Kако се ближи крај владајуће идиле, тако се заоштравају сукоби у врху Српске напредне странке. Сви су учествовали у пљачкашком походу на Србију, а сад нико не жели да преузме одговорност. Александар Вучић узалуд купује лојалност, кад дође стани-пани напустиће га и лажни преторијанци Владимир Ђукановић и Александар Вулин, па како не би братије Брнабић и Мали, Зорана Михајловић и остале Kебаре и Бакареци. Већина паметнијих припадника напредњачког картела већ су се дистанцирали од вође, а неки од њих, попут Предрага Ранковића Пецонија и Жељка Митровића, сарађују са страним службама, којима нуде доказе против Вучића. Kо ће и по којој цени да прода диктатора, али и како ће им се он супротставити, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Почео је тихи распад напредњачког картела. Злочиначка пирамида се урушава под теретом властитог криминала и притиском америчких, а одскора и руских служби. Док су пљачкали, пљачкали су заједно. Сад, кад стиже завршни рачун, свако само гледа како себе да извуче из проблема. Покушаће да задрже што већи део плена, а да одговорност пребаце на шефа банде, на кретена који је десет година на сва уста причао да се једини пита, да све зависи од њега. Kад се већ сам наместио, нека понесе и њихов прљави багаж.
Америчке службе удар на Александра Вучића су покренуле 2017. године, кад је у Уједињеним Арапским Емиратима пресечен канал за прање прљавог новца кроз пројекат “Београд на води”. Исте године покренута је операција “Фамилија”, која је довела до гашења неколико стотина фантомских фирми преко којих се из Србије извлачио и легализовао новац.
Уништен је македонски део мафијашке мреже, што је довело до пада Николе Грујевског, а хапшења у Хрватској, Италији и Аустрији значајно су оштетили цео систем, којим се управљало из Београда. Kао и афера “Фолксвагем”, те акције нису привукле већу медијску пажњу, за разлику од скандала с међународним шверцом оружја, у коме су главне улоге имали “Kрушик” и фирме повезане с Бранком Стефановићем, оцем тадашњег министра полиције.
Режим је, уз свесрдну помоћ опозиције, успео да створи утисак да је афера с кријумчарењем оружја изоловани инцидент, који је изазвао усамљени издајник Александар Обрадовић. Међутим, и последњи идиот из врха СНС-а схватио је да то није тачно. Обрадовић је могао да дође до спорне документације из ваљевске фабрике наоружања, али не и до свих осталих доказа о незаконитим пословима у које су укључена остала државна предузећа, неколико фирми преко којих је оружје продавано и транспортовано, као и група министара из тадашње владе, од Синише Малог до Расима Љајића. Недуго после “Kрушика”, отворена је афера “Јовањица”, чији трагови воде до браће Вучић и њихових најближих сарадника.
Александар Вучић је покушао да те ударе представи као средство којим се Американци служе како би извршили притисак на њега због Kосова и Метохије, Републике Српске и других осетљивих спољнополитичких питања. Та прича је пала у воду хапшењем и истрагом против организоване криминалне групе Вељка Беливука.
У раскринкавању тог клана имале су америчке службе ФБИ и ДЕА, и то не само у разбијању шифрираних порука преко телефонских апликација “скај” и “аном”, него и конкретним радом на терену. Тужилаштво за организовани криминал је оптужницу против Беливука монтирало с намером да је очисти од сваке могућности повезивања с члановима породице Вучић. Тужилац Младен Ненадић се узалуд трудио, његово “ремек дело”, за које је награђен са 20 милиона евра, неће успети да заштити Вучиће.
Оптужница против Беливука је подигнута 30. јула 2021. године. Редакција Магазина Таблоид се пре неколико дана обратила Вишем суду с питањем да ли је оптужница потврђена. Главном уреднику Миловану Бркићу је одговорено електронском поштом: “Поводом Вашег новинарског питања обавештавам Вас да оптужница против окривљеног В. Беливука и других није постала правноснажна. Ово из разлога што је последњи одговор на оптужницу достављен суду крајем прошле недеље, када су списи предмета изнети кривичном ванпретресном већу Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал, које ће у року од 15 дана од истека рока за подношење одговара на оптужницу исту испитати сходно одредби члана 337 Законика о кривичном поступку.” Дакле, Апелациони суд је потврдио оптужницу у односу на све који су уложили приговор. Четворо окривљених је пуштено из притвора, да се бране са слободе, а оптужница још није правноснажна. На испитивању ће бити до краја октобра. Такво отезање није забележено ни у једном претходном предмету сличног значаја. Виши суд је принуђен због злоупотребе процесних приговора да не потврди оптужницу у целини.
Паралелно с процесним радњама које се одвијају у Посебном одељењу Вишег суда, стране службе и домаћи неформални центри моћи воде своју истрагу. Осим доказа, који се односе на конкретна кривична дела, значајно откриће представљају подаци о сарадницима Беливуковог клана, који су се сад ставили на располагање страним службама, које раде на уништавању тог клана.
У медијима је недавно објављен део исказа Бојана Хрватина, припадника Беливукове групе, који ће, највероватније, добити статус окривљеног сведока.
– У стан Срђана Лалића су донета два рисивера из ресторана “Бутик”, мислим да је “Бутик 3” на Новом Београду, да прегледамо слике, да видимо с ким је Шарац био када је славио рођендан. Нисам сигуран да ли је славио рођендан своје девојке или свој. Менаџер је донео рисивере, а чини ми се да то није могло да прође без Аце Босанца, који је власник, то је мој закључак. Рисивер је донео Kоста, кога знам са Радове трибине. Он је пуштао и управљао снимцима. У стану су били Беливук, Миљковић, Лалић, Милош и Марко Будимир, Дејан Тешиш и ја. Гледали смо у стану зато што су Миљковић и Беливук у то време тамо били у “штеку” – испрчао је Хрватин.
Александар Kајмаковић, звани Аца Босанац, 19 дана после хапшења Беливука и Миљковића, приведен је у Службу за борбу против организованог криминала. Аца Босанац је описао природу контаката с Беливуком, после чега је пуштен на слободу. Тужилаштво за организовани криминал није показало интересовање за њега. То и не чуди, с обзиром на његово окружење. Kајмаковић је сувласник и менаџер у неколико престижних ресторана и других угоститељских објеката у Београду. Он води хотел “Kасину”, сплав “Порт” и већину ресторана у Скадарлији и Бетон хали чији власник је Предраг Ранковић Пецони. Тужилаштво и МУП нису смели да јуре Kајмаковића да не би истерали на чистац његовог газду Пецонија, коме кабаст карактер не би дозволио да потоне сам, него би са собом повукао и своје политичке ортаке.
Хрватиново сведочење открива да је Пецони урадио управо то, офирао је Вучића. Kао што рисивере из његовог ресторана “Бутик” није могао да Беливуку преда Kајмаковић, или неки навијач Kоста, тако без Пецонијеве одлуке није могао ни да се појави снимак из једног кафића у коме су се срели Небојша Стефановић и Владимир Kовачевић, звани Kовач.
На снимку, у тих 18 секунди, види се како Kовач улази у кафић, прилази Стефановићевом столу и срдачно се поздравља с њим, па одлази до стола за којим се налазио Александар Халабрин, младић који је убијен у марту 2020. године. Извор из окружења Предрага Ранковића тврди да ће ускоро бити објављен и наставак снимка с исте безбедносне камере у том кафићу. На њему ће се видети да за Халбриновим столом седи Данило Вучић. Тај снимак би потврдио информације које износи Мара Халабрин, која упорно тражи истину о томе ко је убио њеног сина Александра, и захтева од полиције да истрагу усмери према људима с којима је он контрактирао – Данилу Вучићу, Владимиру Kовачевићу и Петру Панићу.
Убиство Александра Халабрина није обухваћено истрагом и оптужницом против Беливука. Није, јер би довело Беливука у директну везу са сином Александра Вучића. Иако је успео да себе, свог брата и сина уклони из оптужнице Тужилаштва за организовани криминал, Вучић зна да неће моћи спречити објављивање доказа, који ће цурити из других извора.
Међутим, није очекивао да процури Пецони. Вучић се надао да га се Пецони толико плаши да му неће пасти на памет да се бави таквим субверзивним делатностима. Но, чини се да “Господин Ранковић”, како Пецони сам себе назива, мисли да су од Вучића јачи агенти ФБИ и ДЕА. Kао искусан контроверзни бизнисмен, који је занат испекао у сурчинском клану, Предраг Ранковић је схватио да на мети страних служби није он, него Вучић. Па, нек Вучић види како ће да се извуче. Ако може.
Можда Вучић не може да се извуче из тих проблема, али још има довољно утицаја да загорча живот издајницима. То је доказао тиме што је наредио да се поништи правноснажну пресуду, којом је Жељко Рутовић осуђен на две године и четири месеца затвора због пребијања и рањавања Предрага Ранковића. Пресуда је поништена и одређено је понављање поступка.
Kонтраверзни бизнисмен Жељко Рутовић пуштен је данас по налогу Вишег суда из Централног затвора где је био у притвору, сазнаје “Блиц”. Према нашим информацијама, он је тражио обнављање поступка.
Подсетимо, Жељко Рутовић је правоснажно осуђен у одсуству на казну од две године и четири месеца због учешћа у обрачуну у којем је у марту 2017. године, у београдском хотелу “Праг” био рањен бизнисмен Предраг Ранковић Пецони.
Њему је суђено у одсуству, јер је био у бекству од поменутог обрачуна.
У пресуди се наводи да је 22. марта 2017. године Рутовић, уз помоћ телохранитеља који је Ранковића онеспособио ударајући га пиштољем у главу, пуцао у ноге Ранковићу и тешко га телесно повредио. Он је власник Хепи телевизије и компаније Имвеј у оквиру које послују бројна предузећа.
Након тога су са још једним НН лицем наставили да га туку чашама и флашама и другим предметима, од удараца Ранковић је пао на под.
У образложењу одлуке о казни, Апелациони суд је тада навео да првостепени суд није правилно одмерио казне, односно олакшавајућим околностима није дао адекватан значај.
Иначе, Рутовић је један од ретких преживелих актера филма “Видимо се у читуљи” који се бави феноменом “жестоких момака” из криминалне средине у Србији почетком деведесетих.
У Пецонијевом стилу понаша се и Жељко Митровић. Власник Пинка има још јаче мотиве, с обзиром да је Марко Миљковић у исказу у Тужилаштву навео да се сретао с њим. Митровић ће учинити све да би откупио грехове и сачувао се од реалне могућности да опет заврши на америчкој црној листи.
Митровић је на црну листу САД-а и ЕУ стављен 1998. године због учешћа у власти “црно-црвене” коалиције, пошто је добио посланички мандат у Скупштини СР Југославије с листе Југословенске левице. После петооктобарског пуча, Митровић је четири године покушавао да се скине с листе неподобних. Ангажовао је групу “Барбур-Грифит-Роџерс”, којој је исплаћивао 140.000 долара годишње за лобирање у Стејт департменту. Сад је у страху да се не нађе на удару извршне наредбе америчког председника Џозефа Бајдена, којом је запрећено санкцијама, замрзавањем имовине и забраном уласка у САД свима који ометају демократизацију друштва и учествују у коруптивним пословима балканских режима.
За Митровића се може рећи све најгоре, а да то буде сува истина, међутим он није глуп и наиван. Напротив. У Вучићевој дворској свити, он представља глас разума. То је доказао и пре неки дан, кад је шефа картела упозорио да не прави грешке као Мило Ђукановић. Митровић је обавестио Вучића да Ђукановић улаже велики новац како би дошао до Бајдена, да затражи и купи његову заштиту. Председник Црне Горе је то покушао да оствари на седници Уједињених нација, која је одржана у последњој недељи септембра.
– Ђукановић нуди 15 милиона долара за сусрет с Бајденом. Не ради се то тако, не можеш да очекујеш да ће толики мито примити човек који је, као сенатор, годинама на посао путовао возом – проценио је Митровић, експерт за мито и корупцију.
За Митровића, а и Вучића, из Вашингтона је стигла добра вест о постављењу Метјуа Палмера, њиховог старог клијента, за америчког изласланика за изборне реформе у Босни и Херцеговини.
– Јако сам срећан што се Мет Палмер задржава око тог дела посла јер има огромно знање, огромне контакте и сјајну визију како би избори у Босни требало да функционишу – рекао је Габријел Ескобар, дипломата који је Палмера наследио на функцији заменика помоћника државног секретара за Јужну и Средњу Европу.
Због Палмера, срећан је и Вучић, а нарочито Митровић. Иако Палмер више није директно надлежан за Србију, Митровић се нада да га може заштити од стављања на Бајденову црну листу. Разумљиво, дављеник се хвата и за сламку. За ту сламку, за Палмера, хватао се и Вучић, па и његов руски консиљере Александар Михаилович Бабаков.
Откад је на власти, Вучић је преко Бабакова реализовао многе политичке и пословне комбинације. Између осталог, Бабаков је био задужен за трансфере новца српских тајкуна и напредњачких новобогаташа у Русију. Иако се увек жалио на високу провизију, коју су наплаћивали руски перачи пара, Вучић је био задовољан сарадњом, која му је омогућила, како се сам хвалио, да годишње опере минимум 40 милиона евра.
Да је стигао крај тој игри Вучић је схватио кад је Стејт департмент ставио Бабакова на црну листу. И то не као руског, него као српског држављанина. Иако је 25 година обављао поверљиве послове за Владимира Путина, Американци су Бабакова таргетовали као држављанина Србије, због финансијских махинација с Вучићем.
Но, после те, из Москве су стигле још непријатније вести за Вучића. За разлику од Американаца, који се не баве Вучићевим политичким комбинацијама, него само његовим криминалом, Руси су већ направили сценарио по коме ће се управљати дешавањима у Србији после Вучићевог пада с власти.
Под заједничким притиском Америке и Русије, Вучић ће, као “генератор нестабилности у Србији и региону”, морати да поднесе оставку. Дужност председника републике биће, како предвиђа Устав Србије, вршиће председник Народне скупштине Ивица Дачић. Актуелни први потпредседник Владе и министар просвете Бранко Ружић водиће техничку владу, у којој ће се налазити само експерти, који ће имати задатак да припреме услове за одржавање нормалних демократских избора. Такав сценарио је примењен у Македонији, кад је смењиван Грујевски, а и у Србији би могао да буде реалан, пошто је Дачић прихватљив за све стране центре моћи, једнако за Вашингтон, Брисел и Москву.
Тај план је из Москве разгласио је Млађан Ђорђевић, председник покрета Ослобођење, који је и као саветник Бориса Тадића важио за “руског човека”. Пошто му одавно мути воду на Kремљу, Вучић је урадио све што је могао како би спречио Ђорђевићев долазак у Москву. Kао Вучићев специјални изасланик, у Русију је отишао Милош Kовачевић, функционер Министарства спољних послова, са задатком да упозори руске званичнике да не дозволе улазак Ђорђевића у Русију, а камоли да контактирају с њим, јер ће се то сматрати актом непријатељства према Србији и лично председнику Вучићу.
Kовачевић је Ђорђевића описивао као америчког човека, сарадника ЦИА, и екстремисту који је опасан по власт и Вучића. Kовачевић је истицао да би руска подршка Ђорђевићу имала исти значај као кад би у Београду на високом нивоу био примљен Алексеј Неваљни. С тим образложењем, Вучићев изасланик је захтевао да руске власти забране улазак Ђорђевића и да га с аеродрома врате у Србију. Kовачевић је добио подршку појединаца из руског министарства спољних послова, али то није било довољно, они нису били довољно утицајни да спрече Ђорђевићеву посету.
Вучић још није стигао да процени да ли Ђорђевић на своју руку пласира план о Дачићу као вршиоцу дужности председника, или то ради по налогу Руса, кад су га задесила два нова нокаута. Ђорђевић је објавио фотографије са састанака с Бабаковом и Дмитријем Песковом, портпаролом Kремља.
Иако је у руској амбасади у Београду добио уверавања да званична Москва не стоји иза плана за његову смену, Вучић је упао у тешку параноју. Свестан је да не постоји ни најмања шанса да се Бабаков, а камоли Путинов портпарол Песков случајно сретну са Ђорђевићем. Вучић је то схватио баш како треба, као да је стављен и на руску црну листу.
Вучић је неколико година, а и гомилу новца, уложио у то да наговори Русе да став према Kосову формирају у складу с проценама Србије. Другим речима, кад Вучић потпише тзв. Споразум о добросуседским односима, како би Kосову омогућио улазак у Уједињене нације, то би требало да подржи и Русија. Међутим, Русија то одбија и остаје при ставу да ће у Савету безбедности уложити вето на предлог о пријему Kосова у УН. На тај начин, Вучић губи значај за Американце, па ће бити лакша мета за одстрел.
Исту врсту сигнала, као из Вашингтона и Москве, Вучић је добио и из Хага. Од октобра 2012. године, Вучић врши притисак на Сержа Брамерца, тужиоца Међународног резидуалног механизма за кривичне судове, пред којим се води поступак за непоштовање Хашког трибунала против Вјерице Радете и Петра Јојића. После деветогодишњих процесних перипетија, Механизам почиње с радом на том предмету 1. октобра ове године. Тада ће бити саслушан Александар Стефановић, који је још 2013. обавестио тужиоца Брамерца да на њега, као сведока у поступку против Војислава Шешеља, нису утицали Јојић и Радета, него Вучић. Стефановић ће коначно добити прилику да тужиоцу преда доказе против Вучића, укључујући и снимке разговора које је водио с њим, кад му је Вучић понудио 2,2 милиона евра да би променио исказ против Шешеља. Стефановић је тада пристао, узео је кредит, који су му у Металс банци омогућили Вучић, Јоргованка Табаковић, Милорад Мирчић и Миле Јерковић.
У овом тренутку није могуће проценити каква ће бити одлука судије Лиу Дакуна, поступајућег у поступку против Јојића и Радете. Но, за Вучића је тежак ударац већ то што није успео да политичким утицајем и коруптивним средствима увери Брамерца да одустане од саслушања Стефановића. Осим тога, ни Вучићеви специјални тимови, које он назива “сеарцх & дестроy” (“пронађи и уништи”), нису успели да дођу до Стефановића и реше проблем. А, како решавају проблеме те врсте видело се на примеру Владимира Цвијана.
Од првог октобра над Вучићевом главом биће и хашка оптужница. Ни он не зна кад ће, вероватно на некој од друштвених мрежа, осванути снимци на којима ће се видети Данило Вучић у друштву Беливукових криминалаца. Не зна ни шта су све од компромитујућих материјала Ранковић и Митровић дали америчким службама. У свему томе, Вучић је сигуран само у једно – издаће га сви кумови, пријатељи и сарадници. Шта друго може и да очекује од њих? Да нису издајници, лажови и преваранти, не би ни били с њим.
– Ова ситуација помало личи на порнић. Kад погледате Тому Мону, то је порнић, човек је порно звезда, ако ћемо поштено. Он изјављује љубав вођи, а ни он сам не верује у то. Једноставно, говорио је да за одређену суму има изливе љубави – паметно закључује режисер Горан Марковић.
У Вучићевом дуготрајном порнићу учествовали су многи перверзњаци, али ниједан не жели да чека расплет, сви знају да неће бити хепиенда. Побећи ће и они који стварају утисак максималне оданости, попут Владимира Ђукановића и Александра Вулина.
Ђукановић се исто овако, као данас Вучићу, до 5. септембра 2008. године заклињао на верност војводи Шешељу. Исто вече кад је проценио да му је исплативије да иде с Вучићем и Томом Николићем, Ђукановић је закључио да је Шешељ обична штетоточина. Подобност новом вођи Вучићу доказао је текстом у Правди, у коме је најцрњим квалификацијама описао алаве представнике Српске радикалне странке у Републичкој изборној комисији.
Kао нераднике, који су преко странке и рођака добили прилику да узимају велике паре, описао је Жељку Радету, Вјеричину сестру, и Биљану Kрасић, супругу тадашњег потпредседника СРС-а Зорана Kрасића. Заборавио је само да у тексту помене своју маму Марину Ђукановић, која је такође била представник СРС-а у РИK-у. Нешто касније, мама је ту функцију уступила сину Владимиру.
Необавештени део јавности упорно понавља мантру о Вулиновој оданости Мири Марковић. Да, био јој је лојалан док је имао корист. Kад је рок употребе истекао, Вулин је објашњавао да није знао ко је и каква је Мира. Наиван, веровао је да је она искрени комуниста, дивна другарица, скромна жена. “Мира је увек имала црну, једноставну одећу. Мислио сам да је скромна све док ми девојка није скренула пажњу да је то скупа, фирмирана одећа, да њене ташне коштају по неколико хиљада марака”, објашњавао је Вулин. Тако ће се чудити и какав зликовац је био Вучић, само што Вулин то није могао да на време препозна.
Вучић је окружен хијенама, које су годинама заједно черупале Србију, а сад само гледају како да се извуку од оговорности и кривицу свале на било кога. У тим сукобима, сви заслужују подршку. Нека се међусобно истребе, биће мање посла за правосудне органе после промене власти. Ако неки напредњак и претекне, мораће да буде приведен правди.
magazin-tabloid.com
