Почело је дистанцирање од Великог Вође: Куд који, мили моји

Сваки диктатор је осуђен на самоћу и страх. Тај усуд прати и Александра Вучића. Окупирао је Србију, све је његово, и држава и народ, контролише све институције, некажњено крши Устав и законе, отима све што стигне, пљачка раднике и пензионере, управља туђим животима и, опет, дрхти од страха пред неизбежним сусретом с правдом, јер зна да ће одговорност за све злочине напредњачког картела сносити само он,тврди уреник Магазина Таблоид Предраг Поповић,бивши уредник дневних листова Дневни Телеграф,Национал и Правда и дугогодишњи Вучићев пријатељ и сарадник

Пред телевизијским камерама, док хипнотише лаковерне и прети нормалним људима, Вучић ствара утисак да је јак и самоуверен. Кад се представа заврши, док седи сам у мраку и тишини подрума у Јајинцима, хвата га паника. Без обзира на менталне поремећаје, Вучић није глуп, зна да његова морбидна игра неће имати хепиенд. Где год се осврне, види упозорења претеће будућности.

Сарадници су му неспособни, политичка стратегија се свела на тумарање од немила до недрага, правосуђе је постало сервис организованог криминала, привреда је уништена, грађани балансирају на ивици егзистенције…

У таквим околностима, Вучићу је остало само да купује време, да се грчевито бори за опстанак на власти и одлаже свођење рачуна.

Милион пута је поновио тврдњу да је спасао Србију од банкрота, ”срамота га је колико нам добро иде”. Као да верује својим лажима, оптуживао је критичаре да не могу ни да окрече све што је он изградио. На све начине покушавао је да се представи као нови друг Тито, помиритељ и неимар. Џабе. Ма колико се трудио, незахвални народ му је, уместо љубављу, узвратио спрдњом.

У српској историји и предању траг су оставили Килави Радован, Урош Нејаки и Мали Радојица. И у европским династијама појављивали су се примерци који су добијали колоритне надимке Глупи, Луди, Неверни, Грбави… Али, само Вучић је Педер. Искомплексирани владар тешко је поднео то ругање. Прво је покушао да преко Тужилаштва за високотехнолошки криминал кажњава свакога ко би га тако назвао на Твитеру или Фејсбуку, а онда је у рекламном споту у кампањи пред председничке изборе и лично демантовао тврдњу да је педер.

Ако је вођа Педер, логично је што се његови најближи сарадници одазивају на надимке Слина, Свињар, Доктор Смрти, Бизон, Наркоман, Баба и слично. Иако би могло да се закључи да се Вучић нашао у правом друштву, утисак вара. У том талогу нема идиле, свако се бори против сваког. Углавном се отимање о што веће парче плена води шаптачким диверзијама и подлим подметањима, понекад севне песница, а деси се и да полете меци.

Фаму о Вучићу као недодирљивом и свемоћном господару живота и смрти опет је развејао Звонко Веселиновић, косовски тајкун у успону. Крајем 2016, у свом ресторану „Плеј” у Новом Саду, Веселиновић је одржао бруталну лекцију Андреју Вучићу. У жару дискусије, уверен да је заштићен ауторитетом свог брата, млађи Вучић је од Веселиновића тражио да се жртвује и преузме одговорност за рушење Савамале. И сам захтев је био довољан да изнервира опасног Косовара, а кад је бата још подигао глас – ето хаоса. Демократски дијалог Веселиновић је прекратио шамаром и потезањем пиштоља. Из „Плеја” је истерао бату и његову свиту. Неко време се скривао у Косовској Митровици, на свом терену. Временом, преко посредника, неспоразум је испеглан. Вучићи су прешли преко увреде, шта би друго.

Таман што је тај инцидент почео да бледи у забораву, дошло је до новог судара истих моћника.

У кратком временском одиграло се неколико догађаја који су узбуркали страсти у врху напредњачког картела, а све везано за пољопривредни комбинат „Граничар” из Гакова. Последњих дана прошле године званични власници тог имања постали су Иван Бојовић, Драгана Потпара, Стефан Видекањић и Томислав Вишњић.

Наравно, њихови трагови вуку према Српској напредној странци. Бојовић је запослен у Агенцији за безбедност саобраћаја на месту техничког секретара. Много значајнија му је функција љубавника Марије Обрадовић, народне посланице и потпредседнице СНС-а. Потпара је посланица СНС-а у Скупштини Војводине, запослена је у општинској управи у Кули, на чијем челу се налази Перица Видекањић, стриц младог Стефана. Пословањем стрица Перице већ се бавио Савет за борбу против корупције, који је узалуд покренуо иницијативу за његово разрешење. Власнички удео у „Граничару” има и предузеће „ЛТМ анимал траде” иза кога стоји Томислав Вишњић, београдски адвокат који је пажњу јавности привукао као бранилац генерала Драгољуба Ојданића пред Хашким трибуналом. У сарадњи с Владимиром Врбашким, Перицом Јовановићем, Данијелом Вазуром и још неким појединцима „Граничар” је прво пуштен у стечај, у марту 2016, а касније убачен у мрежу предузећа, која су учествовала у распарчавању његове имовине. На крају, нови власници су преузели 135 хектара, више стотина пољопривредних објеката, међу којима су фарме, силоси и раднички станови, као и другу имовину, као и право да користе више од 4.000 хектара државног земљишта. Логично, такву игру нису могли ни да замисле, а камоли да реализују дечко Марије Обрадовић, некаква Потпара и остали званични сувласници. Ко заиста стоји иза целе акције указали су паори из Гакова, који су још пре две године протестовали кад им је одузето земљишта које су до тада обрађивали. Иако нису хтели да кажу име узрупатора, „јер има јаку залеђину”, медији су препознали Андреја Вучића.

Само две недеље након успостављања нове власничке структуре у „Граничару”, у гаковачком атару спроведена је заједничка акција полицијске управе Сомбор и жандармерије. Заплењено је скоро хиљаду засада марихуане, вредне око 500.000 евра. Вест је објављена на РТ Војводини, а тек шест дана касније МУП Србије је саопштио да је „приликом претреса објекта на територији Сомбора пронађена лабораторија за вештачку производњу марихуане”, не наводећи да је у питању „Граничарова” говедарска фарма, која је сада у власништву „Фарма Гаково”.

Полицајци још нису ни пребројали стабљике марихуане, а на Вучићевом двору већ је сумња пала на Веселиновића. По тој претпоставци, само је он могао да пошаље полицију у Гаково, мимо знања министра Небојше Стефановића и супротно интересима правих власника тог пољопривредног добра.

Браћа Вучић опет нису реаговали, задовољили су се прикривањем афере. Власт, која се хвали и кад заплени 50 грама марихуана, сад је прећутала акцију у којој је откривена плантажа које се не би постидео ни Пабло Ескобар. Строго контролисани медији игноришу ту тему како се не би отворило питање ко је власник фарме на којој је узгајана марихуана вредна пола милиона евра и ко је инвестирао толики новац у нарко-бизнис.

Случајно или не, неколико дана после полицијске акције дошло је до новог сукоба Андреја Вучића и Звонка Веселиновића. Иако је знао да је осумњичен за издају, Веселиновић се непозван појавио на једној напредњачкој журци у Новом Саду. Чим су се срели севнуле су варнице. „Шта славите? Освајање прве милијарде евра?” – питао је Веселиновић. Дрчни Андреј ништа није научио из првог сукоба, узвратио је салвом увреда и оптужби. Сведоци тврде да је косовски бизнисмен опет исукао пиштољ и испалио два метка у под. Друштво се разбежало, полиција није реаговала, а после свега остала је само прича која се шири у врху Српске напредне странке, коју нико не сме ни да потврди, ни да демантује.

Ни Александар Вучић се не оглашава о овом инциденту. Сваки пут кад неко у негативном контексту помене његовог бату на интернету, диктатор се нарогуши, вређа и прети. Међутим, кад наиђе на тврдо, умукне, претвара се да ништа не зна и не чује. Не труди се ни да слаже како се ништа није десило.

Притајио се и чека прву прилику за освету. Припреме за контранапад већ је одрадио у једном интервјуу, кад је демантовао да познаје Зорана Милојевића, званог Зеља, водећег Веселиновићевог оперативца. „Не знам ко је тај човек, за њега сам сазнао из медија”, рекао је Вучић, незаинтересован за бројне фотографије на којима позирају њих двојица и на чињеницу да је Зеља члан Извршног одбора СНС-а. Кад дође време, Вучић ће се на исти начин одрећи и Веселиновића: „Не познајем га, немам појма ко је то”.

Вучић није стао само на томе, предузео је и конкретне осветничке потезе.

На Панчићевом врху, у Националном парку Копаоник, подигнут је објекат у коме би, наводно, требало да се отворе ресторан, спа центар и коцкарница, о чему је први писао наш магазин. Према доступној документацији, званични инвеститор је Славица Митковић, предузетница из Смедерева. Она је у рекордном року од Јавног предузећа „Скијалишта Србије” добила сагласност за постављање монтажног ски-бифеа, као и дозволу Завода за заштиту природе Србије. Не само што нема грађевинске и осталих неопходних дозвола, него је уместо бифеа подигнут објекат који вишеструко прелази одобрене димензије. Већ је све било спремно за свечано отварање, кад је Министарство грађевинарства послало инспекцију, на основу чијег налаза је наредило рушење. Пошто је јавна тајна да је прави инвеститор Звонко Веселиновић, док Зоран Милојевић надгледа радове, очигледно је одлуку о рушењу објекта донео Александар Вучић.

Тешко је проценити докле ће Вучић ићи с одмаздом. Засад, удара само по Зељи. То више не крије ни од сарадника из врха напредњачког картела.

Саша Мирковић, бивши функционер СНС-а, средином јануара је подигао кривичну пријаву против Милојевића.

– Зоран Милојевић, звани Зеља, са директним умишљајем је с непознатог броја телефона позвао Данијела Димитрова из Београда, који се тада налазио у Приштини и упутио му следеће речи: „Реци Саши Мирковићу да и њега метак неће да заобиће уколико буде наставио са прозивкама, односно политичким нападима”. Одмах након завршеног разговора, Данијел је позвао Сашу Мирковића и пренео му исте речи претње, које су код Саше изазвале страх јаког интензитета. Касније истог дана, када се Данијел враћао из Приштине и ишао ка манастиру Грачаница, срео је непознатог човека на пумпи, док је сипао гориво у свој аутомобил, који му је рекао да поздрави Мирковића од Зеље – наводи се у пријави Мирковића.

Кад је Вучић обавештен о томе, само се насмејао: „Што се мене тиче, обојицу их стрпајте у исту ћелију, па нека то реше међу собом”. Не чуди такав став, навикао је да уништава сараднике, бивше једнако као и актуелне.

Проблем му праве они који су још значајни, који имају моћ и утицај, али не и слепу послушност. У врху те листе тренутно се налазе Небојша др Стефановић и његов отац Бранко. С позиције директора сектора за велике кориснике Телекома Бранко Стефановић је изазвао пословне и политичке проблеме за које Вучић нема решење. Захваљујући свом и утицају свог сина, Бранко Стефановић је уназад неколико месеци успео да с већином општина склопи уговор о сарадњи са МТС-ом. Уместо честитки добио је приговоре из „Теленора”, који је остао без великог броја корисника. Наравно, „Теленор” је добио подршку своје државе. Норвешке дипломате су обавестиле скандинавске и колеге из Европске уније о спорном начину пословања у Србији. И Вучић је упозорен на могућност да компаније из Норвешке убудуће у широком луку заобилазе Србију.

После вишемесечних узалудних покушаја да се нађе решење, „Теленор” је најавио одлазак из Србије. Већ су прикупљене понуде потенцијалних купаца, које ће бити размотрене до краја марта. Повлачење „Теленора”, који је у куповину „Мобил063″ уложио 1,5 милијарду евра, представља тежак ударац имиџу Србије. Норвешка компанија очекује и зараду, пошто ће српску филијалу продати бар за пола милијарде већу цену, али њен одлазак биће изузетно лош сигнал свим потенцијалним инвеститорима.

Вучић је одговорност пребацио на Бранка Стефановића, али није могао да га спречи. У почетку, кад су Норвежани указали на некоректно пословање, Вучић је покушао да изврши притисак на Стефановића. Преко Југослава Петковића, директора „Југоимпорт СДПР-а”, послао је поруку старијем Стефановићу да се забрине за пословање своје компаније „Унитед БГ”, чији партнер Горан Тодоровић већ годинама продаје оружје и опрему Војсци Србије. Ни то није помогло, па је Вучић подвио реп, признао пораз и помирио се с губитком „Теленора”.

На примерима Звонка Веселиновића и Бранка Стефановића видело се да Александар Вучић нема снаге да их држи под контролом. Остало му је само да хистерише и смишља подле начине за освету. Само тако може да се обрачунава са свима који паразитирају на његовим политичким манипулацијама, не сносе никакву одговорност, а стичу велику финансијску корист.

Исти однос Вучић гаји према већини функционера Српске напредне странке. Шта мисли о њима показао је избором кандидата за одборнике у Београду. На листу је ставио неколико тзв. интелектуалаца, глумаца, бивших спортиста и „познатих личности” за које гласачи никад нису чули. У врху листе се нашла балерина Аја Јунг, која заправо није ни Аја Јунг, ни балерина.

– Госпођа Јунг никада није била ангажована као класични балетски играч (ни ансамбл играч, ни солиста), ни у нашим, ни у страним позориштима. Такође, није играла у „најбољим светским компанијама”, како се често наводи у медијским приказима. На овај начин се читаоци и гледаоци доводе у заблуду, а наши прваци и солисти, који годинама репрезентују београдски балет или пак они који са великим успехом играју у најпрестижнијим светским компанијама с правом осећају огорчење – наводи се у саопштењу Удружењу балетских уметника Србије.

Брига Вучића и за балет и за Ају, он је свесно довео у заблуду све гласаче и, још значајније, многе личне и страначке спонзоре. У свакој изборној кампањи ангажовао је хиљаде активиста и крупних финансијера, који су ширили напредњачку пошаст, срамотили се пред штандовима, прикупљали потписе, куповали гласове и рекетирали привреднике. После свега, добили су прилику да и сами гласају за лажне балерине и пропале спортисте.

Напредњачка листа за београдске изборе на најбољи начин илуструје стање у том картелу, али и у свести његовог боса. Странка, која је шест година на власти у републици и четири у главном граду, нема ниједног свог члана чији политички ауторитет је довољно добар да предводи листу и привуче бираче. Једини мамац је име Александра Вучића. Иако је, бар по Уставу, председник свих грађана, Вучић је својим именом украсио листу како би свима, и опозицији и својим сарадницима, дао до знања да постоји само он, сви остали нису битни.

У темеље властитог култа личности Вучић је уградио све комплексе, деценијама нелечене. Да би целој Србији доказао колико је паметан, храбар и опасан, на себе преузима одговорност за све, поносећи се оним чега би се неко нормалан стидео. Нико други није могао, само је Вучић довео стране инвеститоре, које је скупо платио туђим новцем. Направио је „Београд на води”, који тоне у савску обалу. Ухапсио је највећег тајкуна, Мирослава Мишковића, коме ће из буџета бити исплаћена астрономска одштета за незакониту правосудну тортуру. Заштитио је Златибора Лончара и Братислава Гашића од одговорности за удес хеликоптера у коме је страдало седморо људи. Оптужујући комплетне кретене из градске управе, хвалио се како би лично извршио кривично дело, само да је био обавештен кад ће то да ураде његови сарадници. На дугом списку будалаштина, за крај, оставио је најтежи посао, званично одрицање Србије од права на Косово и Метохију.

– Спреман сам да платим политичку цену за Косово како наша деца не би морала да се баве тим питањем – рекао је недавно председник Србије, успут нагласивши да без „споразума о добросуседским односима с Косовом” неће бити ни говора о уласку у Европску унију.

Вучић никад није платио цену ни за једну политичку или ратну авантуру у коју је увлачио Србе и Србију. Дилетантским потезима и наопаким ставовима изазвао је страдање милиона људи свих нација и вера, гурајући их у крваве сукобе. Последице се виде на стратиштима и списковима погинулих и расељених.

Да је Србија правна држава и да је постојало мало здраве политичке свести, Вучић би одавно пред надлежним судом одговарао за своје поступке. То би било добро и за њега, уз пристојно владање већ би одслужио казну и изашао из затвора. Овако, та обавеза га тек чека.

– Александар Вучић гази Устав, што и јавно признаје. То му се допушта да би једног дана оптужница против њега била правно основана. То ће се и десити. Његов брат продаје оружје, дакле он је уцењен човек. Једино што би могао да уради, кад би имао петљу, јесте да се скине го и да запева. Онда би га прогласили лудим, па би се извукао – каже проф. др Велимир Абрамовић, који очекује да велеиздајник Вучић буде осуђен на дугогодишњу затворску казну.

Засад, Вучић се скида го и изиграва лудака најчешће код Миломира Марића, најуспешнијег медијског препродавца информација.

– Сви се љуте на мене, мисле да се шлихтам Вучићу, а ја га само стављам на увид Србији, нека га сви виде какав је – прича Марић.

Треба му веровати. У свом пуфнастом стилу, глумећи опуштеност и наивност, неколико пута је тотално разголитио свог умишљеног господара. Подјарујући најниже Вучићеве страсти и комплексе, Марић га је навео да се у директном телевизијском преносу препире с краљицом-мајком Ангелином око тога да ли је на рођењу имао 1,5 или 3,5 килограма. Званични отац Анђелко је мудро ћутао. Само је бата Андреј мудро избегао прилику да га Марић прави будалом.

Старији брат на Марићеве трикове наседа сваки пут, чак и кад дискутују о крајње озбиљним темама, као што је убиство Оливера Ивановића. Вучић је од тог злочина пилатовски опрао руке у студију Телевизије Хепи.

– Пуцањ у Ивановића је пуцањ у Србију – рекао је Вучић.

– И у тебе – добацио је поспрдно Марић.

– Да, и у мене…

Беспризорна патетика, ма колико ружно звучала, није бацила сенку на Ивановића, који је убијен са шест метака у леђа, већ је осветлила Вучићеву патолошку потребу да увек себе представља као жртву. То зна и Марић, зато се одмах после емисије ругао на Вучићев рачун: „Па, ни Змај од Шипова не би тако лупетао…”

Вучић ће се тек наћи на мукама кад сазна шта је све Марић лупетао страним моћницима, приликом недавног боравка у иностранству. Четири дуга сата Марић је износио сазнања о Вучићу. Без задршке говорио је о свим могућим темама, од политике и бизниса до приватних односа. Између осталог, тврдио је да Александар Вучић прича да га Американци терају да ухапси и најближе сараднике, кумове, па и брата Андреја. Уместо њих, Вучић својим америчким газдама нуди главу Ивице Дачића и осталих русофила, који се тренутно налазе у власти. Према његовим речима, до заокрета може да дође већ у мају, кад се очекује реконструкција Владе. Дугорочно, Вучић планира да СНС направи тзв. Велику коалицију са Демократском странком, зато је сада, како тврди главни уредник Хепија, дао два милиона евра Драгану Шутановцу за кампању пред београдске изборе, како ДС не би потонула испод цензуса и нестала с политичке сцене.

Миломир Марић је испричао и да су Арапи дефинитивно напустили пројекат „Београд на води”. Вучић је наредио да се зграда коју је градио „Игл Хилс” подели у две засебне целине и пребаце у власништво два новооснована предузећа, како би она могла да добију кредите, које ће уложити у наставак изградње, не би ли се спречила брука. Марић не би био Марић да је заборавио да помене приватне пикантерије, од тога да Вучић има нову љубавницу, водитељку с РТС-а (мада носи пелене због саркома плевис), па до обавештења да је првовенчана Ксенија Јанковић-Вучић пред новогодишње празнике имала велике здравствене проблеме, изазване померањем тромба.

Сигурно ни Марић не зна колико има истине у свим тим информацијама, али он за то и не мари, није му битно да ли је прича тачна него да ли је занимљива.

Ни Вучић неће бити изненађен кад сазна шта је све испричао његов омиљени новинар. За разлику од цара из бајке „браће Ханса и Кристијана Андерсена”, како их назива доктор Стефановић, српски цар Алек зна да је готов и да то виде сви, и они који га тобож подржавају, као и они који му се супротстављају. У осветничком заносу, пун презира, Вучић се бори сам против свих. У таквој позицији, иако су се у њој нашли из других разлога, налазили су се Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић. Познато је како су прошли. Кад је хапшен, великог вожда Милошевића бранили су Живорад Игић и Синиша Вучинић, остали саборци су се посакривали у мишје рупе или су прешли на страну победника. Пет година касније, кад је умирао у хашкој ћелији, никога није било ни да му принесе чашу с водом. Ђинђићева судбина је још трагичнија, што доказују криминалне биографије носача његовог ковчега.

Падом с власти и Вучић ће схватити шта значи самоћа. Без моћи, пара, сарадника и спонзора, остаће му само дебела оптужница и нада да ће га у затвору, или под земљом, сви што пре заборавити.

Предраг Поповић, Таблоид