблема представља јавно изношење прљавог веша. Драган Бујошевић, директор државне телевизије, тобож случајно, раскринкао је корупционашки случај у коме је учествовао један његов познаник, анонимни министар.

– Јуче сам до у најситнијих детаља слушао како је један министар пристао да плати 50.000 евра таблоиду да би престао да га блати. Ето тако и толико одвратно изгледа медијска сцена Србије. Па, што, бре, плаћате? Кажите јавно да вас уцењују! Тужите! – рекао је Бујошевић.

Да је Србија правна држава, директор РТС-а би већ био саслушан у Тужилаштву, где би открио до у најситнијих детаља ко је вршио кривично дело изнуде и који министар је пристао да плати рекет. Наравно, Бујошевић није забринут за стање на медијског сцени, чији је он један од водећих актера. Лукаво, глумећи наивност, открио је начин на који политичари из власти новцем перу своје прљаве трагове.

Бујошевић није рекао име уцењеног министра. Зорана Михајловић тврди да је у питању Вања Удовичић. Дневни лист “Блиц” пролетос је објавио серију текстова о корупционашким аферама министра спорта. Само у једној од њих нестало је 527.000 евра. Удовичић је, у сарадњи са Синишом Јаснићем, председником Универзитетског спортског савеза Србије, преко фантомске фирме “Европске универзитетске игра 2020” затурио тих 527.000, намењених за израду мастер плана. Паре су нестале, баш као и текстови у “Блицу”. Зорана Михајловић добро познаје начин пословања тих новина, па одлучно тврди да је Удовичић министар који се жалио Бујошевићу на рекетирање.

Јадранки Јоксимовић најсумњивији је министар просвете Младен Шарчевић. Неколико режимских медија у јулу је покренуло кампању против Ђуре Ђуровића, директора Београдске пословне школе. Агенција за борбу против корупције затражила је његову смену због тога што је незаконито сам себе поставио на функцију директора, а свог сина запослио на место асистента. Такође, запошљавао је и чланове породице Томислава Николића, Ивице Дачића и Вељка Одаловића. Епилог је познат, Ђуровић је смењен. Међутим, афера се закомпликовала кад је “Српски телеграф” окренуо ћурак наопако и почео да објављује текстове у којима је Ђуровић описиван као храбри борац против корупције. Захваљујући њему, раскринкане су спорне активности Стојана Стојмировића и његовог оца Љубише, који је јавности познат као власник новосадског Факултета за менаџмент на коме је, тобож, дипломирао Томислав Николић. За креирање кампање против Ђуровића, “Српски телеграф” је оптужио министра Шарчевића. У почетку, Шарчевић је узвраћао увредама на рачун тих новина, а онда им је дао интервју, извинио се и све је заборављено. Не само Јоксимовићка, већ и још неколико министара, уверено је да је Шарчевић платио откуп грехова.

Удовичић или Шарчевић, који год да је платио рекет, новац је завршио код Александра Вучића. Без Вучићевог знања и одобрења није могла да се покрене ниједна афера у “Блицу” и “Српском телеграфу”. Диктатор ништа друго не ради, него тркеља по извештајима БИА, чита документе и преслушава пресретнуте разговоре. Сва сазнања користи за рекетирање сарадника, политичких противника, тајкуна, свих и свакога.

Како то изгледа, на својој кожи је недавно осетио и Богољуб Карић. Кад се вратио у Србију, у свом помпезном стилу Карић је најавио изградњу велелепног насеља у Београду, на Макишком пољу. Направио је макету “Тесла Града”, објавио огласе у неколико медија, хвалећи се како има Вучићеву подршку да запоседне 900 хектара земљишта у заштићеном појасу савске обале.

Уназад десет година, Карић је поштено плаћао рекет Вучићу, финансирао је све његове изборне кампање и личне прохтеве. С уверењем да се одужио за помоћ у судском спору с државом, који је завршио застаревањем оптужбе за пљачку 66 милиона евра, наивни Богољуб је недавно одбио да Вучића спонзорише с додатна два милиона евра. У то време, као у инат господару, у крипти Храма Светог Саве организовао је венчање све троје своје деце, сина Небојше и обе ћерке, Данице и Надежде. Славље је увеличало 20 свештеника, црквени хор и 800 званица, међу којима није било Вучића. Уместо да учествује у тој паради кича, Вучић је псовао Карића, који паре разбацује на породичне забаве, а њему не да. Није се задржао само на псовкама, већ је покренуо кампању у којој је оптужио Карића да од Србије тражи одштету од 1,3 милијарде евра за “Мобтел”. Алави Богољуб је захтевао да му држава уступи земљиште, фирме и имовину у тој вредности или ће је тужити у Стразбуру. Вучић, бескомпромисни заштитник државе, коју сматра својим власништвом, одбио је Карића и прогласио га издајником, који намерава да напусти напредњачки картел и придружи се неком од опозиционих блокова.

Дворске игре Вучића не брину, навикао је. Међутим, није навикао да решава проблеме из реалног живота. Незадовољство грађана успешно је амортизовао медијским триковима, бруталним лажима, полицијским и судским прогоном критичара, колективном хипнозом и застрашивањем. Задржао је контролу над већим делом опозиције, односно лидера минорних странака, али и сам је свестан да чекају испити које не може да положи. Пао је већ при покушају да институционализује предају Косова и Метохије. Од опозиције, веће проблеме су му направили Српска православна црква и “Делије”. Наравно, побуну неће водити попови и навијачи, али они су, одбијањем да се погну, обзнанили да је цар го, да их не може заплашити и ућуткати. Они су бацили грудву, која ће се претворити у лавину.

У страху, Вучић може да одговори само још већом репресијом. За почетак, укинуо је парламентаризам. Маја Гојковић је одбила да закаже седницу Народне скупштине с објашњењем да би је опозициони посланици искористили да вређају Александра Вучића. Ако је председница Скупштине могла да укине право на рад легитимно изабраних представника народа, онда неће бити изненађење кад власт забрани рад свих неподобних медија, странака, синдиката, удружења грађана… Уосталом, то се већ дешава на свим нивоима, злоупотребом државних институција. Правосудној тортури су изложени медији, међу којима је и Магазин Таблоид. Безбедносна информативна служба не штити закон, него интересе браће Вучић. Полиција учествује у кривичним делима које врше опаки режимски криминалци попут Симе Спасића. Напредњачки батинашки одреди разбијају опозиционе штандове и радничке протесте. И, опет, све то узалуд.

Вучић неће пасти на теми Косова и Метохије, нити на неком другом политичком питању. То га је само уздрмало, обориће га глад, беда и безнађе – последице његових политикантских експеримената. У очајању, људи дижу руку на себе, убијају се јер немају 150 евра да плате струју, да хране породицу. Голу егзистенцију покушавају да обезбеде радом у робовским условима за минорне плате. У већини домаћинстава лежу и устају са стрепњом хоће ли се појавити јавни извршитељи, да им отму намештај, стан или кућу.

Чир, који је створила напредњачка каста, мора да пукне. Ако буде среће, то ће се десити на изборима. Нажалост, само лаковерни могу да се надају да ће Вучић кад-тад дозволити гласање у регуларним условима. Никад се неће одрећи медијског мрака, иако то није од пресудног значаја. У оваквим околностима, грађанима није потребно да у “Дневнику” виде и чују саопштења опозиционих странака, нити да им се с новинских страница објашњава како изгледа живот у Србији. Сви то знају, довољно им је да погледају у своје фрижидере и новчанике. Више не пролазе ни претње насиљем. Попут навијача, многи ће се охрабрити да диктаторовим зликовцима кажу – јебо вас Вучић. Ни куповина гласова неће успети. Кад је био радикал, Вучић је много више ценио Србе, био је спреман да за једног убије сто муслимана. Сад, као напредњак, мртве душе откупљује за по једну или две црвене. Све му је узалуд. Не само попови и навијачи, свест о неопходности и начину промене власти имају и политички ангажовани интелектуалци.

– Време је за побуну. Усред очаја у коме се налазимо не видим други начин да се спасемо малигног режима који је прожео све поре нашег друштва. Мислим да више не постоји нада да ћемо га се решити на легалан начин, преко избора који су апсолутно нелегитимни. Зато се залажем за хируршку интервенцију – рекао је Горан Марковић, филмски редитељ и оснивач Покрета слободних грађана.

Побуна је почела. Незадовољство које је тињало у сваком нормалном човеку, плануло је на стадиону. Не зна се колико ће времена бити потребно да стигне на улицу, али извесно је да напредњачки хорор неће имати хепиенд. Никад ниједан диктатор није успео у борби против властитог народа. Неће ни Вучић.

Предраг Поповић, Таблоид