Почетак новог прогона

Није требало дуго чекати па да Александар Вучић и његови напредњаци покажу своју праву природу, склону прогону политичких супарника. Иако су им, као правим Европљанима и послушницима Брисела и Вашингтона, уста пуна људских права, трпељивости и демократије, они су, чим им се за то указала прилика, почели да застрашују све оне који се јавно супротстављају њиховој издајничкој политици према Косову и Метохији.

Повод је био збор на Врачару испред споменика Вожду Карађорђу 15. фебруара 2013. године на Сретење, на којем су, поред осталог, емитоване и следеће лажљиве речи Томислава Николића, изговорене усред Косовске Митровице уочи последњих парламентарних избора: „Тако ми Бога, нећу се смирити док поново не вратим Косово и Метохију у државни оквир Србије“. Такво подсећање на скорашње Николићеве речи у тренутку када је Бога изневерио, а наше несрећне сународнике и држављане на северу Косова преварио, осетљива напредњачка душа није могла да издржи. Ово утолико пре што је на збору говорио и народни посланик Марко Јакшић, један од предводника српског отпора на северу Косова, а били су присутни Слободан Самарџић, Санда Рашковић и други челници Демократске странке Србије, једине парламентарне странке која у овом тренутку води исправну и родољубиву националну политику.

Убрзо потом уследило је и прво избацивање с посла и лишавање средстава за живот. Иван Ивановић, председник удружења „Наши“ и директор градске библиотеке у Аранђеловцу, који је на поменутом збору одржао надахнути говор, убрзо потом је смењен и отпуштен да би свима било јасно која је цена супротстављања напредњачкој „европској“ политици. Друга жртва је Предраг Голубовић, доскорашњи саветник за радне односе у Народној банци Србије и једини доктор наука у њеној правној служби. Иако је у њој радио тридесет шест година без икакве примедбе на свој рад, мада се изменило више од десет гувернера, Јованки Табаковић, садашњем гувернеру и потпредседнику Српске напредњачке странке, није се допао његов говор на поменутом збору, а нарочито чињеница да је био његов организатор и водитељ.

За њу је то био довољан разлог да Предрага Голубовића, коме су преостале само четири године радног стажа до пензије, отпусти са посла и избаци на улицу. Како, међутим, није било ваљаног разлога за отказ, требало га је измислити. У решењу о отказу наводи се да Предраг Голубовић није у року од петнаест дана изјавио жалбу против решења од 29. априла ове године у ванпарничном поступку пред которским судом, у којем Народна банка Србије потражује зграду коју је општина Будва продала Русима, иако је била власништво ове Банке. Поступак је наравно настављен и без жалбе, а није постојао ни рок за њено подношење, тако да Банка никакву штету није претрпела. На основу писменог овлашћења којим је располагао, сам Голубовић је проценио да није било никаквих релевантних разлога за њено подношење, а уколико би се то и учинило, само би се повећали трошкови поступка. Уз то је, да би му се што више напакостило, наведено да је повредио радну обавезу не би ли остао и без накнаде за незапослене.

Једва да треба рећи да су напредњаци тако поступили да би Ивана Ивановића и Предрага Голубовића казнили, а све остале, који њих следе или су склони да тако поступе, застрашују. А главни разлог који их је на то навео било је супротстављање њиховој наводно проевропској политици, која их је одвела у државну и националну издају. Можда је и то разлог што Томислав Николић, пошто је изневерио Бога на кога се пре две године позвао у Косовској Митровици, сада на свом имању подиже цркву покајницу. Још од древних времена постоје два начина борбе у политици: један речима, други принудом, судском или било којом другом. Овом другом се прибегава када речи изгубе сваку уверљивост. То се управо десило напредњацима. Јер, ко ће им сада веровати да се зарад уласка у Европску унију треба одрећи Косова и Метохије и признати самозвану државу косметских Арбанаса, када су само пре две године тврдили супротно… Стога су или пре две године говорили оно што стварно мисле а сада лажу, или су раније лагали а сада говоре оно што мисле. Или можда баш ништа не мисле, сем да се докопају власти и да је што дуже задрже, било преваром, било принудом. –

за Геополитику јан. 2014. проф. др Коста Чавошки