Почиње велика декомпозиција српске политичке сцене – неке „старе странке“ ће нестати

ПОСМАТРАЈУЋИ релативне показатеље – Вучић је убедљиво победио. Треба му честитати!

Сада је касно говорити и о предизборним условима, кампањи, медијском простору и осталим примедбама. Опозиција је једногласно пристала на та и таква правила игре и свако јадиковање после завршене утакмице је депласирано.

Вучић је на овим изборима, боксерским речником говорећи, нокаутирао скоро све кандидате и већина њих (односно странака које су заступали) се неће ни подићи.

Већ је написано како највеће изненађење представља Бели Прелетачевић, а морални победник је свакако Милан Стаматовић.

Одличан резултат је направио и Саша Јанковић. Процентуално, освојити око 16% је врло добро (чланак пишем у тренутку када РИК још увек није објавио коначне резултате па подаци којима баратам нису тачни у проценат или у глас, али то уопште не утиче на извлачење коначних закључака). Али, ако погледамо не релативне, већ апсолутне показатеље, видећемо да је његов домет још бољи.

Наиме, Јанковић је успео да хомогенизује готово све гласове ДС, Доста је било, СДС и ЛДП са прошлих парламентарних избора. Уколико не буде неких већих ломова у том блоку, он може постати нови лидер „опозиционих еврофанатика“. Његов потенцијал вероватно је преко добијених 600.000 гласова, можда има простора да привуче и 40.000 Чанкових и нешто гласача Белог Прелетачевића (у овом корпусу је солидних 340.000), као и националне мањине, па се све у свему долази до максималних 750.000-850.000 гласова.

Е сада, да би то Јанковић остварио – неопходно је да нестану и ДС, и ДЈБ, а СДС и ЛДП су са овим изборима већ нестали.

Са друге стране, када упоредимо Вучићеве „апсолутне износе“ -видећемо да он има нешто мање разлога за задовољство (ако се то тако може закључити после овако убедљиве победе у првом кругу). Наиме, Вучићев резултат ће на крају износити између 1.95 и 2 милиона гласова. На претходним парламентарним изборима је листа СНС освојила 1.823.000 гласова. Нове гласаче Вучић је очигледно нашао међу присталицама СВМ и Зукорлића, на шта указују и излазност и сами резултати гласања у општинама са великим бројем Мађара и Бошњака.

Али, да не заборавимо, Вучића је на овим изборима подржао и СПС! А СПС је 2016. године „тежио“ заједно са Палмом 415.000 гласова.

Где су ти гласачи? Шта се десило на овим изборима? Да ли је Вучић изгубио један (добар) део прошлогодишњих гласача, које су сада надоместили СПС-овци, или су тачне (чаршијске) гласине да Ивица Дачић осим врха странке никога међу чланством није могао убедити да изађе и гласа.

Разлог за Вучићево незадовољство (опет, важно је рећи условно, пошто је победа убедљива) се налази у томе што је или почело осипање његовог бирачког тела или је ово његов крајњи, максимални могући резултат, који се више не може поправити ни подршком СПС. При свему томе, може се шпекулисати и како је Вучић жестоком кампањом вратио још један део СРС-оваца, пошто је Шешељ добио 150.000 гласова мање него пре годину дана. Тако да се осипање СНС-оваца или бојкот СПС-оваца значајније одразио него што се на први поглед чини.

Сума сумарум, Вучић је на 1.8 милиона гласова, то је његов максимум и изненадио бих се да преко тога може да иде икада у будућности. Ово је његов зенит.

Такође, када је о Вучићевим гласовима реч, може се констатовати како су скоро сви ови бирачи „његови“. Широка и разнородна коалиција ће му у будућности требати због политичке тежине и спољних фактора, али никако због броја гласова који ће освајати.

Овом кампањом и резултатом он није само потопио опозицију, већ и све коалиционе партнере. Међу њима и Расима, који ће бити сведен на статистичку грешку на републичком нивоу и ПУПС који од недеље суштински више не постоји.

Слична судбина вероватно чека и СПС, мада се већ неколико пута показало да је то „жилав организам“. Али, бирачи СПС нису послушали Дачића, игнорисали су партијско руководство, што је први корак у њиховом одласку на неку другу страну. Анализом изборних резултата рекло би се да су или гласали за Белог, или део њих за Вука Јеремића, а огроман део их је остао код куће.

Вук Јеремић је, поред дела бирача СПС, нешто још покупио и од ДСС-Двери, нешто штрпнуо од ДС, за не тако скромних 200.000 бирача. Ово је много мање него што је он очекивао, много мање него што су истраживачи јавног мњења прогнозирали, али и некакав капитал за прављење политиког блока у будућности.

Из ове перспективе гледано, рекао бих да је већи проблем за Вука Јеремића хетерогеност његовог бирачког тела, него мањи број гласова од очекиваног. Пронаћи најмањи заједнички садржалац који ће политички и даље окупљати те људе, захтеван је посао.

Бити само против Вучића није довољно, политика је далеко сложенији посао.

На крају, остаје тужни и разваљени „десни пол“ наше политичке сцене, који је торпедован као никада за ових четврт века.

Шешељ је ту још и најбоље прошао, иако је изгубио половину бирача. То је почетак краја СРС и силаска са политичке сцене партије која је током свог постојања умела да окупи и близу 2 милиона бирача. Изненадио бих се да Шешељев наследник успе да одржи СРС. Јер, пример ДСС је показао да после одласка оснивача тешко може да се одржи стара структура. Чак и када се поново направи солидан резултат и стекне парламентарни статус.

За 25 година ту се изгради толико попречних и бочних веза и везица унутар руководећих органа и до те мере бирократизује целокупан апарат уз неизбежну „негативну селекцију“ , да се углавном губи суштина: а то је да странке постоје због политике. Зато политика постоји док је ту оснивач, а са његовим одласком се и она губи.

И поред тежње да се наше странке, по угледу на западне – одрже, испоставља се да промену политике не могу преживети. Сада ће неко рећи како је то успело -ДС-у. Донекле јесте, али се заборавља да је тим процесом управљано споља, а не изнутра. Како је Брисел налазио кандидате и колико их је подржавао, тако им је и успевало. Пример ДС-а не треба прецењивати.

СРС, дакле полако одлази у историју, где ће је сачекати ДСС и Двери. Сада је касно и беспредметно говорити шта је требало радити, какве поуке извлачити и како се постављати: заједно – Обрадовић и Поповић су освојили 70.000 гласова мање него коалиција ДСС-Двери у априлу 2016. године.

ДСС и Двери су кажњени јер нису успели да одрже јединствен блок и од њега створе алтернативу власти. Један део тих бирача је покупио Стаматовић, али процентуално мањи, још мање је завршило код Јеремића, па је вероватно највећи број њих завршио код Белог.

Када вам бирачи одлазе код Прелетачевића, онда је то први знак да све из темеља треба мењати. Поново правити.

А када смо већ код нових темеља, ништа није боља порука од споменутог успеха Прелетачевића. Бирачи су уморни од постојећих странака и неповерљиви према постојећим политичким структурама. Њих више не могу мотивисати ни ДС, ДЈБ, СДС, ЛДП, СПС, СРС, Двери, ДСС и сви остали који су на политичкој сцени више деценија.

Још их само може мотивисати СНС, јер ипак ништа не успева као успех (односно као власт), али су напредњаци досегли свој зенит и убудуће ће бити оријентисани искључиво на очување постојећег бирачког корпуса. Очигледно је да оваквим кампањама СНС-овци поларизују бирачко тело, покушавају да хомогенизују своје, али и терају од себе све остале (чак и СПС-овце). И то ће чинити као и до сада, стављајући Вучића у први план и градећи рејтинг на личној харизми и популизму. То је још један путоказ свима који би се да супротставе Вучићу.

Јаки лидери, или они који би то хтели да буду, морају му изаћи на црту. Сакривати се иза страначке инфраструктуре, ма шта то значило, неће донети резултат, а успут – те страначке структуре су у доброј мери потрошене и компромитоване.

Због тога, поред убедљиве победе Вучића, последица ових избора је и што почиње велика декомпозиција српске политичке сцене. Оно што је постојало ће брже или спорије нестајати, а нешто ново, окупљено око јаких лидера настајати. Тај процес ће потрајати, што ће највероватније омогућити Вучићу да на неки период учврсти власт и без већих проблема меша карте у нашој унутрашњој политици, али је тако како је. Брзих решења нема.

Изградња нових структура и идентитета и позиционирање лидера је озбиљна ствар. Што то пре схвате у опозицији, пре ће и моћи да заузму бољу стартну позицију за наредне изборе.

Нови циклус је пред нама.

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Факти